"Ovde se najviše bavimo problemom nasilja nad ženama": Sonja Kolačarić o novoj seriji "Okamova oštrica"

Povodom snimanja nove domaće serije"Okamova oštrica", koja će biti emitovana na RTS-u, razgovarali smo sa glumicom Sonjom Kolačarić, koja tumači glavnu ulogu. Ona je otkrila detalje o svom liku, izazovima na setu i važnosti tema kojima se serija bavi.

Sonja je ispričala šta ju je privuklo ulozi advokatice koja se bori sa vetrenjačama, sa kakvim se izazovima suočavala na snimanju i zašto je važno da kao društvo uvek pozivamo na odgovornost.

Preporučujemo

Serija"Okamova oštrica" je psihološki trijler, koji se bavi bolnom i uvek aktuelnom temom nasilja nad ženama.

Koga tumačite u novoj seriji?

Ja igram Sonju Gajić Aljbinić. Ona je advokatica i najčešće zastupa žene.

Šta vas je privuklo ovoj ulozi? Znamo da pažljivo birate projekte i ne prihvatate baš sve.

Pa dobro, eto to je sad, kako bih rekla, više stvari. Mi imamo neku dosta zanimljivu autorsku ekipu i glumačku ekipu, i mislim da je to, možda čak glumačka ekipa najpre. To su neke kolege sa kojima ja baš volim da radim i nekako sam baš bila jako zainteresovana da sa njima uđem u kadar.

Možete li nam otkriti ko su te kolege?

Evo, videli ste Dudu. Zatim igra Milutin Milošević, Pavle Čemerikić, Milica Stefanović i još razni neki, ali to je neka onako srž.

S obzirom na to da je tema nasilja nad ženama, nažalost, nikad aktuelnija, da li vas je i sama priča privukla? Koliko je bilo inspirativno, a možda i teško, prolaziti kroz te slučajeve?

Kako ne, kako ne. To je tema koja je aktuelna u našim i privatnim i profesionalnim životima stalno. To je nešto što stalno pokušavamo da dodirnemo, makar i ne bila to neka osnovna tema. Tako da u tom smislu, vrlo, vrlo je aktuelno i nekako se stalno trudimo da isterujemo pravdu, koliko je moguće. Da ako se dogodi nešto što je neprimereno, da se nekako svi pozivaju na odgovornost. I mislim, to je nešto čime se generalno i privatno, da kažem, bavim proteklih nekih sedam i nešto meseci. Pozivamo na odgovornost i nadamo se da će u tom kontekstu nešto da se dogodi. E sada, koji je zločin u pitanju, ima mnogo pipaka ta hobotnica. Ovde se najviše bavimo problemom nasilja nad ženama, ali to je samo jedan paket svega ovoga što živimo i u tom kontekstu, vrlo sam zahvalna što mogu uopšte bilo kakav doprinos da dam toj temi.

Da li je teško ulaziti u te priče i nositi to breme sa sobom tokom snimanja?

Pa nažalost, nije teško zbog toga što je to naša svakodnevnica. Mi svedočimo stalno, mislim, verujem i svi vi. Svedočimo stalno problematici tog tipa. Ako ne posredno, ono neposredno, a vrlo često i posredno. Znači, poznajemo ljude koji su i te kako ugroženi. Žene, a i ne samo žene, koje su ugrožene time što živimo na ovom jednom području gde je očigledno ta transgeneracijska trauma dosta izražena i ljudi vuku iz prošlosti mnoge probleme koje posle na jedan problematičan način transponuju na svoje bližnje. Hoću da kažem, prosto, da je pitanje nasilja raznog oblika nešto što je kod nas sastavni deo naše svakodnevnice, od kad se probudimo pa dok ne zaspimo.

Posle serije "Ključ", ponovo vas gledamo u glavnoj ulozi u jednom psihološkom trileru. Čini se da vam taj žanr leži, setimo se i "Močvare".

Da, da. Pa ima, eto, sad ima dosta toga. Vrlo je zanimljivo igrati glavnu ulogu, mislim, veliki je teret igrati glavnu ulogu. Nekako se na kraju slomi sve na vama. Mora mnogo ozbiljno da se pristupi, da se radi, i da budete osvešćeni svakog trenutka kroz koji prolazi taj junak. Imamo, da kažem, nekih sedam plus još možda sedam dana, i morate da budete potpuno upućeni svakog sekunda šta se dešava u životu tog glavnog junaka, a ne snima se hronološki. Tako da u tom smislu, vrlo je to kompleksno.

Zašto su trileri i krimići postali toliko popularni kod nas poslednjih godina?

Što se tiče žanra, pa nekako, eto, u poslednjih, sad čak više nije nekoliko godina, nego poslednju deceniju, dosta su zastupljeni i trileri i krimići kod nas. To je nešto što izgleda ljudi vole da gledaju, pa zato autori pišu, to i snimaju. Tako da to nije sad baš ništa novo, naprotiv, ima toga dosta. I sad u tom nekom kvantitetu tu su se događale i neke kvalitetnije stvari. Tako da eto, mi računamo na to da i ovo može takođe biti kvalitetno.

Spomenuli ste da je veliki teret, da li ste imali i neke produkcijske izazove?

S tim što smo mi, eto, malo skučeni. Nismo imali baš dovoljno ni vremena ni mogućnosti da snimimo kako bi valjalo snimiti ovako obimnu stvar. Malo imamo manje snimajućih dana nego što bi trebalo, tako da smo u isto vreme malo i zabrinuti da li će to biti dovoljno da ovaj proizvod bude u svom finalnom obliku ono što bi mogao da bude. Eto, tako borimo se sa tim.

Da li je uloga pisana za vas ili ste je dobili na kastingu?

Na kastingu sam je dobila. Mislim, zove se Sonja... možda zato (smeh). Ali nije mi ovo prva Sonja koju igram, tako da na kastingu sam je dobila.

Kojim epitetima biste opisali svoj lik? Šta vam prvo pada na pamet?

Pa ona je svakako radoznala, hrabra je. Mora biti da je hrabra čim se rve sa vetrenjačama. Pokušava da nekako, što je sad jedna popularna floskula, da institucije rade svoj posao. Trudi se na ličnom planu da pokrene, koliko god je moguće, te neke procese. U tom smislu je hrabra, zbog toga što je, nažalost, malo nade na tom polju, ali eto, ona se i dalje nada. Tako da je uporna u tome, hrabra je, odgovorna je jako. Ali opet, ima i neku svoju stranu, kako bih rekla, privatnu, koja je ženska, topla, i gde ona takođe može da prokliza i da ne može baš da ostane najstabilnija u tim životnim okolnostima koje su je u ovom trenutku dosta samlele.

Kada je reč o gledaocima, da li mislite da je važno da se vrati kultura gledanja iz epizode u epizodu, ili je "bindžovanje" budućnost?

Pa dobro, to bi bilo lepo, to smo nekada radili kad je bila samo televizija. Mislim da je to sad malo iluzorno. U ovom potrošačkom društvu u kome živimo, nekako se sve prilagođava da bude čoveku što ugodnije. Tako da u tom kontekstu sistem se trudi da svakome izađe u susret. E sada, koliko je to dobro, koliko nije, to je sada već jedna vrlo delikatna tema. Što se mene tiče, ja sam onako dosta retro i više volim taj neki sistem u kome nam nije baš sve dostupno, jer smatram da to može da donese neke razne nevolje. Ali opet, s druge strane, mislim da ne možemo ni da očekujemo da će neko vreme da se vrati. Trebalo bi da idemo unapred i da vidimo kako možemo da se snađemo u svim tim okolnostima.

(Telegraf.rs)