Dva zavičaja, dva velikana: Kako su Branko Ćopić i Gordan Mihić svojim delima oživeli uništene svetove

U dirljivom i slojevitom izdanju emisije "Oko Magazin", gledaoci su povedeni na putovanje kroz dva zavičaja, dve sudbine i dva monumentalna opusa koja su zauvek obeležila srpsku kulturu. U fokusu su bili Branko Ćopić, najnežniji pesnik detinjstva i Grmeča, i Gordan Mihić, najplodonosniji scenarista čiji su svetovi oživeli na filmskom platnu. Kroz priče o njihovim korenima, obeleženim ratnim stradanjima, i načinu na koji je umetnost postala njihov odgovor na traumu, emisija je iscrtala duboku paralelu između dva gorostasa – jednog koji je svoj uništeni svet neprestano obnavljao u literaturi, i drugog koji je, bežeći od prošlosti, stvarao nove.

Povratak u Hašane: Gde se i danas traži boja sljeza

Priča o Branku Ćopiću počinje i završava se u njegovim mitskim Hašanima. Selo pod Grmečom, koje je ovekovečio u "Bašti sljezove boje", danas je mesto hodočašća i simboličkog vaskrsnuća. Njegova rodna kuća, srušena do temelja tokom rata devedesetih, konačno je obnovljena i, po prvi put posle decenija, otvorila je svoja vrata za umetnike, postavši dom likovne kolonije i centar budućeg spomen-parka.

Preporučujemo

Tragična sudbina kuće i sela neraskidivo je vezana za sudbinu samog pisca i naroda o kojem je pisao. Hašani su se našli na takozvanoj "entitetskoj liniji razgraničenja", a sagovornici u emisiji navode da je selo, nakon Dejtonskog sporazuma, razmenom teritorija vraćeno u sastav Republike Srpske upravo zbog neprocenjivog značaja Ćopićevog zavičaja. Ovaj podatak svedoči o snazi njegovog imena, koje je uspelo da pomera i posleratne granice. Još zloslutnije, njegova bista u Bosanskoj Krupi minirana je i pre početka rata, što mnogi vide kao jezivi nagoveštaj onoga što će uslediti.

Ipak, duh Ćopićevog dela i likova živi nesmanjenom snagom. Glumac Aleksandar Stojković, koji tumači Ćopića na pozorišnim daskama, slikovito opisuje tu neraskidivu vezu:

"Znate li vi koliko sam ja Nikoletina Bursaća vidio tu? Jovica Ježa... Ja sam u svom vodu imao jednog Jovica Ježa, jednog Petričića koji je bio taj Jovica Jež. Sve te njegove likove koje je on opisao kroz svoje romane, ja sam te ljude sretao, jer to je ista krv, to su potomci naših slavnih djedova iz ranih buna i ustanaka."

Njegove reči potvrđuju da Ćopić nije izmišljao, već je genijalno primećivao i ovekovečio arhetipove svog naroda. Da je Ćopić danas više od pisca – da je "brend" i mit – svedoče i njegovi rođaci. Slobodan, njegov rođak, sa ponosom pokazuje staru fotografiju na kojoj je kao dečak pored Branka, kog pamti kao "najdražeg gosta". U razgovoru se otkrivaju i fine lokalne nijanse, poput one da se u Hašanima kaže "mlin", a ne "vodenica", jer je tako i sam Ćopić pisao, praveći razliku između planinskog mlina i ravničarske vodenice.

I sam Ćopić, u arhivskom snimku, sa dečačkim žarom govori o svom zavičaju: o Grmeču koji se plavi na jugu, o reci Japri i potocima, o ribolovu "u rešeto, u sito, u gaće". Ta slika bezbrižnog detinjstva stoji u oštrom kontrastu sa kasnijim stradanjima, ali objašnjava nepresušni izvor njegove nežnosti i humora.

Danas, obnovljeni kompleks teži da spoji tradiciju i moderno doba. "Svi oni hoće duh tradicije, prirode i ivanjskog cvijeća, ali hoće i internet", primećuje upravnica "Bašte sljezove boje", naglašavajući da je cilj stvoriti mesto koje će, poput dača ruskih pisaca, biti inspiracija za nove generacije.

Gordan Mihić: Stvaranje iz pepela i svesni beg od prošlosti

Paralelno sa pričom o Ćopiću, emisija odaje počast Gordanu Mihiću (1938-2019), verovatno najvećem srpskom scenaristi. Njegova životna priča takođe je duboko ukorenjena u traumi zavičaja. Rođen u Mostaru, poreklom iz hercegovačkog sela Poplat, kao dete je doživeo stravičan gubitak kada su ustaše pobile gotovo sve odrasle muškarce iz njegove porodice, uključujući i oca.

Taj formativni, tragični događaj oblikovao je njegov odnos prema prošlosti. U retkom i iskrenom intervjuu, Mihić priznaje:

"Ja više ne gledam svoje stare filmove. Postoje pozorišne predstave koje nikada nisam gledao, neke svoje knjige nisam pročitao kasnije... Jednostavno, u meni postoji neka potreba da se ne vraćam unazad, da ne gledam unatrag. To je možda zbog rane istorije, od kad sam bio dete u Hercegovini, kad su mi sve pobili i kad sam bežao sa majkom i bratom kao izbeglica."

Za razliku od Ćopića koji se neprestano vraćao svom detinjstvu, Mihić je od svog bežao, ali je iz tog pepela crpeo neverovatnu stvaralačku snagu. On i njegova generacija – Živojin Pavlović, Ljubiša Kozomara – bili su, kako kaže, "strašno gladni knjiga". Nisu bili formalno školovani za filmsku umetnost, ali su poznavali "najvažnije tokove svetske literature".

Njihov uspon bio je posledica sirovog talenta i jedinstvenog vremena. "Niko od nas nije imao nikakvog straha ni od čega. Nismo imali ono što bi se zvalo sujeta i ambicija. Mi smo imali odgovornost prema tome da to uradimo što bolje, ali sve po instinktu," objašnjava Mihić, opisujući slobodu stvaranja u vremenu koje se danas često pogrešno percipira kao potpuno zatvoreno.

Praveći kontrast sa današnjim vremenom, Mihić sa setom priča anegdotu o svojim studentima koji preko leta "ništa nisu čitali". Kada ih je pitao zašto, jedan od njih je odgovorio da knjiga "više ne postoji" kao nekada, već da je zamenjena "brzinom, spotom, reklamom". Taj generacijski jaz, po Mihiću, objašnjava i razliku u pristupu stvaranju – njegova generacija je gradila svetove iz dubokog poznavanja literature i života, dok današnja često gradi iz fragmentiranih, virtuelnih iskustava.

Sinteza: Dom izgrađen u umetnosti

Emisija "Oko Magazin" je povezala sudbine dvojice velikana, pokazujući kako se iz bola i gubitka rađa velika umetnost. Branko Ćopić je svoj uništeni zavičaj pretvorio u večnu, bajkovitu baštu, čiji se mirisi i boje i danas osećaju u svakoj njegovoj rečenici. Njegova zaostavština se fizički obnavlja, dokazujući da je njegov duh jači od svakog rušenja. Gordan Mihić je, s druge strane, izabrao put stvaranja novih svetova, bežeći od lične apokalipse. Njegova prošlost bila je tihi motor koji ga je terao napred, ka stvaranju desetina remek-dela koja su definisala jednu kinematografiju.

Njihove priče, ispričane sa dubokim poštovanjem, nisu samo portreti dvojice umetnika, već i duboko svedočanstvo o tome kako se iz ruševina zavičaja može izgraditi večni dom u umetnosti.

(Telegraf.rs/izvor: Youtube/OkoMagazin)