Kako je Robert Redford od zvezde postao pionir nezavisnog filma: Pomogao je mnogima da dobiju veliku priliku

U svom novom autorskom tekstu, časopis "Variety" bavio se Robertom Redfordom i njegovom fenomenu - kako je od nevoljne filmske zvezde postao pionir nezavisnog filma. I kako je mnogima pomogao da dobiju veliki priliku.

Prenosimo ga u celosti.

Preporučujemo

„„Ovaj glamurozni imidž može biti pravi hendikep,“ rekao je Robert Redford za Njujork Tajms 1974. godine. „Imidž je sranje.““

Bilo je to gorko priznanje za jednu od najpopularnijih filmskih zvezda na planeti. Uostalom, Redfordov upadljiv izgled i magnetizam pretvorili su filmove poput „Butch Cassidy and the Sundance Kid“ i „The Way We Were“ u blokbastere, ali su takođe naveli kritičare da ga odbace kao još jedno lepo lice.

„„Bio je umetnik zarobljen u ovom neverovatno zgodnom telu,“ kaže Fil Alden Robinson, koji je režirao Redforda u „Sneakers“ iz 1992. godine. „Može biti teško da te shvate ozbiljno kada si tako dobrog izgleda.““

Redford, koji je preminuo 16. septembra u 89. godini, nije dozvolio Holivudu da ga definiše. Umesto toga, subvertirao je svoju „svež i čist“ personu u filmovima poput „The Candidate“, „Downhill Racer“ i „All the President’s Men“, koji su kritički sagledavali medije, slavu i politiku. Sedamdesetih godina, kada je Redford bio najisplativiji, nije bio zainteresovan za snimanje populističkih filmova za široke mase. Umesto toga, želeo je da drži ogledalo Americi u vreme kada su se njene institucije raspadale.

Foto: Tanjug/AP/Douglas C. Pizac

Počevši od osamdesetih, Redford je iskoristio svoju slavu da režira osećajno osmišljene filmove poput „A River Runs Through It“, „Quiz Show“ i „Ordinary People“, koji je osvojio Oskara za najbolji film, dokazavši da je bio formidablean talenat i iza kamere, kao i ispred nje. Bio je to šablon karijere koji će slediti glumci poput Džodi Foster, Džordža Klunija i Bredlija Kupera, kada su i sami postali reditelji.

„„Bio je veoma dobar sa glumcima,“ kaže Majkl Barker, predsednik Soni Pikčers Klasiksa, koji je objavio Redfordov „The Company You Keep“. „Te scene u „Quiz Show“ između Pola Skofilda i Rejfa Fajnsa ili trenutak u „Ordinary People“ sa Donaldom Saterlendom za trpezarijskim stolom su neki od njihovih najboljih momenata na ekranu.““

Ipak, Redford se nadao da njegovo najveće nasleđe neće biti filmovi u kojima je glumio ili koje je režirao, već filmski festival koji je osnovao u planinama Jute. Sandens, koji je Redford osnovao 1978. godine, bio je zamišljen da služi kao izlog za umetnike u usponu.

„„Pomogao je tolikim novim glasovima da dobiju svoju veliku šansu,“ kaže Džon Slos, iskusni agent i menadžer. „I nisu to bili samo autori. Sandens je bio lansirna rampa za mnoge Marvelove i režisere blokbastera.““

Lista filmskih stvaralaca koji su prvi put osetili uspeh na Sandensu je enciklopedija najuticajnijih reditelja u poslednjih pet decenija. Od Ave DuVernej („Middle of Nowhere“) do Stivena Sodenberga („Sex, Lies, and Videotape“), Kventina Tarantina („Reservoir Dogs“) do Rajana Kuglera („Fruitvale Station“), toliko se uglednih karijera vodi poreklom iz Park Sitija.

„„Filmski biznis bi izgledao mnogo bledlje i manje živahno bez Roberta Redforda,“ kaže Entoni Bregman, producent „Enough Said“ i „Eternal Sunshine of the Spotless Mind“. „Nisam siguran da je bilo koja druga osoba imala veći uticaj na ovu umetničku formu.““

Foto: Tanjug/AP/Linda Best/Bozeman Daily Chronicle

Preko Sandens Instituta, neprofitna organizacija je takođe pomagala rediteljima da doteraju scenarije i ispoliraju svoje filmove, povezujući ih sa afirmisanim talentima koji su služili kao mentori. Redford je voleo da provodi deo leta u institutu, dajući povratne informacije ovim filmskim stvaraocima, i mrzeo je kada je snimao projekat i nije mogao da prisustvuje. Njegovi saveti su mogli biti vrlo detaljni.

„„Prvi put je ušao u moju montažnu sobu i seo sa mnom,“ priseća se Kris Er, reditelj „Smoke Signals“. „Počeo je da pravi beleške o mom radu koji sam obavio u laboratorijama. Rekao je: ‘Ovo možeš da uradiš, i seci ovde.’ Dao mi je različite perspektive i opcije.““

I bio je ponosan na dostignuća umetnika koji su se razvili kroz Sandens i njegove laboratorije. Viktor Nunjez se seća Redforda kako žuri da ga sretne iza bine na ceremoniji dodele nagrada festivala 1993. godine, kada je njegov film, „Ruby in Paradise“, osvojio Veliku nagradu žirija.

„„Uhvatio me je za ruku i samo je nastavio da je trese i da govori koliko je srećan,“ kaže Nunjez. „Moj osećaj je bio da je Redford uvek imao ovu vrlo centralnu, vrlo praktičnu ambiciju. Kako možemo da omogućimo ovim glasovima da dobiju priliku da snimaju filmove u Holivudu?““

Foto: Tanjug/AP/Carlo Allegri

Zbog Sandensove reputacije za negovanje svežih talenata, Holivud je brzo počeo da zove, i ubrzo je široka publika počela da prihvata filmove koji su premijerno prikazani na festivalu. Do kasnih 90-ih i ranih 2000-ih, nezavisni filmovi više nisu bili rezervisani za art bioskope. Umesto toga, Sandens filmovi poput „Little Miss Sunshine“, „The Full Monty“ i „The Blair Witch Project“ bili su sigurni hitovi koji su pogodili duh vremena. Ali Redford je podsticao osoblje da se ne povodi popularnim trendovima.

„„Uvek nas je ohrabrivao da budemo hrabri i da preuzimamo rizike,“ priseća se Džon Kuper, bivši direktor Sandens filmskog festivala. „Nije želeo da nas spoljašnje sile pokolebaju.““

Godinama je Redford bio stalno prisutan u Park Sitiju, pojavljujući se na premijerama i doručcima sa filmskim stvaraocima. Kristin Vašon, producentkinja filmova „Carol“ i „Velvet Goldmine“, seća se susreta sa Redfordom dok je šetala glavnom ulicom grada 2001. godine.

„„Auto se zaustavio pored mene, Redford je bio u automobilu i počeo je da govori: ‘Kristin, Kristin, upravo sam video ‘The Inch’. Svideo mi se,'“ kaže Vašon. „A ja sam pomislila: ‘O čemu on, dođavola, govori?’ Naravno, mislio je na „Hedwig and the Angry Inch“. To me je samo podsetilo da se na kraju dana, sve svodi na filmove.““

Redford je mogao biti zahtevan šef. Programerima je davao autonomiju u pogledu filmova koje su birali, ali je želeo da odobri sve ključne umetničke i promotivne materijale festivala. Na sastancima je bio poznat po postavljanju prodornih pitanja i izazivanju ideja. Takođe mu je bilo duboko stalo do ljudi koji su radili u organizaciji. Kuper se povukao sa Sandensa 2020. godine, otprilike u isto vreme kada se i Redford povukao sa festivala koji je stvorio. Seća se poziva od svog bivšeg šefa, iznenada.

„„Rekao mi je: ‘Nedostaje mi rad sa tobom, i želim da znaš da si mi prijatelj,’“ kaže Kuper. „Ne znam da li je razmišljao o svom životu i pružao ruku ljudima koji su mu nešto značili, ali osećaj je bio dobar. Bilo je kao da smo zatvorili krug. I sećam se da sam zaustavio svoj kamion sa strane puta i samo plakao.““

(Telegraf.rs/izvor: Variety)