"Mlađim generacijama je govorio da ne shvataju život toliko ozbiljno": Saradnici o Šotri, od Slobode do Štimca

Legendarni srpski reditelj i scenarista Zdravko Šotra preminuo je u 93. godini, ostavljajući za sobom neizbrisiv trag u srpskoj i jugoslovenskoj kinematografiji. Do poslednjeg dana, u svojoj dubokoj starosti, Šotra je aktivno stvarao, na kompjuteru pisao scenario i smišljao kadrove, ostavljajući za sobom gotovo 80 strana novog, nezavršenog opusa.

Za RTS, tačnije za emisiji "Magazin Oko", su o saradniku, prijatelju i omiljenom reditelju govorili glumci Sloboda Mićalović i Slavko Štimac, snimatelj Veselin Krčmar i urednica u RTS izdavaštvu Biljana Bošnjak Draganović, svedočeći o njegovoj neiscrpnoj energiji, vedrini i jedinstvenom doprinosu kulturi. Zdravko Šotra, za prijatelje jednostavno Šole, često je govorio da se životu treba smejati i da ga ne treba shvatati suviše ozbiljno, iako je u život tog Hercegovca stala cela drama Jugoslavije, cela istorija Televizije Beograd i cela glumačka postavka, rođenih od 19. do 21. veka.

Preporučujemo

Slavko Štimac: Neiscrpna energija i mladalački duh

Glumac Slavko Štimac, koji je sa Šotrom sarađivao na tri filma – "Braća po materi", "Igmanski marš" i "Držanje za vazduh" – ističe da je Šotra bio veliki reditelj neiscrpne energije, mladalačkog duha i bogate karijere.

„Za mene lično, bio je drag i srdačan čovek s kojim sam divno radio na tri igrana filma i to mi ostaje kao jedna od lepših uspomena u životu. Zdravka sam sreo na ulici par puta u zadnjih godinu dana. Imao sam utisak da će da radi još, ne samo da je već prešao 90. godinu, a pun mladalačke energije i života. Šalio se, pričali smo viceve“, prisetio se Štimac.

Sloboda Mićalović: Hrabar, predivan i zaštitnik glumaca

Sloboda Mićalović, jedna od Šotrinih omiljenih glumica iz njegove poslednje stvaralačke faze, naglasila je da ispraćamo čoveka čiji je bogat život vredan divljenja u svakom smislu, posebno imajući u vidu da njegov privatni život nije bio lak.

„Mlađim generacijama govorio je da ne shvatamo život baš toliko ozbiljno, da to što se danas desilo strašno, nekako ne prenosimo u sutrašnji dan. I ta njegova vedrina i radost života je zaista bila jako zarazna. On je, pre svega, bio dobar čovek, dobar prijatelj, a nadasve njegova dela i čitav opus. Ne znam da li postoji još jedan reditelj koji može da se pohvali tako, šta je sve uradio i s kim je sve radio“, istakla je Mićalovićeva, dodajući da su se glumci rado odazivali na Šotrin poziv.

Prema njenim rečima, Zdravko Šotra je bio izuzetno hrabar dajući šansu mladim glumcima i glumicama, što je retkost među rediteljima.

„Obično idu na sigurnu kartu, da daju glumcu za kojeg su sigurni da će to dobro da odigra. On je bio jako hrabar da nama, klinkama, da glavne uloge“, priča Sloboda Mićalović. Potvrdila je i da je Šotra umeo da dopiše ulogu za glumca u teškoj situaciji, što je učinio za njenog supruga Vojina Ćetkovića u "Ivkovoj slavi" kada je Ćetković uzeo kredit.

Glumica je istakla da joj mnogi izjavljuju saučešće, jer „nije on bio samo njen reditelj, nego je bio član njene porodice.“ Njegova zaštitnička uloga bila je očigledna: „Svaki put kad kažemo da smo kod producenata prošli loše u dogovoru za honorar, brže bolje bi otišao i rekao: Ja bez ove glumice ne radim, pa ti sad vidi šta ćeš. Tako bi nas svaki put zaštitio.“

Veselko Krčmar: Tandem za rekorde

Veselko Krčmar, direktor fotografije u mnogim Šotrinim filmovima i snimatelj Radio-televizije Srbije, bio je njegov najbliži saradnik i prijatelj. Krčmar priznaje da ne zna kakav bi njegov život bio da nije sreo Šotru.

„Neizmerno sam mu zahvalan. I svih ovih 35 godina što smo proveli zajedno, neponovljive su. On je stvarno bio veliki čovek, veliki reditelj. Obojica smo ceo radni vek proveli u ovoj kući. Siguran sam da je on najviše režirao, a da sam ja najviše snimio sa ovom kućom. Na kraju krajeva, snimili smo do sada još uvek nepobijeni rekord – najgledaniji film“, objašnjava Krčmar. Njihov zajednički film "Zona Zamfirova" pogledalo je, bez dijaspore, milion i 350.000 ljudi.

Televizijski rekord takođe pripada njima: „Čuvena je moja priča, kupovao sam novine u Kosovskoj ulici u pola devet tog 15. januara, kada je išla zadnja epizoda Ranjenog orla. Kao da nikog nema, ja ne znam šta je ovo. Kada je sutradan izašla lista o rejtinzima i gledanosti, Ranjenog orla je gledalo 3,5 miliona ljudi sa šerom 72, što je sad nepojmljivo“.

Krčmar naglašava da je kod ovog reditelja sve bilo naopako: „Baviti se filmom je težak rudarski posao. Ekipa, kad se rastaje, tužna je. Zato što je bilo zanimljivo. Inače svi čekamo da završimo film, da idemo u kuću, uzmemo svoje pare i bežimo“.

Put do režije: Od oglasa do asistenta Radivoja Lole Đukića

Biljana Bošnjak Draganović, urednica u RTS izdavaštvu koja je pomogla Šotri da uredi knjigu "Mojih 500 glumaca", otkrila je zanimljivu priču o njegovom dolasku u Televiziju Beograd – preko oglasa.

„Tada je Televizija bila u zgradi Radio Beograda. On dolazi kod sekretarice. Ona gleda njegove papire i kaže: Imate diplomu, Vi biste mogli da budete režiser. Kaže: Ne mogu, ja ne znam ništa o televiziji, bolje da budem asistent. Ona njega uverava, pa kaže: Ne znaju ni ovi drugi. Ma, kakvi! Tako on dobija svoj prvi posao – asistent režije Radivoja Lole Đukića, na prvoj seriji Televizije Beograd, Servisna stanica.“

Opis posla bio je jedinstven: „Radi se petkom kada Lola i Novak Novak napišu epizodu i kako oni napišu nekoliko stranica, tako je Šotri posao da to što brže umnoži, nađe glumce i preda im. Onda sledećih nekoliko stranica i sutradan to ide uživo. Dešavalo se da neki glumac nije dobio dobar scenario, preskočene su neke stranice.“

Lola Đukić i Novak Novak, sećajući se tog perioda, govorili su: „Ovaj nije za asistenta, stvarno je loš asistent, on treba da bude reditelj.“ I tako je Šotra postao reditelj, dobijajući prilike najpre u Dečjem programu, a kasnije su se javili iz Zabavnog i Dramskog programa.

Večni optimista i pripovedač

Zdravko Šotra je svojim delima često prožimao toplinu i optimizam. Filmovi poput "Idemo dalje", priča o životu, učitelju i školi, ili "Lajanje na zvezde" i "Šešir profesora Koste Vujića", jasno su odražavali njegovu ljubav prema obrazovanju i ljudskim pričama. U TV reviji 2009. godine, na pitanje da li je serijom "Ranjeni orao" zaokružio sopstveni jubilej, Šotra je, u svom prepoznatljivom stilu, odgovorio: „Serijom Ranjeni orao nisam zaokruživao svojih 50 godina rada, već započinjem novih 50.“

Zdravko Šotra, za prijatelje Šole, voleo je da peva pesmu "Ne vredi plakati" i često je podsećao da su mu mnogi skretali pažnju da pesma "O Sole mio" može da se peva kao "O Šole mio". Njegova vedrina, smisao za humor i neverovatna radna etika ostaće upamćeni kao inspiracija generacijama, a njegov opus kao temelj srpske kulture.

(Telegraf.rs/izvor: RTS)