Mira Banjac je danas napunila 96 godina: Kako je prkosna devojčica postala glumačka legenda

Kada bi se pravio spisak živih svedoka istorije srpskog teatra i filma, na njegovom vrhu stajalo bi jedno ime - Mira Banjac. Glumica čiji je glas deo kolektivnog sećanja, žena koja je svojom prirodnošću i snagom ušla u istoriju umetnosti. Danas, kada proslavlja svoj 96. rođendan, podsetimo se i gostovanja Mire Banjac koje se desilo svojevremeno u emisiji "Metarmorfoze"

I tada je govorila istim tonom: mirno, dostojanstveno, s humorom koji leči i sa snagom koja ne prolazi.

Preporučujemo

„Ja sam imala grozno detinjstvo i groznu mladost. Nisam bila dete. To su bila vremena kada si samo stvar – rat, glad, zbunjenost. Ali ja sam tada shvatila da moram sama. Da nemam šta da čekam da me neko formira kao devojčicu“, kazala je u emisiji Metamorfoze na RTS-u, prisećajući se svog puta od siromašne devojčice do glumačke legende.

Prvi susret sa scenom

Rođena početkom prošlog veka, Mira Banjac odrastala je u teškim vremenima, ali se umetnost javila rano - u crkvi. „Mi deca smo morali svake subote i nedelje u crkvu. A ja sam čitala apostole, pevala. To vam je prva publika. To vas stabilizuje.“

Nakon rata, upisuje glumačku školu u Novom Sadu - prvu državnu školu tog tipa kod nas. „Kad sam došla na audiciju, druge devojke su bile lepe, doterane, u bundi, a ja - u vojničkoj bluzi, u čizmama dva broja većim. I rekla sam sebi: možda neću položiti, ali se u Rdevik ne vraćam!“

Taj prkos i unutrašnji plamen ostali su njen zaštitni znak. Profesor Jurij Kitin prvi je u njoj prepoznao nešto posebno. „On mi je dao improvizaciju - da mi je stigao telegram da mi je umro brat. Ja sam se nasmejala i rekla: ‘Ja nemam brata.’ I na taj bezobrazluk sam, u stvari, primljena.“

Od pozorišta do Ateljea 212

Petnaest godina igrala je u pozorištima u Sremskoj Mitrovici, Banjoj Luci i Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Bila je stub ansambla, igrala klasičan repertoar, ozbiljne uloge. Ali onda dolazi poziv koji joj menja život.

„To je bilo 1970. godine. Meni se javila Mira Trailović iz Ateljea 212. To je tada bio novi teatar - provokativan, slobodan, drugačiji. Ja sam rekla - neću da taj teatar prođe pored mene. I otišla sam u Beograd.“

U Ateljeu 212, među avangardnim rediteljima i glumačkim velikanima, Banjac se potpuno pronašla. „Atelje je imao red, neverovatan red. Svako je imao svoje mesto, niko se nije otimao za uloge. To je bilo pozorište koje je bilo porodica. Ja nemam nijednu ranu iz pozorišta. Atelje je bio moj dom.“

Filmska eksplozija i kultne uloge

Sedamdesetih godina Mira staje pred kamere i počinje period koji se danas može nazvati zlatnim dobom njenog filmskog stvaralaštva. Samo u toj deceniji odigrala je u više od četrdeset filmskih i televizijskih uloga.

Osamdesetih njeno ime postaje sinonim za snažne, narodne žene, pune života, prkosa i humora. U filmovima Sećaš li se Doli Bel, Varljivo leto '68, Balkanski špijun, kao i u predstavama Radovan III, Čudo u Šarganu, Korespondencija, Mira je stvarala likove koji su obeležili epohu.

„Često sam igrala male uloge. Ali ja sam uvek govorila - dobar glumac može mnogo i u samo nekoliko kadrova. U tome je čar. Kratka uloga zna da bude teža od glavne.“

Njen način da oživi „male ljude s velikim povodom“ bio je ono što ju je učinilo voljenom. „Ja sam ponosna na naše žene. Igrala sam stotine njih, svaka sa svojom maramom, svojom sudbinom. Ja sam ih volela. I zato me moj narod razume.“

Umetnost kao način života

U karijeri dugoj više od sedam decenija, Mira Banjac je dobila gotovo sve što se u glumačkom svetu može dobiti: dve Sterijine nagrade, dve Zlatne arene, Nušićevu, Žanke Stokić, Pavla Vujisića, Dobričin prsten za životno delo. Ali ona nagrade nosi lako.

„Sve te nagrade vrede samo onoliko koliko sam ostavila u ljudima. Popularnost je kvarljiva roba, rekla je Isidora Sekulić. Najkvarljivija među umetnicima. Važno je trajanje. A trajanje se mora negovati. Kao dete koje moraš odgajati da bi postalo čovek.“

Njena filozofija života jednostavna je i duboka: biti prisutan, raditi, poštovati druge. „Kad dođem na snimanje, prvo se pozdravim sa tehnikom. Važno mi je ko je iza kamere. To je ceo sistem. Glumac ne postoji sam.“

Mudrost postojanja

„Demokratija nije samo politika. Demokratija je kako živiš - od jutra do mraka, kako radiš, kako se odnosiš prema ljudima. Ako je samo politička, ne zanima me. Mene zanima život.“, rekla je tada Mira Banjac.

Ona pažljivo posmatra svet, ne žali se, ali jasno vidi promene. „Živimo u neredu, ali opet - pojavi se dobra knjiga, dobra predstava, dobar film. Znači da još ima potencijala. I to je radost. Sve je u trajnosti.“

Kada govori o starosti, ne priča o prolaznosti, već o zahvalnosti. „Sa godinama se gubi koncentracija, a bez nje nema glume. Ali moraš sačuvati vitalnost. Glumac mora da traje. Sve drugo je prolazno.“

Dok je meni mene

Njena najpoznatija misao, koju je često ponavljala, postala je simbol njene životne filozofije: „Dok je meni mene - to je moj odbrambeni štit kroz ceo život.“

(Telegraf.rs/izvor: RTS)