Kako je stvorena kultna scena tuširanja iz filma "Psiho": Alfred Hičkok je to lično objasnio

Alfred Hičkok je svojevremeno svojim remek-delom "Psiho" (Psycho) preoblikovao žanr horora i zastrašio generacije gledalaca. Slavni reditelj je, prilikom gostovanja u popularnoj emisiji voditelja Dika Kaveta davne 1972. godine, razotkrio tajne i filozofiju koja stoji iza nekih od najikoničnijih scena u kinematografiji. Poseban fokus bio je na kultnoj sceni ubistva pod tušem, trenutku koji je definisao kinematografski strah.

Hičkok, poznat po svom britkom umu i karakterističnom, često mračnom humoru, osvrnuo se na masovni psihološki uticaj "Psiha". "Psiho" je film koji je, po njegovim rečima, izazvao takav strah da "mnoge žene godinama nisu smele da se tuširaju u kući gde su bile same", a neke čak i do današnjeg dana. Reditelj je, u svojoj anegdotskoj priči, podelio pismo jednog gospodina koji se žalio da njegova ćerka, nakon što je pogledala francuski film "Diabolique" (koji je uključivao uznemirujuću scenu čoveka koji izlazi iz kade i vadi oči), više nikada nije želela da se kupa u kadi. Ironično, ali ne iznenađujuće, Hičkok je dodao: "Sada, nakon što je videla 'Psiho', neće da se tušira." Otac je zaključio sa očiglednom frustracijom da je njegova ćerka "kao rezultat toga, vrlo neprijatna za druženje." Hičkokov duhovit i tipično sarkastičan odgovor bio je kratak i jasan: "Pošaljite je na hemijsko čišćenje." Ova razmena je naglasila ne samo moć njegovih filmova da uđu u psihu gledalaca, već i njegovu sposobnost da prepozna i ismeje apsurdnost ljudskih reakcija.

Preporučujemo

Revolucija u montaži: Iluzija brutalnosti

Srž Hičkokovog objašnjenja ležala je u revolucionarnoj montaži scene tuširanja, koja je, kako je otkrio, potpuno lišena eksplicitnog nasilja. "Nož nikada nije dotakao telo uopšte," izjavio je, zapanjivši i voditelja i publiku. Umesto brutalnog kontakta, Hičkok je koristio genijalnu tehniku brzih rezova i sugestije. "Bilo je to samo brzo prebacivanje sa jedne stvari na drugu, nož koji ide ka kameri i tako dalje," objasnio je. On je precizirao da je čitava scena, koja traje svega 45 sekundi, sastavljena od neverovatnih 78 zasebnih delova filma. Ova fragmentacija kadrova, kombinovana sa zvukom, stvorila je iluziju oštrog, brutalnog napada, dok je zapravo ostavljala gledaocu da sam popuni praznine, čineći iskustvo mnogo ličnijim i stoga strašnijim.

Zanimljivo je da je za ovu scenu tim za rekvizite u studiju napravio prilično sofisticiran, ali na kraju neiskorišćen rekvizit: "divan torzo sa ružičastom gumom" koji je bio "iznutra ispunjen krvlju." Hičkok je detaljno opisao: "Kada bi se nož zabo u ovaj gumeni torzo, krv bi odmah šiknula." Međutim, Majstor je naglasio da nikada nije upotrebio ovaj rekvizit. "Bilo je to sve nepotrebno," rekao je, "jer je sečenje noža, lica devojke i stopala i svega ostalog bilo tako brzo." Ova anegdota savršeno ilustruje Hičkokovu posvećenost psihološkoj manipulaciji pre nego vizuelnom šoku – shvatio je da je moć uma gledaoca daleko efikasnija od bilo kakvog specijalnog efekta.

Filozofija "manje je više": Blizina kao ključ straha

Hičkok je tokom intervjua konstantno isticao svoju filozofiju da je ključ uspešnog filma u maksimalnom uključivanju publike. "Sve što možete da uključite publiku tako blizu je mnogo bolje nego da to vidite sa distance," rekao je, naglašavajući da je cilj da se gledaocu omogući gotovo taktilno iskustvo scene. On je kritikovao tipične scene tuče u vesternima, gde se obično prikazuju "mnogo razbijenog nameštaja i mnogo boca na polici," što je, po njemu, dosadno i distancirano. Umesto toga, "ako publiku uvedete pravo unutra i dobijete utisak lica, ruke, ramena, stopala i svega ostalog, mnogo bliže ćete uključiti publiku." Ova bliskost ne samo da pojačava emocije, već i sprečava dosadu, držeći gledaoce na ivici sedišta.

Majstor suspensa je verovao u moć sugestije i suptilnih detalja, odbijajući potrebu za preteranim objašnjenjima ili vizuelnim preopterećenjem. Na pitanje o scenama u kojima bi se očekivalo da pokaže celu sobu, on je sa uverenošću odgovorio: "Mislim da su pruge na policajčevoj ruci dovoljne da pokažu da smo u policijskoj stanici." Za njega je svaki element u kadru imao svrhu, a višak je bio kontraproduktivan.

Manipulacija emocijama i kritika "glupih" tehnika

Hičkok je pružio i uvid u svoju tehniku manipulacije emocijama izvan horora. Prisećajući se filma "Rebeka," opisao je kako je stvarao osećaj usamljenosti i straha kod mlade devojke dovedene u veliku kuću. "Prirodno, kada bi ušla u tu veliku sobu, namerno smo je činili malom," objašnjavajući kako je veličina okoline vizuelno pojačavala ranjivost lika. Čak je išao dotle da bi za stvaranje osećaja straha koristio ventilator da "joj duva kosu, iako prozori nisu bili otvoreni." Ove metode pokazuju njegovo duboko razumevanje ljudske psihologije i kako se kamera može koristiti za prenošenje unutrašnjih stanja.

Njegov razgovor nije prošao ni bez oštre kritike "glupih" pristupa u savremenoj kinematografiji. Hičkok je ismevao scenu gde bi kamera bila unutar kamina, "iza plamena." "To je šarmantno, zar ne? To stavlja publiku iz tiganja u vatru," rekao je, jasno stavljajući do znanja da takve tehnike nikada ne bi koristio. "Zašto?" upitao je. "Pa, to je smešno. Niko ne može da uđe u vatru, izgoreće. Nema smisla, sve te stvari su prilično glupe za mene." Njegova kritika bila je usmerena na nelogične izbore koji narušavaju poverenje publike i izvlače je iz priče.

Isto tako, oštro je tada kritikovao reditelje koji "danas stavljaju cveće u prvi plan, tako zamućeno i van fokusa, da ne znate šta je to." Dodao je sarkastično: "Da li je priča bila o cvetu kaktusa?" Hičkok je naglasio da takvi vizuelni elementi, kada ne služe svrsi, samo odvlače pažnju i iritiraju gledaoca, čime se narušava narativna jasnoća.

(Telegraf.rs)