Jovo Maksić o "Tvrđavi", novoj seriji na RTS-u koja se mora pogledati da se prošlost nikad ne ponovi

U iščekivanju premijere dugoočekivane dramske serije „Tvrđava“, koja će od 14. novembra, držati publiku RTS-a prikovanu za ekrane, glumac Jovo Maksić otvara dušu o projektu koji ga je, kako sam kaže, doslovno ostavio bez teksta. Uloga u ovoj kompleksnoj priči o devedesetim godinama, nastaloj u režiji Željka Hajdukovića, za Maksića predstavlja duboko lično i profesionalno iskustvo koje je prevazišlo sva očekivanja, ostavljajući za sobom snažne emotivne tragove i poziv na razmišljanje.

Inače, u mts Dvorani promovisana je serija "Tvrđava", gde su prikazane prve dve epizode.  Na događaju su bili brojni glumci iz ovog ostvarenja, kao što su Ljubomir Bandović, navedeni Jovo Maksić, Ognjen Mićović, Darija Vučko, Jana Milosavljević i mnogi drugi.

Preporučujemo

Pogledajte kako je bilo:

Više od saradnje: Porodična veza sa Hajdukom i maestralna režija

Ovaj projekat nije bio samo još jedna glumačka rola za Maksića, već je za njega imao izuzetno lični pečat. Njegova saradnja sa rediteljem Željkom Hajdukovićem, poznatim u filmskim krugovima kao Hajduk, poprima dimenziju duboke povezanosti i prijateljstva. „Iznadio me Hajduk i bez obzira što sam ja očekivao od njega, jer ovo je već treći put da sarađujem sa njim i, kako da vam kažem, on je deo moje porodice, veliki. Znači, deo mog glumačkog života i mog glumačkog sazrevanja“, svedoči Maksić, ističući ne samo profesionalno poštovanje, već i višegodišnje prijateljstvo i mentorstvo koje je Hajduk pružio. Ova lična veza, kako glumac objašnjava, bez sumnje se prelila i na kvalitet serije, dajući joj autentičnost i nepatvorenu emotivnu dubinu, što je ključno za ovakvu vrstu priče.

Kada je ugledao finalni proizvod, Maksić je bio - nem. Njegova reakcija bila je toliko intenzivna da je, kako sam priznaje, poželeo da se izoluje i sabere utiske. „Bukvalno, bukvalno sam onaj zaćutao i bilo bi mi najlepše da sam jedno deset minuta sedeo tamo, bez da bilo ko šta prilazi i da mi smeta“, opisuje glumac svoje stanje, naglašavajući da ovakva reakcija nije bila posledica neznanja o projektu, već iskrenog iznenađenja nad nivoom umetničke realizacije. „Pored toga što sam bio spreman da će napraviti sjajnu stvar, i kad sam čuo da on to režira, to je bilo kao da je mene pitao. Jer, verujte mi, bez lažne skromnosti i preterivanja, ne verujem reditelja koji bi mogao da se pozabavi ovom tematikom i da je na tako jedan čist, umetnički način iznese“, svedoči Maksić, priznajući da je i pored dubokog razumevanja materije i sopstvenog angažovanja, bio potpuno preplavljen. To svedoči o izuzetnoj snazi narativa i majstorstvu režije, koje uspelo da probudi tako snažne emocije čak i kod nekoga ko je bio deo kreativnog procesa.

„Tvrđava“: Porodica kao najjača odbrana i opomena za budućnost

Srž serije leži u njenom naslovu - „Tvrđava“. Za Maksića, ovaj pojam daleko prevazilazi betonske zidove i kamene utvrde, dobijajući duboko simbolično značenje koje se tiče samog temelja ljudskog postojanja. „Ovde je simbol tvrđave zapravo porodica. To je najjača tvrđava koja zapravo može da nas odbrani. Džaba vam fizičke zidine ako je unutar zidina tih nesklad, mržnja, nesporazumi“, rezolutno objašnjava glumac, prenoseći suštinsku poruku serije. On ističe da je prava snaga u zajedništvu, ljubavi i unutrašnjoj koheziji, a ne u spoljašnjim preprekama ili materijalnim dobrima. Dodatnu dimenziju simbolike daje i istorijski kontekst Knina, grada u kojem se radnja serije delimično odvija. „Simbolika je ta, a ujedno je i Knin poznat po toj kninskoj tvrđavi, jer ona dominira iznad grada“, kaže Maksić, ukazujući na vešto preplitanje univerzalne poruke sa specifičnim istorijskim okvirom koji serija obrađuje, čineći je tako relevantnom na više nivoa.

Konačni cilj serije, prema Maksićevim rečima, jeste da se obrati široj publici, sa snažnom porukom empatije. „Ovo je rađeno za jednu, za širu grupaciju, za običan narod, sa običan narod sa empatijom“, kaže Maksić, verujući da će priča dopreti do srca gledalaca, podstaći ih na razmišljanje i prevazići podele.

Bajagina muzika: Emotivni kontra-ritam koji „raspamećuje“

Neizostavan element koji doprinosi emotivnom naboju serije jeste i muzika, za koju je zadužen legendarni Momčilo Bajagić Bajaga. Njegove numere, u novim aranžmanima, čine mnogo više od puke zvučne kulise, postajući aktivan učesnik u narativu serije. Maksić ne krije svoje oduševljenje: „Muzika je toliko dobro, toliko dobro, zapravo udara kontra ritam. Čak ni ne prati, nego takva je jedna simbioza da je baš sam raspamećen.“ Ova izjava ukazuje na inovativan pristup muzici, koja ne samo da prati radnju, već je i nadograđuje, ponekad čak i izaziva, stvarajući tako dublji i složeniji doživljaj. Bajaga je, prema Maksićevim rečima, uspeo da stvori soundtrack koji sam za sebe priča priču, a istovremeno savršeno korespondira sa vizuelnim narativom, dodajući mu slojeve emocija koje reči ne mogu da iskažu. Glumac je priznao da je Bajagi lično prišao da mu kaže da je „stvarno oduševljen muzikom“.

Suočavanje sa prošlošću: Puzanje kroz ružne uspomene radi plemenitosti duše

Serija „Tvrđava“ neizbežno otvara bolne stranice istorije, posebno one vezane za devedesete godine, i Maksić je svestan da će izazvati snažne reakcije kod gledalaca. „Ja zapravo više brinem negde da shvatiće, neće biti razočarani. Ali mnogo ljudi neće da se vraća, ja to razumem“, iskreno priznaje glumac, prepoznajući različite načine suočavanja sa traumatičnim iskustvima. Svestan je da je za mnoge gledaoce suočavanje sa sopstvenim uspomenama preteško, te da će mnogi radije okrenuti glavu nego se vratiti u taj „neki period“ koji „evocira uspomene“.

Međutim, Maksićev lični stav je drugačiji i duboko introspektivan: „Ja sam drugačiji tip čoveka. Ja zapravo uvek volim da čmrkam po svojim, po svojim i nekim i ružnim i i dobrim stvarima i u prošlosti nekoj. Ne stidim ih se.“ Glumac naglašava da i u najmračnijim sećanjima pronalazi vrednost, transformišući bol u nešto plemenito. „I pored tih ružnih nekih uspomena, tu je sijaset i lepih uspomena u tom ružnom vremenu. Verujte mi, niti ga se odričem, niti bežim od njega, niti ga se stidim, a i volim ga. Mene ono oplemenjuje“, zaključuje Maksić, nudeći filozofiju prihvatanja i učenja iz prošlosti, bez obzira na njenu težinu, kao put ka ličnom sazrevanju i razumevanju. Ova filozofija, bez sumnje, duboko je utkana i u tkivo serije, dajući joj autentičnu poruku humanosti i oprosta.

Odgovor kritičarima: „Briga me ko će šta da kaže“ - Univerzalnost priče o ljudskoj sudbini

Uvek postoji bojazan da će se pojaviti glasovi koji će preispitivati tajming ovakvog projekta - da li je „trenutak“ pravi za seriju koja se bavi ovim osetljivim temama. Maksićev odgovor je jasan i beskompromisan, odražavajući njegovu nepokolebljivu veru u važnost serije. „Briga me ko će šta da kaže. Verujte mi, trenutak je za seriju jer mi živimo u takvom vremenu. Nemojte me sad potezati na pitanje da vam govorim na kojoj sam strani“, poručuje odlučno, odbijajući da se svrsta ili pravda svoj umetnički rad pred politizovanim interpretacijama.

On ističe da je priča univerzalna i da transcendira lokalne geopolitičke okvire, ukazujući na brojne sukobe i krize širom sveta. „Pogledajte sliku sveta, gde se maknemo sa ove naše ‘brđave’. Da se ovo dešava na bar jedno 14, 15 mesta na planeti. Da vi imate izbeglice ovako, da imate iste takva žarišta. Tako da je to, pa kad je ako nije sad aktualno?“, retorički pita Maksić, jasno aludirajući na relevantnost serije u globalnom kontekstu. Poruka serije je vanvremenska i neophodna: „Ako ništa, zbog toga da se nikad ne ponovi. A ova serija jeste uopšte, zapravo ima tu veličinu zato što je ova serija o tome da se nikad nikom ne ponovi.“

Antiratna poruka i nadanja za emitovanje u regionu: Priča koja spaja

Maksić snažno zagovara tezu da je svaki istinski ratni film - antiratni film, povlačeći jasnu liniju između umetničkog dela i propagandnog materijala. „Svaki ratni film mora biti antiratni. Ako hoće da modela, ako nije antiratni, onda je propaganda“, kategorično izjavljuje. On ističe da pravi filmovi o ratu treba da govore o ljudskoj sudbini, a ne da glorifikuju sukob ili zauzimaju strane. Kao primere filmova koji ispunjavaju ove kriterijume, navodi kultne naslove poput „Platon“, „Apokalipsa danas“, a među deset najboljih antiratnih filmova svrstava i domaći klasik „Lepota poroka“, kao i ruske filmove „Devet rota“ i „Idi i smotri“.

U svetlu ove filozofije, Maksić izražava iskrenu nadu da će „Tvrđava“ pronaći put i do publike u Hrvatskoj. „Što se mene tiče, da. Ja jer mislim da tu nema neke preterane pristrasnosti. Naravno da svako priča svoju priču. Ali kao što sam ja pogledao i hrvatske neke filmove iz te njihove perspektive i uopšte nisam imao nikakav problem sa tim“, kaže Maksić, ističući da je otvoren za sve pošteno napravljene priče koje progovaraju o ljudskim iskustvima. „Ne interesuje me uopšte šta će bilo ko iz naše, hrvatske strane reći, jer mi se tu priča i o hrvatskom i srpskom narodu. Jer ovo je njihova priča“, zaključuje Maksić, pozivajući na empatiju i razumevanje koje prevazilazi nacionalne okvire, verujući da će serija služiti kao most, a ne kao zid.

Novi izazovi: Snimanje za studente i kontinuirana posvećenost umetnosti

Iako ga je rad na „Tvrđavi“ duboko emotivno iscrpeo, Jovo Maksić ne miruje. Sa novim, prepoznatljivim imidžom (duga brada), trenutno je angažovan i na projektu sa studentima, o čemu za sada ne otkriva više detalja. Njegov angažman u „Tvrđavi“ svedoči o dubokoj posvećenosti umetnosti koja ne samo da zabavlja, već i provocira, uči i opominje. Serija „Tvrđava“ obećava da će biti više od televizijskog programa - biće to poziv na razmišljanje, na suočavanje, i iznad svega, na razumevanje da je porodica, u najširem smislu te reči, zaista naša najveća tvrđava, i da se prošlost, ma koliko teška bila, mora pamtiti da se nikada ne bi ponovila. Maksićeva strast i integritet garantuju da će „Tvrđava“ ostaviti trajan pečat, ne samo na srpskoj televizijskoj sceni, već i u kolektivnoj svesti, podstičući dijalog i razumevanje koje nam je danas, možda više nego ikad, potrebno.

Nova RTS-ova serija „Tvrđava“ od 14. novembra na RTS 1

Radio-televizija Srbije predstavlja novu dramsku seriju „Tvrđava“ – snažnu, emotivnu priču o porodici, ljubavi i moralnim izborima u vremenu velikih promena. Prva epizoda na programu je u petak, 14. novembra u 20 časova, a potom serija nastavlja redovno emitovanje svake subote i nedelje na našem Prvom programu.

Smeštena u turbulentne devedesete godine, serija prati život mladog para, njihovih rođaka i prijatelja u trenucima kada Jugoslavija nestaje, a svakodnevica postaje borba za očuvanje ljudskosti. Kroz njihove sudbine „Tvrđava“ govori o onome što je svima blisko – o moralnim dilemama, sukobima i pomirenjima, ali pre svega o ljubavi koja spaja i onda kada sve drugo preti da se raspadne.

Glavne uloge tumače mladi glumci Darija Vučko i Ognjen Mićović. Uz njih, u "Tvrđavi" ćemo gledati i Ljubomira Bandovića, Nikolu Pejakovića, Jovu Maksića, Miodraga Radonjića,Nikolinu Friganović, Slavišu Ćurovića, Slađanu Zrnić, Nebojšu Dugalića, Predraga Mikija Manojlovića i mnoge druge ...

Kreator serije je Mirko Stojković, koji uz Gorana Starčevića potpisuje i scenario. Režiju potpisuje autor "Banjalučke trilogije", Saša Hajduković.

Iako je radnja smeštena u istorijski kontekst kraja jedne epohe, emocije i teme koje serija donosi – vera, nada, porodične veze i traganje za dobrom – čine je univerzalnom i aktuelnom i danas.

„Tvrđava“ nas podseća da je, u vremenima neizvesnosti i tame, najčvršća tvrđava upravo porodica.

(Telegraf.rs)