Film "Kako je ovde tako zeleno" donosi univerzalnu priču o sećanju, gubitku i putovanju kroz emotivne pejzaže

Domaći film "Kako je ovde tako zeleno", autorsko delo reditelja i scenariste Nikole Ležaića, spreman je da osvoji srca i umove publike širom regiona. Njegova premijera, zakazana za 21. novembar, ima posebnu težinu jer će svečano otvoriti 31. Festival autorskog filma (FAF), pre nego što od 27. novembra krene u redovnu bioskopsku distribuciju na više od 30 lokacija u Srbiji i Crnoj Gori. Na jučerašnjoj, izuzetno emotivnoj i iskrenoj, konferenciji za medije, ekipa filma je otvorila dušu, otkrivajući detalje o neobičnom nastanku filma, njegovoj dubokoj emotivnoj pozadini, neočekivanim preprekama na putu stvaranja i univerzalnim porukama koje nosi.

Od ideje do platna: Putovanje ispunjeno nuždom, tugom i transformacijom

Reditelj Nikola Ležaić opisao je inicijalni proces nastanka scenarija kao "vrlo brz" - odluka je donesena, i priča je oblikovana za samo dve nedelje. Ipak, put od ideje do konačne realizacije filma na platnu potrajao je celih pet godina. "Film je nastao iz nužde, više nego iz želje," objasnio je Ležaić, razotkrivajući duboko ličnu motivaciju. Scenario je pisao tokom dvonedeljnog karantina zbog pandemije COVID-19, u periodu teškog gubitka. Njegov otac je preminuo od virusa, a on, zbog mera izolacije, nije mogao da prisustvuje sahrani. Film je, kako kaže, bio njegov lični "kompenzacija" i "self-help mehanizam" - način da se suoči sa tugom i preradi lične traume. Ta iskrenost i potreba da se bavi nečim važnim za njega prožima svaki kadar filma.

Preporučujemo

Foto: Telegraf.rs

Glumačka ekipa: Više od talenta - emotivna rezonanca i porodične veze

Izbor glumaca, kako je reditelj objasnio, nije bio zasnovan samo na klasičnom glumačkom umeću, već i na dubokoj emotivnoj i neretko ličnoj povezanosti sa likovima. Ulogu oca tumači proslavljeni Izudin Bajrović, dok glavnog junaka, samog Ležaića, tumači talentovani Filip Đurić.

Đurić je, sa svojstvenim šarmom, opisao neobičnu perspektivu glume, rekavši: "Interesantna je perspektiva tumačiti reditelja koji te režira." Dodao je, kroz osmeh, da je još zanimljivije kada taj isti reditelj služi kao vaš "stand-in" tokom snimanja. Filip je, takođe uz dozu humora, priznao da je prvobitno bio odlučan da više nikad ne snima filmove čija se radnja odvija u kolima, zbog ranijih loših iskustava sa ekstremnim vrućinama tokom snimanja. Ipak, emotivna snaga Ležaićevog scenarija prevladala je ovu odluku, uprkos tome što se veći deo filma odvija upravo u automobilu, što je postalo metafora za putovanje kroz sećanje i identitet.

Glumica Dobrila Stojnić, koja tumači lik Miljke, otkrila je dirljiv detalj iz svog pripremnog procesa. Za nju je ključna bila jedna fotografija koju joj je poslala kostimografkinja. "Miljka je ušla u mene, i ja sam postala ona," izjavila je Stojnić, svedočeći o potpunoj identifikaciji sa likom i dodavši da joj ništa drugo nije trebalo. Gledajući film prvi put na festivalu u Zagrebu, doživela je dubok emocionalni potres, osetivši "ogromnu tugu". Tada je shvatila koliko je tema filma univerzalna i duboko ljudska. "Fali ti to jedno zeleno mesto," rekla je Stojnić, naglašavajući da je to ono mesto koje svima nama nedostaje, često i bez svesnog razloga, simbolizujući izgubljeni raj, sećanje ili nedostižnu sreću.

Proces produkcije i nepredviđeni izazovi: Fleke, gips i brendiranje

Producentkinja Maša Lekić otkrila je da je prvobitni radni naslov filma bio "Mama", što je bila Nikolina inicijalna ideja i naslov završne muzičke numere. Međutim, naslov je promenjen jer je bio "previše popularan" na domaćem i regionalnom tržištu, kao i u svetu, što bi moglo otežati prepoznatljivost filma. Lekić smatra da je novi naslov "Kako je ovde tako zeleno" "pun pogodak" jer savršeno reflektuje suštinu priče.

Proces snimanja bio je pun neočekivanih izazova, uključujući i značajno odlaganje - celih godinu dana - zbog povrede glavnog glumca Filipa Đurića, koji je slomio ruku. Ipak, Lekić ne gleda na to kao na gubitak. "Ima to svojih prednosti," kaže, ističući da je ekipa za to vreme "postala mnogo čvršća porodica", što je dodatno osnažilo autentičnost i povezanost na setu. Koprodukcija sa Hrvatskom tekla je izuzetno glatko, zahvaljujući saradnji sa hrvatskim montažerom i brojnim hrvatskim glumcima, što je, kako kaže Lekić, učinilo da se film "oseća kao jugoslovenski", premošćujući granice i evocirajući zajedničku kulturnu baštinu.

Interesantan detalj iz produkcije vezan je za Ležaićevu "No logo" majicu. Kako je reditelj objasnio, to je bila njegova ideja, koju se nikada nije usudio da sprovede. Na pitanje novinara, šaljivo je objasnio da mu je bio "blam" zbog, s jedne strane, visoke cene brendirane odeće, a s druge, apsolutne želje da to ima. Filip Đurić je, sa svojom harizmom, dodatno razjasnio "No logo" priču, otkrivši da je majica nošena jer je jedina bila bez fleka. Ova anegdota, duhovito prikazana, samo doprinosi autentičnosti i humanosti projekta.

Univerzalna poruka, intimna priča i suočavanje sa prošlošću

Film je prožet snažnim elementima nostalgije za predratnim periodom i bivšom Jugoslavijom, što je, kako kaže Đurić, osećaj sa kojim je odrastao kao neko rođen 1986. godine. "Konstantno se pominjala ta nostalgija za tom zemljom, za tom nekakvom zajednicom svih tih naroda koji govore isti jezik," rekao je glumac, naglašavajući kako je ta kolektivna memorija duboko ukorenjena u svest generacija.

Ležaić je naglasio da, iako film dotiče osetljive teme iz prošlosti, on namerno izbegava političku polemiku i patos. "Mislim da je potpuno glupo uopšte - naravno da ne treba zaboravljati stvari, ali ih zaboravljamo bez obzira što ih ne zaboravljamo," rekao je reditelj. Film se fokusira na lične, privatne borbe i sećanja, interpretirajući istoriju na individualan način, čime se stvara iskreno delo koje ne napada, već poziva na razumevanje. Arhivski snimci njegove porodice sa letovanja krajem 70-ih godina, koji su uključeni u film, dodatno pojačavaju osećaj autentičnosti i intimnosti, predstavljajući lični, a opet univerzalni, portret jednog vremena.

"Kako je ovde tako zeleno" nije samo priča o reditelju i njegovoj porodici, već i o univerzalnim ljudskim iskustvima gubitka, sećanja i potrage za mirom u svetu koji se neprestano menja. Film vas poziva da preispitate sopstvena sećanja i pronađete sopstveno "zeleno mesto", simbol nade, mira i pripadnosti u vremenima neizvesnosti. Ovo delo obećava duboko emotivno i intelektualno putovanje za svakog gledaoca.

(Telegraf.rs)