Staloneova priča: Kako je odbačeni dečak sa govornom manom postao legenda i zašto i dalje plače zbog oca

U prostranom domu na Floridi, okružen policama na kojima počivaju decenije filmske istorije, bronzane statue i zlatni Oskari, sedi čovek čije je lice jedno od najprepoznatljivijih na planeti. Kada se začuju prvi, preteći taktovi legendarne muzičke teme iz filma „Roki“ - dum, dum, dum - Silvester Stalone se i dalje trzaja.

„To je skoro pavlovljev refleks“, priznaje 78-godišnji glumac, dok mu se oči cakle prepoznatljivim sjajem. „To je kao dragulj.“

Preporučujemo

Ali iza tog dragulja, iza akcionih figura, boksera i vojnika, krije se priča koja je dramatičnija od bilo kog scenarija koji je Stalone ikada napisao. Uoči primanja prestižnog priznanja Kenedi centra, on je odlučio da ogoli dušu i progovori o ceni koju je platio da bi postao simbol nade za „običnog čoveka“.

Prokletstvo i dar rođenja

Pre nego što je postao Roki Balboa, pre nego što je postao Džon Rambo, on je bio samo „Slaj“ - dečak čiji je ulazak u svet obeležila trauma. Tokom porođaja, klešta su oštetila nerv na njegovom licu, ostavljajući ga sa trajnom paralizom donje usne, jezika i spuštenim kapkom. Taj „zaštitni znak“, koji će mu decenijama kasnije doneti milione, u detinjstvu je bio njegova kletva.

Njegov dubok, nerazgovetan glas bio je izvor neprestane izolacije.

„Nisam imao prijatelje“, kaže Stalone, glasom koji odjekuje teškom prošlošću. „Bukvalno sam se nalazio u situaciji da kradem novac kako bih kupio prijatelje. Izvukao bih pet dolara iz mamine tašne i pitao nekoga: 'Hoćeš li da mi budeš drug?'“

Deca su ga se plašila. Njegova pojava je bila previše intenzivna za njegove godine. „Javio bih se u razredu: 'Zdravo, ja sam Slaj', a to je zvučalo kao da ću pojesti nekoga. Ljudi bi pitali: 'Imaš li devet godina? Može li Meri da izađe napolje?' A ja bih odgovarao dubokim glasom: 'Imam jedanaest'. Zastrašivao sam ljude.“

Život pod senkom nasilja: „Kada otac zazviždi, znaš šta sledi“

Porodični dom nije bio utočište. Nakon razvoda roditelja kada je imao 11 godina, Stalone je pripao ocu - čoveku koga opisuje kao figuru koja je sejala strah. Njegov otac bio je fizički i emotivno nasilan, a mladi Silvester je brzo naučio pravila preživljavanja u sopstvenoj kući.

„Teško je navigirati kroz to, jer znaš da ćeš 'dobiti svoje'. Posebno kada si pomalo buntovan kao ja, znaš da te čekaju batine“, priseća se glumac. Nasilje je postalo rutina. „Posle nekog vremena naučiš da to prosto očekuješ. Na primer, kada bi moj otac zviždao, znao sam da to dolazi.“

U tom mraku, svetlost je pronašao na bioskopskom platnu. Film nije bio samo zabava; bio je jedini izlaz.

„Obožavao sam eskapizam“, kaže Stalone. Ključni trenutak desio se kada je sa 12 godina gledao Stiva Rivsa u ulozi Herkula. U tom antičkom heroju video je ono što mu je nedostajalo kod kuće. „To mi je bukvalno promenilo život. Rekao sam: 'Ja ću biti taj tip'. Nisam želeo da budem ono što je bilo u mojoj kući. Želeo sam da budem to plemenito stvorenje.“

Sve ili ništa: Kocka u Njujorku

Gonjen željom da postane to „plemenito stvorenje“, Stalone se kao mladić preselio u Njujork. Ali vrata su bila zatvorena. Nije se uklapao u kalupe. Tada je shvatio da, ako niko neće da ga zaposli, mora zaposliti samog sebe. Počeo je da piše.

„Mogao sam da zaronim u sve kroz šta sam prošao i stavim to na papir“, objašnjava on, pokazujući redove kožnih poveza na polici - svaki od njih predstavlja jedan scenario koji je napisao. Među njima, u staklenoj vitrini, stoji originalni scenario za „Rokija“, otkucan na jeftinoj pisaćoj mašini.

Kada je pokušao da proda priču o bokseru autsajderu, studiji su je želeli, ali su želeli veliku zvezdu u glavnoj ulozi. Nudili su mu sume koje bi svakog siromašnog glumca naterale da poklekne - ponuda je rasla sa 20.000, na 80.000, pa sve do 360.000 dolara (današnjih 3 miliona). Iako je jedva plaćao kiriju, Stalone je rekao: „Ne.“

„Nisam to mogao da uradim. Znao sam da je to moja priča.“

Noć Oskara: Trijumf natopljen suzama

Rizik se isplatio na način koji niko nije mogao da predvidi. „Roki“ je postao fenomen, osvojio tri Oskara, uključujući onaj za najbolji film 1977. godine. Ali dok je stajao na bini, u smokingu, držeći zlatnu statuu, Stalone je osećao prazninu koja ga proganja i pola veka kasnije.

Na pitanje kako se osećao te večeri, lice akcionog heroja se slama. Dugo ćuti, boreći se sa suzama.

„Bio je to vulkanski trenutak... A onda, bio je veoma tužan“, jedva izgovara. „Zato što želiš da ljudi koje voliš... Oni koji te negiraju... Sada si tu, na Oskarima, a oni ne žele da idu.“

Njegov uspeh nije bio dovoljan da popravi ono što je slomljeno u detinjstvu. „Shvatiš u tom trenutku da se nikada, ali nikada nećeš pomiriti s tim. I pitaš se: 'Šta još? Šta, dođavola, još treba da uradim da biste rekli: Tu sam?'“

Iz tog bola izvukao je filozofiju o roditeljstvu koja je istovremeno i upozorenje.

„Roditelji bi trebalo da se opamete“, kaže on oštro, brišući oči. „Deca su isto što i meka glina. Zaista jesu. Vi ih oblikujete. I ako ih ulubite, ako ih povredite ili ispustite sa stola, oni više nemaju isti oblik. Ja i dalje hodam sa tim oštećenjima. Ja sam 'čvrst momak', verujte mi, ali ako to mene i dalje pogađa, mogu samo da zamislim kako pogađa druge.“

Rambo: Tužni klon oca

Nakon „Rokija“, Stalone je stvorio još jedan globalni fenomen - Džona Ramba. I dok je Roki bio idealizovana verzija onoga što je želeo da bude, Rambo je bio odraz onoga čega se plašio i onoga što je poznavao.

„Džon Rambo je definitivno moj alter ego. On je moj otac“, šokantno priznaje Stalone. „Sto posto. Sve što sam trebao da uradim je da ga kloniram.“

Međutim, glumac je tom liku dodao dimenziju koju njegov otac nije imao - ranjivost.

„Razlika je u tome što je Rambo tužan“, objašnjava on. „Rambo je bio odbačeno dete. Bio je dete Amerike. Amerika ga je zamolila da obavi posao, težak posao. On je to uradio, a onda ga je Amerika odbacila na pragu. Mogao sam da se poistovetim sa tim osećajem odbačenosti, pa sam mu dao tu vrstu empatije koju publika oseća.“

Osam godina suše i povratak otpisanog

Karijera u Holivudu je surova, a Stalone je to osetio na svojoj koži tokom 90-ih i početkom 2000-ih. Nakon serije neuspešnih filmova, telefon je prestao da zvoni.

„Imao sam skakavce, žabe, sušu, zemljotres... Bio je to period od oko osam godina paučine na telefonu“, slikovito opisuje taj pad. „Moje samopouzdanje se rušilo. Najgore mi je bilo što sam shvatio da moje ćerke nemaju pojma čime se bavim. Nikada me nisu videle da glumim.“

Tada je, 2006. godine, odlučio da ponovo oživi Rokija u filmu „Roki Balboa“. Otpor je bio ogroman.

„Studio je rekao: 'Preko nas mrtvih. Ti si gotov. Roki je gotov'“, priseća se. Ali strah od toga da ode u istoriju kao „gubitnik“ bio je jači. „To je trebalo da bude moj poslednji film. Nisam želeo da završim karijeru kao potpuni promašaj. I uspelo je. A onda sam pomislio: 'Možda imaš još jedan u sebi'. Pa sam uradio Ramba. Pa 'Plaćenike'. I posao je nastavio da dolazi.“

Tajna uspeha: Ljubav, a ne pesnice

Danas, dok njegova deca odrastaju i dok snima nove hit serije, Stalone želi da ispravi jednu veliku zabludu o svom životnom delu.

„Naježim se kada čujem da je 'Roki' sportski film. Nije“, insistira on strastveno. „To je ljubavna priča. Počinje ljubavlju i završava se ljubavlju.“

On se priseća ključne scene, noć pre velike borbe, kada Roki leži pored Adrijan i priznaje poraz pre nego što je borba i počela.

„To je moja biografija“, kaže Stalone. „Ležim tamo i kažem: 'Ne mogu da pobedim. On je previše dobar. To je nemoguće.' A ona me pita: 'Šta ćemo mi da uradimo?'“

Tu leži suština.

„Kažem: 'Tu je ključ'. Nije 'šta ću ja da uradim', nego 'šta ćemo mi'. Nije bitno boksersko zvono. Rekao sam ekipi tada: 'Preklinjem vas, ovaj film će uspeti ili propasti na ljubavi, ne na borbi'. Svi mogu da se poistovete sa tim malim stvarima, sa negovanjem, sa podrškom. To je prava pobeda.“

Na kraju, dok pokazuje svoj originalni šešir i mantil iz filma, Silvester Stalone više ne izgleda kao nepobedivi bokser. Izgleda kao čovek koji je preživeo sopstveni život, koji je od blata i bola napravio spomenik nadi, i koji, uprkos svemu, i dalje čeka onaj jedan zagrljaj koji nikada nije dobio.

(Telegraf.rs/izvor: CBS)