Suze pred kamerama: Anđelina Džoli otkrila šta bi rekla Mariji Kalas da je danas živa, o ulozi operske dive

Pre godinu dana, u izdanju serijala "U razgovoru" (In Conversation), holivudska ikona Anđelina Džoli i proslavljeni čileanski reditelj Pablo Larain seli su kako bi razgovarali o svom zajedničkom poduhvatu - biografskom filmu "Marija". Ono što je počelo kao profesionalna saradnja na portretisanju jedne od najvećih operskih diva svih vremena, Marije Kalas, pretvorilo se u duboko lično putovanje za oboje, a naročito za Anđelinu.

Opera kao lek za dušu

Anđelina nije sakrila oduševljenje novootkrivenom ljubavlju prema operi. Njeno prvo i možda najupečatljivije zapažanje ticalo se terapeutskog dejstva ove umetnosti:

Preporučujemo

"Mislim da bi svi trebali... kunem se, stajaću iza ovoga pred bilo kim: samo preskočite terapiju na godinu dana i idite na časove opere umesto toga", izjavila je Džolijeva uz osmeh.

Ona je objasnila da joj je opera sada postala svakodnevna potreba: "Sada volim operu. Slušam je stalno, više nego bilo šta drugo. Veoma me prizemljuje, pa je pustim samo da bih mogla da razmišljam i smirim se."

Otkrivanje sopstvenog glasa

Jedan od najvećih izazova bio je samo pevanje. Anđelina je otkrila da je proces učenja doveo do iznenađujućih saznanja o njoj samoj:

"Nisam razumela koliko toga zadržavamo u svojim telima i koliko to, tokom čitavog života, utiče na naš zvuk. Shvatila sam da moram duboko da udahnem, sve izbacim iz sebe i pustim svoj stvarni glas napolje."

To iskustvo ju je dovelo do saznanja da je zapravo sopran, što ranije nije znala.

"Mislila sam da je moj glas dublji, ali mi je trener rekao: 'To nije tvoj prirodni glas. Tvoj prirodni glas je mnogo viši i mekši od načina na koji govoriš.' Mislim da je to bila moja mekoća koju sam negde usput izgubila, jer se nisam osećala sigurno ili me niko nije čuo u tom mom 'mekšem' izdanju", poverila se glumica Larainu.

Stoicizam protiv samosažaljenja

Reditelj Pablo Larain je primetio poseban "stoicizam" koji je Anđelina unela u lik Marije Kalas, na šta je ona odgovorila analizom sopstvenog karaktera:

"Samosažaljenje me ne pokreće. Osećam duboko poštovanje kada vidim ljudsko biće koje daje sve od sebe da drži glavu visoko i nastavi dalje. To su ljudi koje volim i koje prepoznajem."

Gledajući stare intervjue Marije Kalas, Anđelina je bila fascinirana njenom snagom pod pritiskom: "Videla bih intervjue gde joj govore užasne stvari, postavljaju bezobrazna pitanja... i vidite je kako mora da kontroliše svoje nerve, da se drži i da se ne raspadne. To je bilo nešto urođeno njoj, ali i nešto što je morala da radi."

"Ja sam radnik"

Na Larainovo zapažanje o njenoj neverovatnoj disciplini, Anđelina je odgovorila skromno, ali odlučno:

"Ponosim se time što sam radnik. Kao umetnik, želiš stalno da rasteš. Uvek se stavljam u situacije gde nisam najpametnija osoba u prostoriji ili gde ne razumem šta se dešava, jer verujem da kreativnost i ljudski napredak dolaze iz toga što nam je potpuno neprijatno, ali radimo veoma naporno."

Priznala je i da ima problem sa opuštanjem: "Možda mi je mana što ne znam kako da se opustim. Ne znam da odem na odmor. Slično Mariji, radila sam da bih pomogla majci da plati račune još od svoje četrnaeste godine. Imam taj čudan osećaj da ne znam ko sam kada ne radim."

Skrivena borba sa vidom

Tokom razgovora, Larain je podsetio na jedan malo poznat detalj o Kalasovoj - bila je izuzetno kratkovida. Anđelina je tada otkrila da i ona deli tu osobinu:

"Ja sam kratkovida. To vas stavlja u poziciju gde ste malo više izolovani jer niste sigurni u izraz lica osobe preko puta sobe. Svet oko vas nije jasan."

Ovaj detalj joj je pomogao da još dublje razume Marijinu usamljenost: "To me je rastužilo zbog nje. Kao devojčica u konzervatorijumu, pod ogromnim pritiskom majke da bude velika, pitam se da li je ikada smela da kaže: 'Mama, ne vidim dirigenta.' Verovatno nikome nije rekla koliko je loše, jer bi to značilo da je 'manje vredna'. Morala je da nauči muziku savršeno jer nije mogla da se osloni na to da vidi dirigenta."

Odnos sa Onazisom i samoća

Razgovor se dotakao i Marijinih slika sa Aristotelom Onazisom (Aristotle Onassis). Anđelina je primetila da na tim fotografijama Marija deluje slobodno, kao devojka, ali je izrazila sumnju u to da li je ikada bila istinski voljena:

"Ne znam da li je ikada osetila ljubav... onu pravu, duboku. Bruna i Feručo (Ferruccio) su joj bili prijatelji, ali su bili i njeni zaposleni. Znamo da joj je porodica uzimala novac i tužila je, a znamo i kako su muškarci u njenom životu iskorišćavali njenu slavu. Ne znam da li ju je iko voleo samo zbog nje same."

Da li je film "suviše reverentan"?

Na kritike da je film možda previše pun strahopoštovanja (reverentan) prema Kalasovoj, Anđelina je bila jasna:

"Kritičari možda žele više tračeva, više presuda... Ali ovo nije portret savršene osobe. Ono što je pojeftinilo njen život dok je bila živa jesu upravo oni koji su birali da pričaju samo o prljavštini. To je bio gubitak za umetnost."

Poruka za Mariju

Na kraju, Larain je zamolio Anđelinu da zamisli da Marija Kalas uđe u prostoriju. Šta bi joj rekla?

"To me čini veoma emotivnom", priznala je Anđelina. "Rekla bih joj da mi se zaista dopada kao osoba i da mi je stalo do nje. A onda bih je zamolila da ostane sa mnom celu noć, da budemo samo devojke, da budemo luckaste i da se - konačno - zajedno opustimo. Mislim da bismo bile dobre jedna za drugu."