"U gradu si samo čekač liftova": Ovako je govorio Danilo Lazović, a ovo je njegova poslednja uloga

Na današnji dan, 25. marta 2006. godine, u Beogradu je preminuo Danilo Lazović, umetnik snažne energije, prepoznatljivog izraza i retke harizme, koji je ostavio dubok trag u srpskom pozorištu, filmu i televiziji.

Rođen 25. novembra 1951. godine u Brodarevu, u srcu jugozapadne Srbije, Lazović je odrastao u ambijentu koji će kasnije snažno oblikovati njegov pogled na život i umetnost. Upravo taj spoj ruralnog porekla i urbane obrazovanosti dao je posebnu autentičnost njegovim ulogama.

Preporučujemo

Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1974. godine, u klasi profesora Milenka Maričića, a vrlo brzo po završetku studija postao je član Narodno pozorište u Beogradu, gde je ostvario niz zapaženih uloga i izgradio status jednog od stubova ansambla. Njegova karijera bila je izuzetno bogata - od pozorišnih scena, preko filmskih platna, do malih ekrana. Igrao je u više od 600 pozorišnih predstava, a publika ga je posebno zavolela kroz televizijske serije koje su obeležile devedesete godine.

Najveću popularnost stekao je kao Šćepan Šćekić u kultnoj seriji Srećni ljudi, gde je svojim upečatljivim likom, autentičnim govorom i specifičnim humorom osvojio gledaoce širom regiona. Ništa manje značajna nije bila ni njegova uloga Čerčila u seriji Porodično blago, u kojoj je još jednom pokazao širinu svog glumačkog izraza. Tokom karijere ostvario je i niz filmskih i televizijskih uloga, među kojima se izdvajaju projekti poput Otpisani, gde je takođe ostavio upečatljiv trag, kao i brojni drugi naslovi u kojima je tumačio likove običnih ljudi - snažnih, tvrdoglavih, ali duboko emotivnih.

Njegova poslednja uloga bila je u seriji Stižu dolari, gde je tumačio lik Guštera. Upravo tokom rada na ovom projektu zadesila ga je iznenadna smrt, što je njegov odlazak učinilo još potresnijim i simbolično ga vezalo za scenu kojoj je posvetio život.

Jedna od njegovih najpoznatijih i najčešće citiranih izjava i danas odzvanja: "U selu je imanje, u gradu je nemanje… Šta ste kada živite u gradu? Samo čekač liftova".

Ova rečenica postala je simbol njegovog životnog pogleda - jednostavnog, ali snažnog, ukorenjenog u iskustvu i ličnom uverenju. Kolege su ga opisivale kao predanog umetnika i čoveka koji je na sceni davao sve od sebe, dok je publika u njemu videla nekoga "svog" - glumca koji nije glumio, već živeo svoje likove.

Danas, dve decenije nakon njegove smrti, Danilo Lazović ostaje upamćen kao umetnik koji je uspeo da spoji umetnost i život, scenu i stvarnost i koji je svojim radom ostavio neizbrisiv trag u istoriji srpskog glumišta. Njegove uloge i dalje žive, a rečenice koje je izgovarao, bilo na sceni ili van nje, nastavljaju da se prenose kao deo kulturnog nasleđa jednog vremena.

(Telegtaf.rs)