Živeti u prošlosti, svirati u sadašnjosti: Jethro Tull opčinili publiku u Sava centru

Dugoiščekivani nastup benda Jethro Tull održan je sinoć u Sava centru. Muzičke legende su se u okviru turneje "The Curiosity" vratili u Srbiju posle osam godina.

Bend predvođen genijalnim Ianom Andersonom, koji je prvi put u Beogradu svirao davne 1975. godine, priuštio publici veče posvećeno bogatom muzičkom nasleđu ovih velikana, u ambijentu koji naglašava umetničku dimenziju njihovog opusa i daje pun prostor detaljima po kojima je Jethro Tull prepoznatljiv već gotovo šest decenija.

Preporučujemo

Bend je poznat po neobičnom spoju progresivnog roka, folka, bluza i hard roka, kao i po tome što je flauta postala jedan od njihovih zaštitnih znakova.

Najveću popularnost stekli su tokom sedamdesetih albumima poput "Aqualung", "Thick as a Brick" i "Songs from the Wood". Njihove pesme često kombinuju kompleksne aranžmane, britanski folk i društveno kritične tekstove, a Jethro Tull se danas smatra jednim od najuticajnijih bendova progresivnog roka.

Koncert je počeo porukom Iana Andersona u kojoj je publika zamoljena da tokom koncerta ne fotografiše i ne snima jer to ometa Andersona tokom koncerta, dodajući da će tokom bisa, odnosno poslednje pesme koncerta, publika moći da "fotografiše i snima koliko god želi".

Publika se tako vratila u 1968. godinu, kada su Jethro Tull objavio prvi album, a kada nije svako imao mini kameru u džepu i nije mogao da snima.

Koncert je otvoren pesmom "The Secret language of Birds", a publika je odmah uvučena u Jethro Tull svet.

Bubnjevi i klavijature postavljeni su na levom i desnom kraju bine, gotovo uz sama krila, ali dovoljno blizu da muzičari i dalje mogu da održavaju kontakt. Tako u sredini ostaje sasvim dovoljno prostora da se, mora se priznati, glavna zvezda večeri gipko i lagano kreće sve do samog ruba bine i praktično gleda u oči publici u prvim redovima, svirajući flautu. Ian Anderson i danas zauzima svoju čuvenu pozu svirajući na jednoj nozi, savršenog balansa, što je, sa punih 78 godina, samo po sebi impresivno.

Nekoliko pesama kasnije, na ekranu za benda pojavljuje se Džefri Hamond, nekadašnji basista benda Jethro Tull.

- Verujem da će bend sada da svira moju omiljenu pesmu - "A Song for Jeffrey". Uživajte u večeri - rekao je, a bend je potom izveo spomenutu pesmu.

"A Song for Jeffrey" jedna je od najranijih i najprepoznatljivijih pesama Jethro Tulla, objavljena 1968. godine na debitantskom albumu "This Was". Ian Anderson ju je napisao za svog prijatelja Džefrija Hamonda, koji će nekoliko godina kasnije postati basista benda.

Pesma snažno odražava rani, bluzerski Jethro Tull zvuk, sa istaknutom usnom harmonikom, flautom i karakterističnim Andersonovim vokalom. Posebno je zanimljiva i zbog toga što ju je bend izveo u filmu "The Rolling Stones Rock and Roll Circus" 1968. godine, u periodu kada je Toni Ajomi iz benda Black Sabbath nakratko bio član sastava Jethro Tull.

- To je bila pesma sa našeg prvog albuma oz 1968. godine. Tada smo bili bluz bend, ali smo 1972. godine proglašeni progresivnim bendom - bilo je prvo obraćanje Andersona publici, nakon kog je bend uplovio u pesmu "Thick As A Brick".

Bend potom izvodi "Mother Goose", "Songs From the Wood" i "The Navigators", a onda sledi i naredno Andersonovo obraćanje publici.

- To je bila "The Navigators" iz 2023. godine, a ovo je pesma koja opisuje moje stanje uma, zato što sam ja zaista radoznali preživar (Curious Ruminant, prim. aut) - rekao je Anderson najavljujući pesmu "Curious Ruminant".

Nakon što je pesma završena, na video bimu iza benda pojavio se natpis "Living in the Past", a dvoranom Sava Centra razglegao se zvuk upravo te pesme, dok su se u pozadini smenjivale scene benda iz mlađih dana i Martina Lutera Kinga Džuniora, kao i protesta u SAD.

"Living in the Past" je jedna od najpoznatijih Jethro Tull pesama, objavljena kao singl 1969. godine. Ian Anderson ju je napisao tokom prve američke turneje benda.

Pesma je nastala u vreme snažnih omladinskih i antiratnih protesta krajem šezdesetih, posebno u kontekstu rata u Vijetnamu i tadašnje kontrakulture. Anderson, međutim, nije napisao klasičnu protestnu pesmu - zapravo je zauzeo prilično skeptičan stav prema tadašnjoj pomami za revolucijom. U stihu "Now there’s revolution, but they don't know what they're fighting" kritikuje ljude koji učestvuju u revolucionarnom raspoloženju, a da, po njegovom mišljenju, ni sami ne znaju u potpunosti za šta se bore.

Anderson je kasnije objašnjavao da mu je smetala tada moderna poza revolucionarnosti, kao i deo hipi kulture, pa "living in the past" u pesmi predstavlja gotovo ironično povlačenje u jednostavniji, "realniji" svet umesto priključivanja protestima samo zato što je to bilo moderno. Zbog takvog stava pesma ga je dovodila i u sukob sa delom njegove generacije i drugim muzičarima, koji su krajem šezdesetih uglavnom otvoreno zastupali levičarske i protestne stavove.

Ona je tako bila i ostala komentar protestne irevolucionarne kulture šezdesetih.

- Ovo je koncert iz dva dela i bližimo se kraju prvog. Imaćemo 15 minuta pauze. Snimili smo ovo 1969. godine i ovo je moja omiljena kompozicija - rekao je Anderson, nakon čega je bend odsvirao svoju verziju Bahove kompozicije "Bure u E molu".

Nakon 15 minuta pauze, bend se vraća na binu i otvara drugi deo koncerta pesmom "My God", nakon koje sledi "The Zealot Gene", tokom koje se na video bimu, između ostalog, pojavljuju fotografije Donalda Trampa i njegove objave na društvenim mrežama.

"The Zealot Gene" je naslovna pesma albuma Jethro Tulla iz 2022. godine i govori o fanatizmu, populizmu, političkoj polarizaciji i načinu na koji društvene mreže dodatno pojačavaju podele među ljudima. Ian Anderson je ideju "zealot gena" koristio metaforički - kao pretpostavku da ljudi možda imaju neku duboku sklonost ka ekstremnim stavovima i potrebi da se svrstaju na jednu stranu.

Iako se Donald Tramp našao na vizualima, pesma nije napisana isključivo o njemu. Kako je ranije rekao Anderson, bilo bi "previše lako" reći da je reč samo o Trampu - on jeste bio jedna od figura koje su mu bile u mislima, posebno zbog "retorike podela i načina korišćenja društvenih mreža", ali Anderson kaže da se pesma odnosi na čitav niz populističkih i autoritarnih političkih lidera širom sveta.

- Ovo je najstarija pesma koju ćete večeras da čujete. Komponovana je u srednjovekovnom folk stilu. Napisana je u 16. veku od strane Henrija VIII. Bio je đubre, ali se ispostavilo da je veoma obrazovan. Mi smo svoju verziju snimili 1979. godine - rekao je Anderson, a bend je izveo "Pastime With Good Company", koju je napisao upravo Henri VIII Tjudor.

Pesmu "Over Jerusalem" Anderson je najavio kao pesmu o gradu koji je posećivao više puta, a koji ima više od 5.000 godina turbulentne istorije.

- Nikako ne mogu da prebolim Jerusalim - rekao je.

"Over Jerusalem" je pesma sa albuma "Curious Ruminant" iz 2025. godine i jedna je od politički i istorijski najtežih novijih pesama Jethro Tulla. Ian Anderson je rekao da je neposredna pozadina današnji izraelsko-palestinski sukob, ali da je tema mnogo šira - oko 5.000 godina nasilja, osvajanja, verskih sukoba i različitih prava koja se polažu na Jerusalim.

Za Andersona je Jerusalim posebno važan zato što je sveti grad za tri avramske religije - judaizam, hrišćanstvo i islam. Umesto da u pesmi zauzme jednu političku stranu, on govori o tragediji grada koji bi, po njegovom mišljenju, trebalo da predstavlja susret tih tradicija, a ne beskrajnu podelu i osvetu. Sam je naglasio da ne želi da pesma bude političko svrstavanje.

Naslov, kao i samo Andersonovo obraćanje na koncertu, sadrži i igru reči. Završna ideja"I’m not over Jerusalem" ne znači samo "nisam iznad Jerusalima", već pre svega "nisam preboleo Jerusalim". Anderson je taj odnos opisao kao nešto nalik tragičnoj ljubavnoj vezi koju vreme ne može da izbriše.

Nakon Jerusalima, vreme je došlo za putovanje u glavni grad Mađarske kroz pesmu "Budapest", a potom je, na oduševljenje publike, usledila "Aqualung", tokom koje mnogi nisu mogli da se suzdrže i ispoštuju pravilo da telefoni ostanu u torbama i džepovima.

Dok Klark iskoračuje iz senke i počinje da svira "onaj" rif, neizbežni "Aqualung" dobija produženu instrumentalnu deonicu koja zalazi i u etničke muzičke vode.

Bend se potom nakratko povlači sa bine, a potom se vraća kako bi koncert završio pesmom "Locomotive Breath", nakon čega se poklanjaju publici, koja ih pozdravlja ovacijama.

Najnoviji gitarista benda je Džek Klark "iz Mančestera", dok je ostatak benda iz Bristola - koji se na svom sajtu može pohvaliti i preporukom Iana Andersona. Nekoliko puta izlazi u prvi plan tokom upečatljivih solaža, a nakon što odradi svoj deo u "Aqualung", publika ga nagrađuje aplauzom.

Ostatak benda čine dugogodišnji Andersonovi i Tullovi saradnici Dejvid Gudier, Džon O'Hara i Skot Hamond. Hamond.

Dok se muzika iz ranih dana nostalgično vraća u život, snaga novijeg materijala Jethro Tulla provlačila se kroz oba dela koncerta. Svaka od njih pokazuje da su Jethro Tull i Ian Anderson i dalje ozbiljna muzička i autorska snaga u svetu roka i progresivnog roka.

Nakon perioda u kojem je muziku stvarao i izvodio pod sopstvenim imenom, Jethro Tull je izgleda ponovo postao sigurno utočište Iana Andersona. Baš poput nogu devojke iz pesme "Budapest" - čini se da Jethro Tull i Ian Anderson jednostavno traju zauvek.

(Telegraf.rs)