Morao je da krade da bi preživeo: Evo čime se bavio Bora Todorović pre glume, život ga nije mazio

Iako ga pamtimo kao šarmantnog Đenku ili lucidnog Pika, životni scenario Borivoja Bore Todorovića u detinjstvu je bio daleko od komedije. Bio je to sirovi neorealizam beogradskih ulica pod okupacijom, gde je ulog bio sam život. Njegova sestra, velika Mira Stupica, u svojim memoarima "Šaka soli" ostavila je najdublji trag o tome ko je zapravo bio dečak koji će postati bard našeg glumišta. Nakon smrti oca i gubitka majčinog posla, porodica Todorović se suočila sa nezamislivom bedom. Mira se priseća večeri u hladnoj, polurazrušenoj kući:

- Mamu su otpustili. Kuća je bila rastresena od bombardovanja, kroz rupe su ulazili hladnoća i sneg. Uveče kad ležemo, oblačimo kapute, šalove, čarape, pa čak i rukavice. A nas troje se u našoj muci čak i zasmejavamo. Bora traži da u mraku igramo 'slovo na slovo', i to samo o hrani. Naše žlezde bi proradile i dugo nas je u noć mučila glad. Sklepao je neku dasku sa točkićima i uputio se na Železničku stanicu da bude nosač i da nas svojim radom hrani. Profesionalci su ga, bez ikakve sentimentalnosti, onako malog pretukli. Bora je uopšte postao inventivan. Krao je ugalj sa stanice, gume iz nemačkog magacina, pa pravio đonove i prodavao.

Preporučujemo

Printskrin: Youtube/Đovani Fernando

Najpotresniji trenutak Borinog odrastanja bio je onaj kada je smrt bila udaljena samo jedan pritisak na obarač. Mira opisuje scenu na Tašmajdanu  koja je jako potresna:

- Jednom ga Nemci uhvate u krađi konjskih sedala. Poređaju ih uza zid, repetiraju šmajsere i na komandu 'pali' – dobro svakog čizmom opale po guzici. Krao je gde je stigao i ne jednom imao glavu u torbi.

Decenijama kasnije, nakon što je pokorio scenu u klasicima poput "Maratonaca" i "Balkanskog špijuna", sudbina je odigrala svoj poslednji, neočekivani čin. Bora je preminuo 2014. godine, nakon naizgled rutinske operacije slepog creva koja je dovela do fatalnog moždanog udara.

Otišao je tiho, u 84. godini, čovek koji je preživeo nemačke metke, ali nije mogao da pobedi trenutak kada je njegovo srce rešilo da se odmori. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana, daleko od hladnih hodnika železničke stanice, ali sa istom onom dušom dečaka koji je nekada davno, po mraku, sanjao samo jednu reč na slovo "H“ – hleb.

(Telegraf.rs)