Kako je nastao čuveni "meep-meep" zvuk Ptice Trkačice: Priča ima i svoju gorku stranu

Kada pomislite na Pticu Trkačicu, prva stvar koja vam padne na pamet, pored njene brzine, je onaj specifičan, visokotonski zvuk: „Meep-meep!“ Iako je postao jedan od najprepoznatljivijih tonova u istoriji animacije, on uopšte nije bio deo prvobitnog plana.

U svetu klasičnih crtanih filmova, gde su dijalozi često svedeni na minimum, zvučni efekti su ključni za karakterizaciju likova. Međutim, priča o nastanku glasa Ptice Trkačice (Road Runner) nije priča o dugim audicijama ili skupim efektima, već o čistoj slučajnosti i jednom čoveku koji je samo želeo da ne naleti na kolege u hodniku.

Preporučujemo

Godine 1949., dok su legendarni režiser Čak Džons i njegov tim radili na prvom crtanom filmu o Ptici Trkačici i Peri Kojotu, njihova ideja bila je jasna: ovo će biti čista fizička komedija. Nije bilo planirano da likovi progovore niti jednu reč. Fokus je bio na Kojotovim neuspešnim zamkama i neverovatnoj brzini njegove mete.

Međutim, sudbina je intervenisala u hodnicima studija Warner Bros.

Glavni akter ove priče nije bio glumac, već Pol Džulijan, umetnik zadužen za pozadine i raspored scena (layout artist). On je imao specifičnu naviku. Dok bi nosio velike table sa crtežima kroz studio, često nije video ispred sebe. Kako bi izbegao sudaranje sa kolegama koji su užurbano odlazili kući, Paul bi ispuštao zvuk: „Meep-meep!“.

To je bila njegova verzija automobilske sirene, način da ljubazno upozori sve prisutne da mu se sklone s puta.

Scenarista Majk Malteze čuo je Pola kako to radi i odmah je doživeo „Aha!“ trenutak. Shvatio je da je taj zvuk savršen za pticu koja se stalno kreće velikom brzinom i koja, na neki način, „trubi“ svom progonitelju dok ga ostavlja u prašini.

Malteze je ideju preneo Čaku Džonsu, koji je odmah pristao. Doveli su Pola Džulijana u studio za snimanje, zabeležili njegov glas, a zatim su inženjeri zvuka ubrzali traku kako bi zvuk bio još ptičiji i dinamičniji.

Ono što je najfascinantnije u celoj priči jeste dugovečnost tog snimka. Taj originalni zvuk koji je Pol Džulijan proizveo u studiju koristi se i dan-danas u gotovo svakoj inkarnaciji Ptice Trkačice. Svaki put kada čujete taj čuveni pozdrav, zapravo čujete čoveka koji je 1940-ih godina samo pokušavao da prođe kroz gužvu u studiju.

Ipak, priča ima i svoju gorku stranu. Uprkos tome što je njegov glas postao globalni fenomen, Pol Džulijan, kako se priča, nikada nije bio zvanično potpisan kao glasovni glumac za Pticu Trkačicu, niti je ikada dobio dodatni honorar ili tantijeme za ovaj neprocenjiv doprinos istoriji animacije.

Danas, decenijama kasnije, „Meep-meep“ ostaje simbol genijalnosti koja nastaje iz trenutka, podsećajući nas da najikoničniji delovi pop-kulture često nastaju sasvim slučajno – u običnom radnom hodniku.

(Telegraf.rs)