Kovačević: Bivši osuđenici mogu da se uz veliki trud poprave

Rediteljka i direktorka Instituta za performativne umetnosti i socijalni rad Marina Kovačević izjavila je da programi koji se sprovode u kazneno-popravnom sistemu Srbije, uz podršku Ministarstva pravde i Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, nemaju za cilj kaznu, već korekciju ponašanja i smanjenje kriminaliteta, i da uz veliki trud i rad bivši osuđenici mogu da se promene na bolje.

Kovačević je ukazala za Tanjug da nije moguće pomoći onima koji to ne žele, kao i da je promena moguća ukoliko postoji predispozicija, vera u sebe i želja.

Preporučujemo

- Ovi programi komuniciraju sa onim dobrim u nama, sa onim što možemo da budemo - rekla je Kovačević.

Prema njenim rečima, svrha zatvora je korekcija ponašanja kroz odgovarajući program postupanja koji osuđenicima omogućava lakšu integraciju u društvo. U okviru službe za tretman, kako je navela, postoje različiti programi, od psiholoških do stručnih obuka.

- Nije ideja postignuće, nego proces koji traje. Svako ima pravo na grešku, ali i priliku da tu grešku ispravi i pretvori u nešto dobro - rekla je Kovačević.

Govoreći o metodama resocijalizacije, ona je istakla da u Sremskoj Mitrovici postoje programi za deficitarna zanimanja, poput potkivanja konja, koje je, kako kaže, veoma dobro plaćen posao.

Ipak, dodaje da nije dovoljno samo savladati zanat.

- Važno je da se osete kao ljudi, da dobiju validaciju od zajednice da su u tome dobri, zanimljivi, simpatični - rekla je Kovačević.

Prema njenim rečima, dresura pasa je još jedno traženo zanimanje, koje, osim što je isplativo, doprinosi razvoju odgovornosti i emocionalne stabilnosti.

- Vi imate mnogo vlasnika pasa i meni je drago jer pas oplemenjuje. Neki od učesnika programa kažu: ‘Lova bolja od kriminala, nemam nameru da se vratim bivšem poslu’. Nije cilj samo da bivši osuđenik nauči empatiju kroz dresuru psa, već da dobije sertifikat i veštinu od koje može da živi - rekla je Kovačević.

Dodala je da je na ovu temu snimljen dokumentarni film „Šapa spasa“, koji će biti prikazan 22. aprila u KC Gradu. Govoreći o umetničkim projektima, Kovačević je navela da su kroz predstavu inspirisanu delima „Zapisi iz podzemlja“ i „Zapisi iz mrtvog doma“ Fjodora Dostojevskog, u kojoj su učestvovali i osuđenici, prikazane dinamike unutar zatvorske zajednice.

- Treći deo su napisali sami osuđenici. Jedan od njih je rekao: ‘Ja živim Dostojevskog’, i to je bilo sjajno - rekla je ona.

Kako je dodala, predstava je izvedena 17 puta u kazneno-popravnim zavodima, a veliko finale bilo je pred publikom.

- Taj susret sa publikom bio je deo obnavljajuće pravde, simboličko vraćanje duga zajednici - rekla je Kovačević, dodajući da je po tom projektu snimljen i dokumentarni film koji je prikazivan u američkim zatvorima.

Kovačević je ukazala i na problem zlostavljanja u detinjstvu, ističući da takva iskustva često oblikuju kasnije nasilno ponašanje.

- Zlostavljana deca često odrastaju u ljude sklone nasilju, a društvo, ne ulazeći u uzroke, nastavlja da ih kažnjava. Zlostavljanje najčešće počinje u porodici - rekla je ona.

Govoreći o ženama, Kovačević je navela da su one često trpele psihičko, fizičko i seksualno nasilje, te da su njihova krivična dela neretko odgovor na takve okolnosti. U ženskom zatvoru realizovala je program „Njena priča“, koji se bavio temom nasilja nad ženama kroz pozorište i kreativno izražavanje.

- Predstava je nastala iz kreativnog pisanja. Svaka učesnica govorila je o svom delu, o kajanju i želji da vrati vreme - rekla je Kovačević.

Kako je objasnila, u završnoj sceni žena koja trpi nasilje odlučuje da ode i započne novi život.

- Ono što u realnosti nije učinila, postaje moguće na sceni - dodala je Kovačević.

Govoreći o položaju žena u zatvoru, ona je naglasila da one nisu „kriminogena struktura“, već da su njihova dela često posledica socioekonomskih i porodičnih faktora.

- Žena je dvostruko stigmatizovana, kao osuđenica i kroz svoju rodnu ulogu. Ako je uz to pripadnica manjine, njen položaj je još tež - rekla je ona.

Dodala je da je u zatvoru u Požarevcu videla da se sa osuđenicama kvalitetno radi, kroz programe obuke i projekte poput pozorišta i fotografije.

- Kroz to su ponovo osetile da vrede - navela je Kovačević.

Prema njenim rečima, učesnice programa su kroz rad na predstavi stekle samopouzdanje i osećaj pripadnosti.

- Kada su izašle pred publiku, bile su ponosne i srećne. To nije bila samo kazna, već prilika da pokažu da mogu da urade nešto dobro i budu nagrađene aplauzom - rekla je ona.

Govoreći o postpenalnom prihvatu, Kovačević je istakla da je to ključni period nakon izlaska iz zatvora, ali i da je društvo često puno osuda prema bivšim osuđenicima.

- To je trenutak kada su najosetljiviji, često nemaju dokumenta, posao, podršku. Postoje inicijative koje im pomažu da pronađu posao i započnu novi život, čime se sprečava povratak kriminalu - rekla je ona.

Upoređujući sistem u Srbiji sa američkim, ocenila je da su kaznene politike u SAD znatno strože i manje usmerene na rehabilitaciju.

- U Americi postoje doživotne kazne bez prava na pomilovanje, a pojedini osuđenici provode ceo život u zatvoru. Istovremeno, sistem ima visok stepen povratništva - rekla je Kovačević.

Navela je primer osuđenika kojeg je upoznala u zatvoru San Kventin, koji je 1978. godine, kao veoma mlad, osuđen na doživotnu kaznu bez prava na pomilovanje, ali je tokom boravka u zatvoru postao edukator drugim zatvorenicima.

- On je napredovao kao ličnost, ali nikada neće izaći na slobodu. To je ironija američkog kazneno-popravnog sistema - rekla je Kovačević.

Dodala je da u SAD postoje i privatni zatvori, kao i delovi gradova u kojima vlada visoka stopa kriminala.

- To je društvo koje je veoma strogo i često ne ostavlja prostor za drugu šansu - ocenila je Kovačević, zaključivši da je u Srbiji poštovanje ljudskih prava na neuporedivo višem nivou.

(Telegraf.rs/Tanjug)