Bili smo na setu novog filma Emira Kusturice "Čuružanka": Jaka glumačka postava, reditelj i glumci o detaljima

U srcu Bačke, u selu Čurug, proslavljeni reditelj Emir Kusturica ozvaničio je početak snimanja svog novog igranog filma „Čuružanka“. Ekipa portala Telegraf.rs posetila je set na kome će se snimati ovo ostvarenje. 

Više o snimanju filma "Čuružanka" otkrio nam je i izvršni producent Zoran Janković.

Na konferenciji za medije održanoj uoči prve klape, reditelj, producenti i impresivna glumačka ekipa podelili su viziju ovog ostvarenja koje, prema njihovim rečima, predstavlja mnogo više od obične filmske priče – to je pokušaj hvatanja duše naroda u trenutku globalnog moralnog sloma.

Film „Čuružanka“, inspirisan motivima dela Valentina Rasputina, nastaje u produkciji kuća „Lotika“, „Rasta film“ i „Košutnjak film“. Scenario potpisuju Emir Kusturica i David Jakovljević, a radnja je smeštena u blisku budućnost, 2025. godinu, unutar zidova jedne bajkovite kuće stare dva veka.

Reditelj Emir Kusturica je u svom uvodnom izlaganju postavio dubok filozofski okvir filma, objašnjavajući da je porodica jedini preostali bastion protiv sloma civilizacije.

„Ja mislim da je najvažnije da kažemo kako je ova grupa ljudi skupljena na osnovu ideje da je došlo vreme ogromnog, rekao bih, moralnog raspleta i sloma svetskih društava u kojima jedan vek, a to je ovaj 21, sa svojom produženom rukom nudi još uvek ona egzistencijalna rešenja koja su postojala u dramama Antona Pavloviča Čehova, i da se vek rastače u novo vreme zapravo vrlo nepravilno. I da su ti moralni raspadi, na sreću srpskom društvu kad je porodica u pitanju, nikad dovoljno uspešni. Porodica se u romanima raspada već 200–300 godina, i ne mogu da je ukinu čak ni ovi koji imaju ideju da porodica ne treba da postoji. Ja sam svoj prvi film radio na osnovu, rekao bih, svoje ljubavi prema porodici i svom ocu koji je verovao da će komunizam doći do 2000. godine. A pritom je puštao da mu curi krov u kući i bavio se velikim svetskim problemima. Njegova vera da će komunizam doći do 2000. godine ne samo da nije realizovana, nego ispada da su komunisti najveći neprijatelji ovog veka, a to vidimo na našim ulicama i uopšte vidimo da izmišljamo motive i dodajemo u naš život stvari koje nisu toliko važne i presudne. U ovom filmu postoji jedna slika porodice, kako rekoh, srpske porodice koja se nikada neće raspasti, niti još bolje – nikad se dovoljno neće raspasti da bi mogla da bude prava slika društva u kojem živimo. Ali, ono što se tu dešava direktno je vezano za vreme u kojem mi živimo i gde su svi izazovi i sve što se dešava u našoj okolini zapravo stiču se negde u toj bajkovitoj kući koja traje već 200 godina. Ne kao ono što smo mi u istoriji imali, da svaka epoha manje-više sruši ono što je prethodna uradila.

Ovde postoji neki, rekao bih, arhitektonski, urbani kontinuitet koji od ove kuće pravi jedan bajkoviti prostor gde sve dileme, uključujući moralne, mogu da se izvedu izvan tog profanog i vrlo teškog društvenog stanja. Ne samo kod nas, kažem, vek se lomi na svim tačkama planete, pa i kod nas. Međutim, ovde ima neka sila i ima onaj, ako se sećate ako je neko od vas gledao „Oca na službenom putu“, kad se majka i otac pobiju i kad dođe do tuče, a onda posle toga sede na onom divanu i on svira harmoniku i oni plaču i grle se. To je otprilike, rekao bih, žarište onoga što ja želim na tragu svojih filmova i na tragu svoje ljubavi prema Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom, koji je uspevao uvek da opravda svako lice koje je pretirao kao deo svoje kamere. Ja mislim da ovde postoji velika šansa da se ostvari nešto što je vrlo teško danas, a to je da u tri meseca napravimo film u kome će korelacija gotovo religioznog tipa, dakle korelacija između likova, moralna, anđeoska postavka devojčice koja je na neki način vezivno tkivo svih, i jedno stanje koje je, kako bih rekao, dramatično u meri u kojoj je u pitanju majka porodice, odnosno bivša učiteljica koja čine se umire, pa se u jednom trenutku onda svi spreme da je isprate kako treba, kupe, dogovore popa, kupe piće, sašiju crninu.

Međutim, u jednom trenutku baka se vrati. Sad počinje život sa svim njenim elementima koji taj život čine dramatičnim i savremenim. Tu je na raspolaganju čitav poetski arsenal – od ideje likovne da na ovakvom zelenilu samo bela haljina dobro stoji, do ideje da zapravo povratak i snaga onoga što je valjalo u prošlosti je reinkarnirana preko lika majke, a da su njena deca manje-više upravo na donjoj tački na kojoj se porodica održava. A ta je tačka možda i najviša, samo mi ne znamo i ne uviđamo da je u našoj porodici još uvek živ taj korelativni faktor. I da završim – 1941–45. u Grčkoj je od gladi umrlo 300.000 ljudi, a u Srbiji nije umro ni jedan od gladi. Ja mislim da je to ta donja tačka na kojoj mi stojimo, jedan od velikih resursa kojima ovladavamo, i mislim da je ljubav koja u toj porodici se ne iskazuje ali postoji, da je ona, što bi rekli Srbi, „ground floor“ našeg filma.“, naglasio je Kusturica.

On je povukao paralelu sa svojim ranijim radovima, ali i sa velikanima poput Dostojevskog, ističući da je „Čuružanka“ priča o nepobedivosti srpskog korelativnog faktora.

„U ovom filmu postoji jedna slika porodice, kako rekoh, srpske porodice koja se nikada neće raspasti, niti još bolje – nikad se dovoljno neće raspasti da bi mogla da bude prava slika društva u kojem živimo. Ja mislim da uopšte ljudski život staje u jedan dan. Sve ono što ide izvan tog jednog dana su neobičnosti koje obeležavaju tu večnu prolaznost. Ljubav koja se u toj porodici ne iskazuje ali postoji, ona je, što bi rekli Srbi, 'ground floor' našeg filma.“

Zašto baš Čurug? Na pitanje o lokaciji, reditelj je objasnio da ovo poznato selo nosi specifičnu energiju i istorijsku težinu koju je teško naći na drugim mestima.„Zato što niko ne zna za Čurug. Čurug je spominjan kod Mite Kostića u knjizi koja govori o tome kako su prvi Srbi selili i zašto su prvi Srbi selili vojnici koji su branili Austrougarsku od Turaka. I kad je civilna uprava pala u ruke Mađara, kako su im oduzete privilegije, a teritorij koji je mjeran šancem, to se zvalo Čuruški šanac, koji je meni bio potpuno nepoznat, ali kad sam jednom stigao ovdje, shvatio sam da se ovdje vrlo često voda i vazduh izjednačuju po temperaturi. Što, da bi čovek postigao, mora da ide na daleka južna mora, a ovde je očigledno da je taj panonski mornar tu negde postojao i po svemu sudeći i jesmo u nekom primorskom mestu. A da pritom to nije zavedeno tako, kao i sve drugo u životu. Doživljaj jednog prostora čuruškog koji je ovakav kakav vidite, kroz 20–30 kilometara koji se vezuje na ukrajinski dio, jer tamo Tisa ističe, ide kroz, čini mi se, Rumuniju pa Mađarsku i dolazi kod nas kao neku vijugavu liniju kojom su se Sloveni kretali tražeći bolje uslove za život. Ovde je sve plodno, ovde je sve davno započeto i vjerujem da ovaj film se naslanja na tu vrstu tradicije. Sad ćete me sačekati samo malo da prebacim mikrofon pa ćemo da idemo na ovu stranu, kod nekog od kolega. Vesna, sad ćemo da pređemo na vas, hvala. Danas je sa nama i Vesna Trivalić, koju ću ja zamoliti da nam predstavi svoj lik.“, rekao je Kusturica.

Miljenica publike, Vesna Trivalić, nakon 22 godine ponovo sarađuje sa Kusturicom. Ona tumači Anu, stub porodice, bivšu učiteljicu koja se, uprkos bolesti, vraća svojim bližnjima.

„ Igram Anu, majku, baka, učiteljicu u penziji. Nije baš inspirativna informacija za vas, ali dan pre početka snimanja meni ovo unosi mir. Mogu da kažem gde smo scenario, Ana i ja... Pardon. Od prve do poslednje stranice, čitajući scenario, prošla sam kroz sve emocije za koje znam da sam ih imala i koje uostalom svaki čovek ima. S tim što su ovde postajale složenije, nepredvidivo složenije, i onda su postale potok pa kamen. Tako da mnogo mislim na svoju porodicu i ne prestajem da mislim na moju majku", rekla je Vesna.

Vesna se osvrnula i na sam poziv reditelja, koji je bio prožet njenim prepoznatljivim humorom:

„Pošto nemam njegov telefon, prošlo je skoro četvrt veka kako smo radili, ja sam ga dvaput pitala da li je on. Jesi li to ti? Jesi li stvarno? Čovek u drugoj polovini života treba da ispravi greške iz prve – i ja sam odjednom bila zatečena tom replikom. Nojevu barku sam doživela kao ličnu Nojevu barku, jer ovde vam je u ovom scenariju cela planeta: ljudski, životinjski svet, biljni svet sa vodom i nebom.“

Andrija Milošević, koji igra starijeg sina Sašu, priznao je da je proces rada na liku počeo vizuelnom transformacijom. Glumac zbog uloge ima novi imidž. Pustio je brkove, a i malo se ugojio.

„Morao sam da napravim mali „upgrade“, kao što i vidite po mom izgledu, dakle izgledam kao jedan vrhunski čuruški cepelin. Kusta mi nije dao da smršam, već sasvim suprotno, da napravim od sebe ovakvog jednog divnog čoveka ovakvog malo punačkijeg, u skladu sa njegovim jer i karakternim i moralnim zakonitostima. Vrlo ću biti kratak i lako, što bi se reklo, medijski probavljiv. Ovaj čovek je jedan čovek kog srećemo uglavnom, dakle to je čovek koji moralne premise lične i moralne vertikale koristi samo na nivou floskula, i to onda kada to njemu odgovara. Jer znate i sami da čovek ne može doneti moralnu odluku ukoliko ima lični interes. Kada imate lični interes, nema moralne odluke prave. Kada moj karakter ili ovaj čovek kog ja igram, Saša, kada prestane lični interes u jednom trenutku i on se sudari sa zaista pravom moralnom odlukom koju mora da donese, tu onda dolazi do izvesne restauracije ličnosti koja je bolna. Taj trenutak biće trenutak koji je najvažniji za ovaj moj karakter i samim tim za mene nešto izuzetno važno i značajno. Tako da eto, prosto uvek se vraćam, i sad se vraćam na ovaj spoljni izgled, zato što on će zaista doneti pre svega da Vahid i ja zaličimo, pomalo zaličimo, jer dosta je tu moram priznati tu dosta udareno na moju lepotu. Jer moram da puštam brkove... Vahidu je svejedno... Šalim se, zezam se, ali moram malo šale. Jer ja sam zaista uvek bio previše lep za film. I sada sam  okrnjenog izgleda ući ću u moju ličnu glumačku restauraciju. Šalu na stranu, ali nadam se da sa ovim vrsnim glumcima, fantastičnim glumcima i sa naravno Emirom Kusturicom, znate i sami da je ovo za većinu nas ovde siguran sam jedna kruna filmske karijere, i to je velika čast i veliki orden za nas kao glumce i nadam se da ćemo mi da ćemo se odazvati ovome izazovu", rekao je Andrija.

Ostali članovi porodice istakli su da je scenario pisan tako da porodica deluje kao jedan, neraskidiv organizam.

Tamara Dragićević (Nađa):

"Ja igram Nađu, Vahidovu ženu, Aninu snaju. Ona tu kuću drži i čuva zajedno sa Anom. U trenutku kada Ana utihne i zaspi i zabrine nas, nekako je još više čini mi se stvari na meni. Nađa mnogo oseća, a malo izgovara i više posmatra. Tako da neću ni ja mnogo sad da kvarim ovaj lik, treba sutra da snimam pa da ne ulazim, neću previše pričati, otkrivati. Uzbuđeni smo, jedno pozitivno onako uzbuđenje, radost zbog sutrašnjeg dana, nas koji sutra počinjemo da snimamo. Mnogo se radujemo, predivno je i najlepše ova snimanja na terenu, to jest kada se neko pomakne iz Beograda, one gužve i svakodnevnice i potpuno uđete u ovaj ovde ovaj život i ove ljude koji ovde provode to vreme. Tako da bilo je, mislim, na iznenađenje u pravom trenutku je nekako, kako to uvek biva, poziv stigao. Pročitala sam odmah scenario, jedva čekala da se javim da kažem koliko mi se to dopada i dogovorili smo se da ćemo zajedno da napravimo sjajan film"., rekla je Tamara na konferenciji.

Jovana Gavrilović (Olga):

„Ja igram Olgu, jednu od Aninih ćerki. To je ona ćerka što nije ni najstarija ni najmlađa ni najlepša ni najružnija, ni najdraža ni najpametnija. Ona deca što, znate što su između, što ostanu ja bih rekla negde onako neidentifikovana, i koja onda shodno tome jedan još dugi period u životu zapravo pokušava da traži taj svoj identitet po kom će se konačno na neki način pozicionirati u toj porodici. U tom smislu mislim da me kao neku mladu ženu danas i ovde vrlo uzbuđuje rad na takvoj ulozi, jer se i sama donekle možda osećam tako. Jako se radujem ovom snimanju koje nas čeka, radujem se ovoj ekipi sa kojom se već nekako osećam dosta porodično. Radujem se porodičnoj temi na filmu koju zapravo nikada do sada nisam imala prilike da imam ispred sebe. Mislim da su porodične priče najuzvišenije, najlepše, od njih sve počinje i na njima se sve završava svima nama u životu, i ne znam šta bi drugo moglo da ih zameni", rekla je Jovana.

Vahid Džanković (Miša):

"Igram Mišu, to je mlađi sin od dva sina, koji je jedini ostao da živi sa majkom. Pošto sam iz Pazara, to je kod nas i u tradiciji da najmlađi sin ostaje da živi sa roditeljima. Tako da mi je to donekle i blisko. Imislim da sam u jednom trenutku svog života i ja kao Vahid bio Miša. Miša je jedan čovek koji u stvari misli da je oslobođen oslobođen svega, a u stvari je rastrzan između toga što je kao mali želeo da bude i onog što mu je život u stvari nametnuo. Od jutros mi je  Isak Babelj na pameti, jedna njegova rečenica... Mislim da je to u stvari Miša: „Život prolazi preda mnom, a ja ne znam šta on predstavlja"", rekao je Vahid Džanković.

Tamara Krcunović (Dušanka):

"Mogu da kažem da se ja generalno za svako snimanje baš onako pripremam, dosta dugo i detaljno, a da sam sada i prvi put, mogu da kažem u životu, odlučila da to ne radim sama, verujući da će Emir to za nas uraditi, verujući u celu ekipu. A druga stvar, mislim da kad sam pročitala scenario, nekako nisam imala želju toliko da se bavim Dušankom, već celom tom porodicom koja za mene i jeste neki lik za sebe. Da mi svi, ideja je da eto mi nekako se utkamo jedni u druge i da napravimo te likove u odnosima sa mojim kolegama koji će raditi, i da će to postati prosto nekako kao jedan zajednički mehanizam, jedan lik. I mislim da... Radujem se ovoj ekipi, sa većinom glumaca nisam radila, sa Emirom nisam radila, ali mi je nekako izazovno što ću eto od prvog dana imati osećaj da ću da kreiram nešto, a ne da ću kreirati sama kod kuće. Tako da eto, radujem se ovom procesu", rekla je Tamara na konferenciji.

Izvršni producent Zoran Janković potvrdio je planove za predstojeće mesece:

"Ja bih pre svega hteo da izrazim jedno veliko zadovoljstvo i zahvalnost Emiru koji me pozvao da učestvujem u ovom projektu. Naša saradnja je počela još pre davno na filmu „Underground“, i zatim na „Crnoj mački“, a ovaj će nastaviti tako što će kompanija „Lotika“, „Rasta Film“ i „Košutnjak Film“ zajednički proizvesti ovaj film. Želim još da vam kažem da ćemo tokom leta snimati na lokacijama u Čurugu i okolini, imaćemo nekoliko scena u Beogradu i naš plan je da kompletno snimanje završimo do kraja septembra meseca", rekao je Janković, a na pitanje kada možemo da očekujemo film, rekao je sledeće:

"Pa realno iduće godine, ja mislim. Nismo o tome pričali još, bitno je tu, posle snimanja postoji veliki period postprodukcije koji je isto zahtevan kao i snimanje, tako da je sad rano pričati o tome, ali plan je svakako iduće godine", rekao je Janković.

Muziku za film radiće Stribor Kusturica, a reditelj Emir Kusturica je najavio neobičan zvučni identitet:

„Muzika koja stoji između svađe i pomirenja. Pevaćemo meksičke pesme, a na kraju ćemo napraviti neku cigansku obradu, jer Romi predstavljaju taj naš marijači recept. Biće komponovana muzika na osnovu onoga što moj sin Stribor, kad vidi sliku smontiranu, sastavi.“

Film „Čuružanka“ obećava povratak onom prepoznatljivom Kusturičinom magičnom realizmu, gde se kroz sudbinu jedne kuće u malom vojvođanskom mestu prelamaju krupne istine o ljudskosti, grehu i, iznad svega, ljubavi koja odbija da utihne. Snimanje zvanično počinje sutra, a Čurug će u naredna tri meseca biti centar svetske kinematografije.

O filmu "Čuružanka":

Proslavljeni reditelj Emir Kusturica u sredu, 10. juna počinje snimanje novog filma "Čuružanka". Pod autorskom palicom jednog od najznačajnijih evropskih i svetskih filmskih stvaralaca sa ovih prostora, očekuje nas priča koja spaja prepoznatljivi lokalni duh i univerzalne ljudske teme. Reč je o jednom od najiščekivanijih domaćih ostvarenja na čijem scenariju je Kusturica radio godinama, a publiku će povesti u autentičan, magičan i duboko emotivan svet smešten u živopisno vojvođansko selo Čurug.

​Scenario za novi film inspirisan je motivima snažnog romana "Poslednji trenuci" ruskog književnika Valentina Rasputina, a njegovu filmsku adaptaciju zajednički potpisuju Emir Kusturica, kao i David Jakovljević, autor ostvarenja "Usekovanje" i "Jorgovani".

​Film "Čuružanka" nastaje kao plod saradnje produkcijskih kuća "Lotika", "Rasta filma" i "Košutnjak filma". Impresivnu i pažljivo odabranu glumačku ekipu čine doajeni srpskog glumišta, kao i vodeće zvezde mlađe generacije. Uloge su poverene Vesni Trivalić, Jovani Gavrilović, Vahidu Džankoviću, Tamari Dragičević, Andriji Miloševiću, Tamari Krcunović, Anđeliji Mandić (prvi put na filmu), Mikiju Manojloviću, Milanu Mariću, Andriji Kuzmanoviću, Seki Sablić, Isidori Janković, Milanu Vasiću, Slaviši Čuroviću i mnogim drugima.

​Autorski tim filma okuplja renomirana imena domaće i međunarodne filmske scene - scenografiju potpisuje Ivana Protić, kostim Magdalena Klašnja, direktor fotografije je Timofej Lobov, izvršni producent Zoran Janković, dok režiju potpisuje Emir Kusturica.

​Emir Kusturica - najpriznatiji i najnagrađivaniji filmski reditelj sa prostora bivše Jugoslavije. Njegov jedinstveni filmski potpis odlikuje se magičnim realizmom, nadrealnim vizuelnim rešenjima, snažnim emocijama i dubokim razumevanjem mentaliteta balkanskih naroda. Kusturica je svoju umetničku širinu pokazao kao muzičar, pisac, arhitekta, ali kao i osnivač Drvengrada (Mećavnik) i Andrićgrada, i pokretač međunarodnog filmskog i muzičkog festivala "Kustendorf". Tokom svoje bogate karijere, osvojio je najprestižnija priznanja na najvećim svetskim filmskim festivalima, svrstavši se u ekskluzivni klub reditelja koji su dva puta osvojili Zlatnu palmu u Kanu. Osvajao je nagrade i u Veneciji i Berlinu.

​Najznačajnija filmska ostvarenja su mu "Sjećaš li se Doli Bel?" - njegov dugometražni prvenac koji mu je doneo nagradu Zlatni lav za najbolji debitantski film na Filmskom festivalu u Veneciji, "Otac na službenom putu", "Dom za vešanje", "Arizona Dream", "Podzemlje / Underground", "Crna mačka, beli mačor", "Život je čudo", "Zavet" i "Na mlečnom putu".

(Telegraf.rs)