Kako je govorio Đorđe Kadijević: O identitetu, "Leptirici", seriji "Vuk Karadžić", Karađorđu, crnom talasu...

Odlaskom Đorđa Kadijevića, srpska i jugoslovenska kultura nisu izgubile samo velikog reditelja, već i jednog od poslednjih autentičnih svedoka 20. veka. Istoričar umetnosti, profesor i vizionar koji je stvorio najstrašniju srpsku bajku i najveličanstveniju istorijsku fresku, do samog kraja je ostao veran svojoj potrazi za istinom, ma koliko ona bila bolna ili „onostrana“.

Prisetićemo se kako je Đorđe Kadijević svojevremeno govorio u emisiji "Oko magazin" na RTS-u.

Preporučujemo

Usud prezimena i crnogorski koreni

Uprkos decenijama slave pod prezimenom Kadijević, on je nosio tihu setu zbog identiteta koji je ostao zapisan u istoriji njegovih predaka.

„Moje prvobitno prezime iz 18. veka je Petrović. Ja sam iz Njeguša, Crnogorac, znate. I voleo bih da se zovem Đorđe Petrović, a ne Đorđe Kadijević. Malo mi smeta taj turcizam koji se uvukao u to 'Kadija'. Znate, koji sam ja Kadija? Nisam ja kadija nikome, pa ni sebi samom.“

Svedok istorije koja „teče kroz nas“

Kadijević je bio čovek koji je svojim očima video lomove epoha – od Kraljevine, preko rata i komunizma, do danas.

„Ja sam rođen još u monarhiji, za vreme kralja Aleksandra Karađorđevića. I moj otac je bio njegov oficir. Ja sam preživeo i marsejski atentat, i namesništvo kneza Pavla, i Drugi svetski rat u potpunosti, kapitulaciju, okupaciju, pa zatim čitav Titov period, i ovu epohu u kojoj sad živimo, ako se ona tako uopšte može nazvati.“

Za njega, vreme nije bila linija koja prolazi, već prostor u kojem postojimo:

„Svi imaju pogrešno mišljenje da vreme teče. Ne, vreme ne teče, tečemo mi u njemu. I ja sam hteo da pokažem da smo mi u istom vremenu. Ja sam čitavo vreme snimajući Vuka od pre stotinu i više godina imao utisak da radim savremeni film.“

„Vuk Karadžić“: Televizijska freska Evrope

Njegovo kapitalno delo, serija o Vuku Karadžiću, donelo mu je najveće evropsko priznanje, ali i satisfakciju nad onima koji su u njega sumnjali.

„Cilj je bio da se napravi jedna televizijska freska koja bi prikazala ne samo Vukov život, nego da bude freska naše istorije toga vremena i, kako je Umberto Eko rekao, ne samo našeg vremena, nego i Evrope. Jer u seriji se pojavljuje, osim Vuka, onoliko stranaca, znate. Pojavljuju se Gete, pojavljuje se Meternih, pojavljuje se tandem braće Grim, pojavljuju se tolike veličine – ruski car, austrijski car...“

O uspehu serije uprkos sumnjama kolega sa televizije, govorio je otvoreno:

„Moja satisfakcija je što sam posle četiri godine stvarno nadljudskih napora da snimim tu seriju, svima njima doneo Grand Prix Europe. Zašto se serija ne reprizira? Za razliku od nekih drugih serija, kao što su neke bake koje se češljaju, se repriziraju 11 puta, recimo. A serija koja je dobila najveće priznanje u istoriji televizije, Grand Prix Europe, da se ne reprizira.“

Istina o ratu i progon „crnog talasa“

Kao jedan od predvodnika „crnog talasa“, Kadijević se suprotstavio idiličnim i propagandnim prikazima rata.

„Mi smo videli, prvo mi koji smo gledali rat izbliza, da to što snimaju uvažene kolege starije od nas, uopšte nije slično sa istinom. I da je rat izgledao drukčije. Nije rat bio da Bata Živojinović pogleda levo pa stotinu mrtvih Nemaca, a onda Boris Dvornik pogleda desno pa opet stotinu mrtvih Nemaca. Sa Nemcima se nije moglo ratovati. Od njih se uglavnom moralo bežati.“

Zbog takvog integriteta, bio je na meti ideoloških komisija:

„Tada smo bili ni manje ni više nego osuđeni od jedne ostrašćene predsednice gradskog komiteta Partije, zvala se Sofija Mišić, koja je održala jednu besedu na jednom sastanku komiteta, govoreći kako je nedopustivo da se snimaju takvi filmovi koji umanjuju istorijsku vrednost preobražaja koji je postignut.“

Bekstvo u fantastiku: „Bajke od kojih će vam se tresti gaće“

Kada mu je realizam postao pretesan zbog cenzure, Kadijević je stvorio novi žanr u srpskoj kinematografiji.

„Rekao sam: ne date mi da snimam realističke filmove, ali ću ja snimati bajke od kojih će vam se tresti gaće. Ako sam prešao iz jednog užasa, a to je rat, onda sam ušao u drugi, metafizički užas. U užas ljudske duše u kojoj se prevrće sve ovako, i u kojoj nema nikada decidne istine, decidne izvesnosti i decidne razlike između dobra i zla.“

O svom kultnom hororu „Sveto mesto“, rekao je:

„To je element ironije. To je naše sveto mesto. Na takvom svetom mestu mi živimo. I još uvek živimo na takvom svetom mestu. I ko zna koliko ćemo živeti tako. Možda je to naša sudbina.“

Tragedija Karađorđa

Lik Vožda za njega je bio simbol vrhunske istorijske tragike.

„Mora se reći da je njegova tragična smrt toliko potresna da spada u velike tragedije svetske istorije. Čak je i Napoleon Bonaparta cenio Karađorđa. Kad su mu davali komplimente kako je najveći vojskovođa na svetu, on je rekao: 'Ne varate se, ima jedan veći u jednoj maloj zemlji, koji se bori protiv ogromne svetske sile, Turske imperije, i pobeđuje'.“

Zaveštanje: Ustajanje posle pada i rad iz ljubavi

U svojoj devedesetoj godini, Kadijević je sažeo svoju filozofiju kroz priču o Budi, ostavljajući poruku generacijama koje dolaze.

„Budu pita jedan učenik: 'Učitelju, šta ako padnem?' On ne misli na fizički pad, nego na globalni ljudski pad. A Buda kaže: 'Ustani'. A sada sledi sledeće pitanje, tako ljudsko: 'A šta ako opet padnem?' A Buda odgovara nešto najdivnije što sam ikada čuo, kaže: 'Opet ustani'. I nema nam druge nego da stalno ustajemo posle padova. I to je, ako tražite esenciju, ono što čini ideologiju svih mojih filmova.“

Svoju životnu ispovest završio je rečima koje objašnjavaju sav njegov trud:

„Ne verujte ni u jednu istinu. Ima toliko istina da nijedna nije prava. Oslobodite se utopija, velikih utopija, velikih iluzija. Sve što sam radio, radio sam iz ljubavi. Ne za novac, ne za slavu, ne za priznanja, ne za intervjue, nego zato što sam voleo. A kad nisam mogao voleti, bio sam tužan.“

Đorđe Kadijević je otišao u večnost, ostavljajući nas da u njegovim filmovima tražimo odgovore na pitanja koja je on hrabro postavljao više od šest decenija. Njegova freska vremena ostaje da svedoči o čoveku koji je, uprkos svim padovima, uvek iznova ustajao.

(Telegraf.rs/izvor: Emisija "Oko magazin")