„Mačji krik“ u Vrnjačkoj Banji: Potresna priča o borbi „malog čoveka“ i nasleđu Gorana Paskaljevića

Jubilarni, 50. Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji bio je domaćin ekipi filma „Mačji krik“, ostvarenja koje nosi snažnu emotivnu težinu, kako zbog same teme, tako i zbog specifičnih okolnosti u kojima je nastalo. Na konferenciji za medije, producent Petar Paskaljević i glumica Sanja Mikitišin podelili su sa javnošću put koji je ovaj film prešao – od prvobitne ideje legendarnog Gorana Paskaljevića do finalne realizacije pod rediteljskom palicom Sanje Živković.

Projekat koji je preživeo gubitak i pandemiju

Preporučujemo

Film je inicijalno trebao da režira Goran Paskaljević, ali je njegova iznenadna smrt zaustavila proces. Producent Petar Paskaljević objasnio je kako je ideja ipak oživela.

„Ideja je krenula još davno, ima sad već osam-devet godina, možda i više. Moj otac je čuo od svog prijatelja Đorđa Sibinovića, koji je zapravo napisao scenario o priči Zorana iz okoline Kragujevca. Oni su zajedno išli na nekoliko tih Zoranovih ispovesti i na bazi toga su zajednički napisali scenario. Goran je još za života dobio početnu podršku od Filmskog centra Srbije i projekat je krenuo, međutim, cela situacija sa kovidom i Goranovom, nažalost, smrću, sve se to dogodilo u tom periodu. Projekat je prosto prirodno zastao“, podsetio je Paskaljević.

On je dodao da su on i njegov brat Vladimir nakon nekog vremena odlučili da projekat ipak privedu kraju, vođeni željom da se ispriča priča koja je njihovom ocu bila izuzetno važna. Režiju su poverili Sanji Živković, rediteljki koja živi i radi u Kanadi, čime je film postao srpsko-kanadsko-hrvatska koprodukcija.

Vera: Lik žene iz senke i tiho herojstvo

Glumica Sanja Mikitišin u filmu tumači lik Vere, partnerke glavnog junaka, koja se zajedno sa njim bori za starateljstvo nad unukom koju je majka napustila. Govoreći o svojoj ulozi, Mikitišin je naglasila kompleksnost položaja žene u takvim okolnostima.

„Igram Veru, drugu ženu glavnog lika, dedu koji se bori za starateljstvo nad detetom koje je sinovljevo, a koje je rođena majka ostavila. Ja kao glumica sam imala veliki izazov da na neki način objasnim i razumem takvu ženu koja je nerotkinja, koja je samim tim obeležena u društvu i prostorima gde živimo. Jer biti žena, a neostvarena kao majka, ti već imaš jedno obeležje sa kojim hodaš i imaš taj večiti osećaj nedostatka ostvarenosti“, izjavila je Mikitišin i dodala:

„Sa druge strane, tu je velika ljubav i plemenitost koju ta žena sigurno nosi. Međutim, ona nije napadna, ona je žena iz senke koja pomaže svom mužu u borbi. Te emocije sam morala da nađem u nekoj tišini. Ona nije ekspresivna, ona je prosto prisutna, ali njena energija je vrlo nežna i jasna.“

Foto: Telegraf.rs

„Mali čovek“ protiv ogromnog sistema

Moderator konferencije je primetio da film odiše „tihim herojstvom“ ljudi bez očiglednih naznaka mentalitetskog u sebi, koji su posvećeni svojim malim životima, dok se ne nađu u trenutku kada moraju da učine nešto veliko naspram sistema.

„Jeste, to je baš tako, borba malog čoveka protiv jednog ogromnog sistema“, složila se Sanja Mikitišin. „Mi smo svedoci da se te stvari dešavaju, a posebno je ova tematika toliko bolna. Ne postoji čovek koji neće reagovati i poistovetiti se sa tim dvoje ljudi, prvenstveno sa glavnim likom kojeg tumači Jasmin Geljo, fantastičan partner. To je toliko plemenito. Ja ne mogu da kažem da je to retko, mi imamo takve situacije, ali kad je dete sa problemom u pitanju, svi smo osetljivi.“

Ona je posebno istakla značaj ženskog senzibiliteta koji je rediteljka unela u priču: „Sanja Živković je donela tu neku žensku notu i razumevanje glavnog junaka, koji je od starta napisan kao mali heroj kakvih imamo u našem okruženju. Lik Vere je neka vrsta podrške, ali njena prisutnost je toliko posebna da se to videlo i u scenama gde ona samo ćuti.“

Izbor reditelja i opravdano poverenje

Paskaljević se osvrnuo i na odluku da Sanja Živković preuzme kormilo projekta, ističući da je postojala inicijalna misao da film režira njegov brat Vladimir, koji je i sam reditelj.

„Vlada je zapravo sam odustao od te ideje jer nije želeo prosto da bude nikakvih poređenja ili takvih 'zlih jezika', što bi se reklo. Želeo je da neko drugi to uradi. Kada je predložio Sanju, ja moram da priznam da je nisam poznavao lično, ali Vlada je apsolutno stajao iza nje. Verovao sam prosto da je ona pravi izbor, a nama je bilo jako bitno da od tog scenarija napravimo jedan lep film koji će preneti tu priču. Po reakcijama publike, mislim da smo uspeli u tome“, zaključio je Petar Paskaljević.

Film „Mačji krik“ ostaje kao svedočanstvo o upornosti, ljubavi i nepravdi, ali i kao most između generacija filmskih stvaralaca koji su uspeli da jednu lokalnu, ali univerzalno bolnu priču, pretvore u umetničko delo koje nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

(Telegraf.rs)