Vreme nam uzima sve, ali dušu ne može: Kako nas je Nebojša Glogovac učio da budemo ljudi

Prošlo je 57 godina od onog 30. avgusta kada je u Trebinju rođen čovek koji će postati mera za glumu, ljudskost i istinu na ovim prostorima. Nebojša Glogovac nije bio samo glumac, već i svedok vremena, čuvar duše i neko ko je rečima umeo da gađa pravo u centar naših strahova i nada.

Njegov put vodio je od hercegovačkog krša do pančevačke ravnice, a zatim do beogradskih scena gde je, nakon kratkog izleta u psihologiju, 1990. godine upisao glumu. Od tog trenutka, postalo je jasno da on ne igra uloge – on ih živi.  Bio je svestran, snažan, a opet beskrajno ranjiv.

Preporučujemo

Često nas je, kroz život, filmove, serije, pozorišne predstave podsećao na ono osnovno što zaboravljamo u trci za uspehom. Govorio je: "Uvek treba biti dobar, bez obzira da li će vam se neko zahvaliti ili ne... Negde se sve to piše." Te reči su bile njegov kredo. U svetu koji postaje sve suroviji, on je ostajao dosledan sebi, svestan da je dobrota jedini trag koji vredi ostaviti.

Njegova snaga nije dolazila iz arogancije, već iz razumevanja ljudske slabosti. Verovao je da nas teški trenuci oblikuju više nego oni laki: "Bespomoćnost nas čini jačim, jer tad iz sebe izvlačiš sve sile da se uzdigneš i nastaviš dalje." Upravo je to bio njegov Kaja u "Nebeskoj udici", onaj koji nas je naučio najvažnijoj lekciji o pobedi: "Znaš ti kako se postaje pravi šampion? Tako što izađeš na teren kada je najteže i pobediš!"

Glogovac je bio oštar kritičar modernog doba, svestan da gubimo nit sa onim što je zaista važno. Sa tugom je primećivao: "Novac je postao kompletna logika ljudskog ponašanja i delovanja, što je strašno." Protiv te "logike" borio se umetnošću i stavom. Nije ga zanimalo šta drugi rade ili govore ako to nije bilo čestito. Njegov savet bio je jednostavan i direktan: "Ljudi ovakvi, onakvi... Šta te briga, ti budi čovek."

Učio nas je i tome da smo sami krojači svoje unutrašnje atmosfere. "Ako mračiš, mračno je. Ako sijaš, sjajno je, do tebe je." On je birao da sija, čak i kada je bilo najteže. Znao je da je vreme neumoljivo i da nemamo luksuz da ga trošimo na pogrešne ljude ili prazne reči: "Ako neko ne može da nađe vremena za vas, ne vredi ga ni čekati."

Nebojša je duboko osećao prolaznost, kao da je slutio da će njegova olovka života brže stići do kraja. "Život je kao olovka, svakog dana je sve kraći. Potrudite se da nešto lepo nacrtate dok ga još ima", govorio je. I zaista, nacrtao je remek-dela – od "Ubistva s predumišljajem", preko "Klopke" i "Hadersfilda", pa sve do "Južnog vetra".

Bio je svestan surovosti vremena, nazivajući ga našim najvećim protivnikom: "Vreme je naš najveći neprijatelj, ono će uvek biti tu da vam oduzme sve: godine, mladost, ljubav, sećanja, voljene osobe, a na kraju i vas." Ali, uprkos toj neumoljivosti, verovao je u ono što je večno – u dušu. Za njega, ona je bila spona sa nečim višim: "Duša je sve ono što nas vuče ka ljubavi, idealima, dobroti, čovekoljublju, empatiji. Ljudska duša je neka promisao, kosmička sila u nama koja nas čini bližim Bogu."

Otišao je tiho, 9. februara 2018. godine, ostavivši iza sebe prazninu koju je nemoguće popuniti. Posthumno dodeljen "Dobričin prsten" samo je formalna potvrda onoga što smo svi znali – da je bio jedan od najvećih. Danas, kada bi slavio 57. rođendan, ostaje nam da gledamo njegove filmove, čitamo njegove misli i trudimo se da, uprkos svemu, "budemo ljudi". Jer, kao što je on rekao, negde se sve to piše.

(Telegraf.rs/izvor Instagram/galarijasrbije.rs)