Branko Radičević sahranjen je na sirotinjskom groblju u Beču. Lepota pesama vratila ga je u Srbiju

Rodonačelnik srpske romantičarske lirike, Branko Radičević, umro je 1. jula 1853. godine, kada mu je bilo samo 29 od tuberkoloze. Sahranjen je na sirotinjskom groblju u Beču, a nijedan srpski list nije zabeležio njegovu smrt. Međutim, to je bio samo privremen zaborav, jer je oko Branka već počela da se stvara legenda. Kada su njegove kosti prenesene iz Beča i sahranjene na Stražilovu, taj događaj prerastao je u veliku nacionalnu manifestaciju.

Otada traje njegova slava kao začetnika lirske poezije u našoj književnosti.

Preporučujemo

Rođen je u činovničkoj porodici u Slavonskom Brodu, mada je bio neraskidivo povezan sa Sremskim Karlovcima, gradom u kome je proveo samo šest godina. U Beču je studirao pravo, a onda medicinu, ali nijedno nije završio. Tu se upoznao sa Vukom Karadžićem, što je imalo presudan uticaj na njegov književni rad.

Iako je za života napisao svega 60-ak pesama, njihov značaj mu je doneo poštovanje i slavu, mada tek kada pesnika više nije bilo.

Njegove najjednostavije pesme građene su po obrascu narodne lirske pesme, u njima je data neka prosta radnja koja se uvek zbiva u slobodnoj prirodi i čiji su protagonisti običnomomak i devojka, ili jedno koje čezne za onim drugim. One su pune radosti, vedrine i naivne, dečje začuđenosti pred najobičnijim stvarima, bezazlene, umiljate i istovremeno mladalački raspusne i čulne, kao na primer u pesmi "Vragolije" iz 1843. godine.

VRAGOLIJE

Momak ide vragolan,

Po gori se širi,

Lep je kâno lepi dan

Što kroz goru viri.

A sa gore kraj potoka

Stazica se dala,

Jedna moma milooka

Tu je rublje prala.

Al' kad smotri vragolana,

Povikala seka:

„Oj stazice, oj tanana,

Dones' ga meneka!“

Viknu moma, pa ti brže

Za žbun jedan zađe,

A momak se čisto trže

I čudo ga snađe:

„Jao mene, i do sada

Šeta ja po gore,

Ali ne ču još nikada

Da slavuji zbore.“

Tako reče momak tuna,

Pa s' mlađan zauja

Da on vidi iza žbuna

Tog čudnog slavuja.

Al' i moma iz zasede

Poskočila oma —

Beži, sele — eto bede —

Beži majci doma!

Beži moma, manu rublje,

Beži l' domu svome?

Sve u goru beži dublje,

A momak za njome.

Beži moma, do kolena

None joj se bele,

Bele none do kolena

Momka su zanele:

„Ta da imaš krilo lako

Da prneš oblaku,

Ne bi mene, čedo, jako

Utekla junaku.“

Pa se mlađan za njom stisnu,

Dovati je sade;

„Jao mene!“ ona vrisnu

Pa pod lipu pade.

O da čudna valjuškanja

Po zelenoj travi,

O da čudna ljuljuškanja,

Da t' podiđu mravi!

Laki vetrić osmenu se,

Listak liska dirnu,

Beli danak pokrenu se

Pa kroz lipu virnu.

Lipa brsne grane širi,

Šapće danu sjajnu:

Viri, dane sjajni, viri,

Ali čuvaj tajnu.

VIDEO: Ko je političar, psihijatar i pesnik osuđen za ratne zločine?

(Telegraf.rs)