"Sišli smo s uma u sjajan dan": Ljubavna pesma koju je Skerlić opisao kao "opasnu književnu bolest"

Jovan Skerlić / Foto: Wikimedia/Unknown author

"Posmrtne počasti" je zbirka pesama Sime Pandurovića, koja je objavljena 1908. godine u Mostaru. U njoj se nalaze danas poznate pesnikove "Svetkovina", "Mrtvi potres", "Plamenovi" i dr. Smrt i ljudska prolaznost su centralne teme zbirke, pa su je kritičari i čitaoci poredili sa "Utopljenim dušama" Vladislava Petkovića Disa.

Preporučujemo

Iako se u školama danas izučava Pandurovićevo stvaralaštvo, u njegovo vreme je nailazio na žestoko negodovanje. Jedno od takvih je bilo i ono od Jovana Skerlića, koji je, u Srpskom književnom glasniku, napisao negativan prikaz pod nazivom "Jedna književna zaraza".

Pandurovića je pohvalio da je darovit mladi pesnik, ali mu je zbirku okarakterisao kao "opasnu književnu bolest". Skerlić je smatrao da je mladi naraštaj krenuo stranputicom, a da je Pandurović "bezuslovni pesimista, koji vidi samo zlokobnu avet smrti, opevajući je u svim stavovima, u svim prilikama, i u svim mogućim figurama i tropima".

Na Skerlića je ova zbirka, po sopstvenim rečima, ostavila utisak "nečeg vrlo teškog i vrlo mučnog, kao da je pesnik čitavu noć proveo kraj mrtvaca, u zadahu voštanih sveća i tela koje se raspada".

Pesmu "Svetkovina", po kojoj je Pandurović danas najpoznatiji, okarakterisao je kao "mesečarsku halucinaciju, vrućično buncanje, tromom parafrazom Bodlera i literatorsko glumačenje".

Sima Pandurović je rođen na današnji dan 1883. godine u Beogradu, pa tom prilikom prenosimo i njegovu "Svetkovinu", a vi nam u komentarima recite da li je Skerlić bio u pravu.

Svetkovina - Sima Pandurović

Sišli smo s uma u sjajan dan,

Providan, dubok, — nama, draga, znan,

I svetkovasmo ocepljenje to

Od muka, sumnje, vremena i sto

Râna, što krvave ih vređao je svet, —

Ljubavi naše plav i nežan cvet.

I opet sila zgrnulo se sveta

U bolnički nam mirisavi vrt;

Posmatra gde se dvoje dragih šeta

Srećno, i hvale onaj život krt

Što ostavismo. daleko od njih

Sad smo, a oni žale mir naš tih.

Oni baš ništa nisu znali šta

Dovede tu nas. U cveću smo išli

Slaveći strasno osećanja ta

Zbog kojih lepo sa uma smo sišli.

U novom svetu dobro nam je sad,

A svet o njemu dobro i ne sluti

Sumnja u ljubav — najteži nam jad —

Min’o, i čase blažene ne muti.

Iz prošlih dana ljubav i znak njen

– Spojenost srca — ostala nam još;

Naš život ovde svetao je tren,

Srdačan, krotak. Onaj život loš

U kome znanci, rodbina ostaju,

Nevinost našeg ne poznaje sveta;

Životno vino, srž nedostaju

Njima, a glava njihova im smeta.

A naših srca jedan isti zvuk

Beleži draži i vremena huk.

Jer mi smo davno, verna draga, — je li? —

Iskidali konce što nas vežu

Za prostor, vreme, tonove i boje,

— Lance života što zveče i stežu, –

Jer mi smo, možda, sami tako hteli,

Rad ljubavi nam i rad sreće svoje.

I gledaju nas zato što idemo

U košuljama belim parkom ovim,

Gde bolnički se miris širi jak;

Ne znaju draži sa životom novim,

Ljubavi naše neumrle znak.

…Gle! očima im trepti rosa nemo…

(Telegraf.rs)