• 4

"Da li si nekada bio sa balerinom?": Nataša, Vojin i Nela se setili svojih dana s Glogovcem

"Imao je dubinu, imao je ludilo i imao je nenormalni talenat. Izdvojio se od samog početka"

  • 4
Nebojsa Glogovac

Foto: ATA Images,Tanjug/Tara Radovanović,Marko Jovanović

Tri godine od preranog odlaska jednog od najboljih srpskih glumca, legendarnog Nebojše Glogovca, navršava se danas.

Nedavno je, u izdanju „Vukotić Medije“, objavljena knjiga „Glogi“, životopis prerano preminulog glumca. U njoj su sabrana svedočenja najbližih, porodice i prijatelja, koji otkrivaju nepoznate detalje iz života ovog velikana: kako je kao momak radio u prodavnici muzičkih uređaja, šta mu se sve dešavalo dok je stopirao od Pančeva do Beograda, zašto mu se na prijemnom ispitu na Akademiji dramskih umetnosti tresla noga i kako su sve velike uloge i najveći reditelji posle toga tražili i jurili baš njega.

Nebojša Glogovac - Južni vetar

Nebojša Glogovac - "Južni vetar", Foto: Promo/LIFFE

S dozvolom izdavača donosimo nekoliko poglavlja iz ove knjige - kako se Glogovca sećaju njegove kolege, Nataša Ninković, Vojin Ćetković i Nela Mihailović

Dubina, ludilo, talenat

Kad je na Akademiji rekla: „Ja sam iz Trebinja", Nataša Ninković je primetila da su ljudi oko nje počeli da se zgledaju. „Jel' to beše Bosna ili Hercegovina?", neki su se glasno pitali. Samo se jedan momak trgao: „I ja sam iz Trebinja". U trenutku kad su im se pogledi sreli, trebalo je da protekne čitav jedan sekund da bi njeno iznenađenje smenio osećaj da nije sama. Da ima podršku. Neuhvatljivu i neobjašnjivu, ali - podršku. Hercegovina je bila prva spona koja se, takoreći, sama namestila između njih. Na toj osovini njih dvoje su, kasnije, izgradili čitavu mrežu prijateljskih odnosa.

- Kad smo radili vežbe na klasi, lepo se videlo da je poseban. Bio je ozbiljniji, zreliji, uz svu tu punoću života koju je nosio sa sobom. Imao je dubinu, imao je ludilo i imao je nenormalni talenat. Izdvojio se od samog početka - kaže Nataša.

Ta klasa bila je jedna od najspecifičnijih u istoriji Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, jer teško da je i sa jedne druge (osim one na kojoj su bili Dragan Bjelogrlić, Vesna Trivalić, Žika Todorović, Mirjana Joković, Manda, Boda Ninković...) na scenu izašlo više markantnih glumačkih imena. Pored Nataše Ninković i Nebojše Glogovca, u toj klasu su studirali Sergej Trifunović, Vojin Ćetković, Nela Mihajlović, Boris Pingović... Ipak, svaki od ovih vanserijskih talenata imao je i neku svoju „manu". Samo za Glogovca je važilo da mu ne fali ništa.

Senke nad Balkanom, premijera nove sezone

Nataša Ninković / Foto: Nikola Tomić

- Tako mu je tekla i karijera. Sve je radio lako, lako je nosio i uspeh i neuspeh - seća se Nataša.

Studentski život bio im je obeležen ratovima. Jugoslavija se raspadala po šavovima. Nemaština odavno više nije kucala na vrata, već je sedela po kuhinjama i dnevnim sobama. Vreme je bilo toliko turbulentno da je svaki dan predstavljao zasebnu istoriju. Ali, mladi glumci su živeli među zidovima Akademije i to ih je, izgleda, spaslo. Provodili su dane i noći u drugom svetu, lepom i smislenom, i, zahvaljujući tome, iz nenormalnih devedesetih izašli, reklo bi se, neoštećeni. Prosto, delili su šta su imali. A ono što su imali bilo je sočno. Uprkos haotičnim godinama, činilo se da Glogovac potpuno neometano i sigurnog koraka ide svojim životnim putem.

- Odmah se videlo da će prvi da počne da radi. Da će biti veliki. To je bila nepobitna činjenica. Nije bilo dileme, nije bilo „otkrivanja" talenta, on je „otkriven" na početku. Samo je bilo pitanje koliko će visoko sa ide. Bio je i strpljiv i pametan i mudar i surovo iskren.

Knjiga "Glogi" autora Aleksandra Đurišića, u izdanju Vukotić medije može se poručiti na telefon 0114536749, Dečanska 21

Kada je reč o surovoj iskrenosti, Nebojša je zaista bio neko ko ume bez trunke zadrške brutalno da saspe sve u lice. Sto puta ga je Nataša pitala: „Kako je moguće da tebi ljudi ne zamere kada im sve to izgovoriš?"

- Bila je to neka vrsta autoriteta koji mu je dozvoljavao da kaže strašne stvari. Da poludiš i naljutiš se, ali i da brzo zaboraviš. Kada bi mi to bilo ko drugi rekao, samo bih se okrenula i otišla i s njim nikada ne bih progovorila. Ali, kada je on u pitanju, to je bilo drugačije, jer je bio isti takav i prema sebi.

A možda i zbog toga što se obraćao ljudima kojima je, kao i njemu, stalo do istine.

Nataša Ninković, Nebojša Glogovac

Nataša Ninković, Nebojša Glogovac / Printskrin: YT/Klasik TV

- Kad me pozove i kaže: „Nale, dobro ti je ovo", to je bilo skoro pečatirano uverenje da sam uspela da napravim ulogu. Ali, znao je da kaže i: „Dobro ti je to, ali malo si lagala...", a potom počne da analizira u sitna crevca. Onda bih ja skočila i počelo bi da pršti od reči i osećanja.

Dosta su radili zajedno i to im je bilo zajedničko uživanje. Sve je teklo bez mnogo priče i suvišnih objašnjenja. Osećali su jedno drugo i nisu imali rezervu. Prvi posao dobili su u vreme, kako se tada verovalo, najveće krize. Bili su na drugoj godini Akademije i nisu smeli da snimaju, jer su takva bila fakultetska pravila. Ipak, prve velike pare, što se njih tiče - celo bogatstvo, zaradili su snimajući reklamu za „Karić banku". To im je bila prva „tezga", a posle toga su igrali zajedno i u „Porodičnom blagu", pa u „Spasitelju". Mnogo puta su delili kadar, ali kao antologijski momenat zabeležena je scena iz filma „Klopka".

Naravno, surovo iskrena komunikacija tekla je u oba smera. I Nataša je umela njega da pozove i kaže mu: „Stvarno ne vidim razlog zašto si bio na sceni". I opet bi se raspravljali. Ona bi tražila da prizna da je napravio kompromis, a on je odbijao i pronalazio najneverovatnije načine da izbegne to priznanje. Na kraju, kad bi se oluja stišala, pozvao bi je: „Dobro, jeste, bio je kompromis".

Imao je svega za više života

Vojin Ćetković i Nebojša sreli su se na prijemnom, našli su se u užem izboru, na času baleta. Sa Vojinove desne strane, stajao je momak s crnom „mikrofon" frizurom, i pitao ga je: „Da li si nekada bio sa balerinom? Kada rade špagu, svašta mi padne na pamet".

Odgovorio mu je šest godina kasnije, kada su već bili nove glumačke nade: „Bio sam sa balerinom, nisam uspeo da napravim špagu. Ali, znaš li šta sam uradio... i baš sam te se setio kad si me onomad pitao..."

Vojin Ćetković

Vojin Ćetković / Foto: Marko Jovanović

Nebojša je samo procedio: „Pa, to je bio veličanstveni trenutak čim si se mene setio."

Njih dvojica su čitav život delili intimu, još od momenta kada je Nebojša, kao student ilegalac, spavao kod Vojina i ujutru ga mamurnog budio, nasmejan od uva do uva, pevajući Džejmsa Brauna. Od kad nema Nebojše, Vojin je svestan da je izgubio jedinog čoveka pred kojim nije imao tajnu.

Dosta tih intimnih stvari delili su u garderobi, tom svetom mestu za glumce, gde ulaze i izlaze iz likova, gde opipavaju puls i bivaju potpuno goli, nekada ranjivi, neretko i snažni.

Na fakultetu nije bilo klasične garderobe, imali su „samice", neke male klaustrofobične prostorije, Vojin i Boris Pingović su imali jednu, a u drugoj su bili Sergej i Glogovac. Sergeju su stalno iz Užica slali hranu i on ju je često zaboravljao u „samici". Desio se neki vikend ili je, pak, bio raspust, pa je Sergej zaboravio veliko parče slanine. Kada je Nebojša, posle izvesnog vremena, otvorio „samicu" zatekao je pacove. Vojin je izlazio iz vežbaonice, peo se stepenicama, i u polumraku je video Glogija kako sam za sebe peva: „Sveti bože, sveti krepki, pomozi svome rabu Nebojši i učini da Sergej padne godinu".

Nebeska udica, Nebojša Glogovac

Nebojša Glogovac u filmu "Nebeska udica" (2000) / Printskrin: YouTube/Humor_Sapiens

Prvu zajedničku garderobu dobili su kao stipendisti Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Nebojša je utrčao u salon pozorišta, sa ključem u ruci: „Tvoj ortak igra glavnu ulogu i dobili smo garderobu." Doduše nije bila samo njihova, delili su je sa tadašnjim veteranom Dragoljubom Gulom Milosavljevićem.

Gula je bio ljut, išao je po pozorištu i vikao: „Ko je pustio statiste u moju garderobu?" Često im je zaključavao garderobu. Jednom se Vojin, posle predstave, vratio kući u kostimu jer nije mogao da uđe da se presvuče. Kada je, napokon, zamolio Gulu da više ne zaključava, on ga je pitao začuđeno:

- Zašto da ne zaključavam?

- Zato što ću da razvalim vrata!

- Vi to pretite?

- Da, pretim.

- Dobro.

Posle je zvao svoju kćerku Vladicu, koja mu je objasnila da oni nisu statisti, već mladi glumci i da su dobri momci. Izvinio im se, a Glogovca je sve vreme zvao Drenovac.

Kao već stasali glumci, imali su svoju garderobu, Nebojša je, iz njemu znanih razloga, odabrao da bude na pola puta između toaleta i šminkernice. Sve što su imali jedan drugom da kažu dešavalo se tu. Posle Nebojšinog odlaska, Vojin je zamenio garderobu.

Obojica su imala taj gorštački karakter i znali su da budu surovo iskreni jedan prema drugom. Umelo je i da boli. Ali su verovali u međusobnu ljubav, prijateljstvo. Čak i kada su bili ljubomorni jedan na drugog to su glasno izgovarali. I jedan i drugi.

Jednom su se posvađali oko neke devojke. Vojin je demonstrativno otišao. Posle desetak minuta vožnje, okrenuo je auto i vratio se u „Krojač". Pitao ga je:

- Šta ti je ovo malopre značilo?

- Ljubomoran sam.

- Onda je sve u redu.

Seo je u auto i otišao.

Profesor Jevtović im dugo nije dozvoljavao da rade zajedno, želeli su da igraju Šekspira, ali uprkos njihovim molbama nije hteo ni da čuje. I odjednom je popustio. Došao je momenat da se pokažu.

Nebojša Glogovac

Nebojša Glogovac u filmu "Južni vetar" / Foto: Promo

Glogi je pitao:

- Šta ćemo sada?

Vojin je držao knjigu Šekspirovih komedija, listao je i tražio nešto sa dva lika.

Kad ih je profesor upitao: „Vi nemate vežbu?", uglas su odgovorili: „Imamo".

Uzeli su „Nenagrađeni ljubavni trud" i krenuli su sa prva dva lika koja se pojavljuju. Nisu pre toga čitali komad, ali uradili su prilično uspešno tu vežbu. Glogi je igrao slugu, Vojin njegovog gospodara i smislili su da fusnote Glogovac izgovara naglas. Čak je i televizija snimala taj igrokaz. Usledilo je gostovanje pred šekspirolozima, prilazili su im akademici, doktori nauka, i govorili da je bilo jako čudno, da do tada nisu videli takav pristup. Hvalili su ih kako tako mladi već imaju svoje viđenje.

Vojin je posle toga seo i pročitao komad:

- To što smo izveli nema apsolutno nikave veze sa Šekspirom i sve što je šekspirolozima bilo čudno potiče isključivo iz našeg neznanja.

Profesor Vlada Jevtović je, 1993. godine, o svom studentu zabeležio: „Nebojša Glogovac je iz Pančeva, vrlo vešt, elastičan, brz, brzo reaguje, prilagođava se, šarmantno laže, temperamentan, lukav, ne ulazi u sukobe, radi na mahove i odlaže sve što može, uporno nosi minđušu koju pred svaki čas mora da skine. Našao je sebe u komičnim žanrovima, a u dramskim će se, nadam se, tek naći".

Kasnije se našao mnogo više u dramskim nego u komičnim ulogama, i to mu je donekle smetalo. Povremeno je znao da uzdahne: „Niko me ne zove za komediju".

Dosta je sumnjao u sve što radi, nije bio nesiguran, ali duboko se preispitivao i trudio se da se maksimalno pokaže. Profesor Jevtović im je govorio da, kada izađu na scenu, to treba da bude stav: „E, ovo vam je za sve, za sve što nam nije išlo, za sve što smo se mučili, i što smo privatno bili nesrećni ili neshvaćeni. Kada izađete na scenu, treba da bude - za sve to."

Vojin tvrdi da je Nebojša „toga za sve" imao za više života.

Trudio se i znao je negde da to što govori na sceni može da dopre do nebesa. Na taj način je davao smisao svom životu i svojoj umetnosti. Nikada nije imao kočnicu. Nije se štekao. Nije hteo da kaže nijednu reč sa scene, a da je nije do kraja razumeo, što je retkost. Insistirao je kod svakog reditelja, po cenu da ispadne glup, da mu se do detalja objasni, jer mora da zna zašto to govori. Bio je perfekcionista. Mnogi bi se sakrili i pravili da znaju šta znači. Ali, ne i on.

Vojin Ćetković

Vojin Ćetković / Foto: ATA Images

Umeli su da budu i samokritični. Jednom je Nebojša gledao intervju Mije Aleksića povodom uloge u nekom Molijerovom komadu. Bio je očaran, zvao je Vojina da mu kaže koliko su površni u odnosu na to kako je stara garda prilazila ulogama: „Mi smo za njih zeke peke. Mi ćemo, bre, da upropastimo pozorište".

A jednom prilikom je držao govor o tome kako pozorište stagnira, kako nema dobrih reditelja, glumci se uglavnom ponavljaju, nema izazova. Vojin ga je nakon te tirade pitao:

- Otkud znaš, kada ne ideš u druga pozorišta, sediš samo u Jugoslovenskom dramskom?

Ništa nije odgovorio.

Posle dva meseca mu je rekao:

- Bojan Žirović je odličan glumac.

- Otkud ti sada to?

- Pa, idem ja i u druga pozorišta.

Za ta dva meseca je odgledao veći deo repertoara beogradskih pozorišta.

Vojin mu se jednom poverio:

- Usamljen sam, kume, mnogo.

- Konačno... Znaš li koliko sam ja već usamljen na vrhu.

Obojica su „poginuli" od smeha.

Zubima kidao trnje 

Nela Mihajlović se seća da je još od studentskih dana bio drugačiji od svih. Dešavalo se da za piše neku svoju misao, nekada bi od toga nastala pesma.

Nela Mihailović

Nela Mihajlović / Foto: ATA Images

- Radio je to uzgred, između dva časa na FDU, u kafani dok pijemo, stopirajući od faksa do Pančeva, onako, za svoju dušu, i za našu, ako nam ih pročita. Evo jedne.

Jebem ti sve zvezde
Jebem ti njihove zrake
što se spotičem na njih pa
padnem gavom u blato.
Jebem ti ih što su kurve
da mi ne ukrste
mačeve nad glavom i
odlikuju me ordenom
„malo puke sreće".
Ej, Bože bre promešaj
te tvoje karte
opet sam tropa
Bože, baci kocke
drugom rukom
meni stalno padaju
na ćošak
Evo ti krpa Bože
obriši mi kuglu
muti mi se pred očima
pa ne vidim ni gde je
ona ni gde sam ja
Bože daj mi samo jednu
ružu bez trnja
dok ja očistim trnje
svaka mi uvene
Pa da stignem da joj je dam
pre onih sa plastičnim
cvećem u rukama
Umiću se ja Bože, samo
vode mi daj, samo kap,
usta ova da operem
krvava i debela
Da mogu da je poljubim
Neće joj smetati krv.
Reći ću da sam zubima
kidao trnje i da su mi
ruke bile u dve lubenice,
hteo sam srce da im izvadim
pa da joj dam oba i
ovo moje.
Upakuj me Bože pa
joj me pokloni.

Kada Nelu Mihajlović pozovu da govori svoju omiljenu poeziju na nekim književnim večerima ili na Radio Beogradu, ona kaže i ove stihove, ne navodeći ime autora.

Video: Ispovest Nebojšine razredne: Moja najveća želja vezana je za njega

(Telegraf.rs)

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • NV

    Koliki je to velik čovek i GLUMCINA bio!!! Toliko mrgudan, ponosan, strastven... ružan, ali toliko privlačan svojom drskom energijom, inteligencijom... Nebojša zbog tebe suze ronim i danas kada čitam tvoje tekstove, nisam te poznavala... ali sam te znala, nekako osećala

  • Марија

    Сјајна препорука за књигу о великану! Вреди је прочитати! Било интересантно када би сам Небојша могао прокоментарисати књигу о себи. Сигурно би имао шта да каже.

  • Ana

    Dovoljno je samo GENIJE 💖

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima