Od izbeglištva do SANU: Životna priča Enrika Josifa, tvorca sintagme "Srbi su nebeski narod"

Enriko Josif bio je jedna od najupečatljivijih figura srpske kulture 20. veka - čovek u kome su se sreli jevrejsko poreklo, beogradski duh, evropsko obrazovanje i duboka religiozna misao. Njegov životni put bio je obeležen kako umetničkim uspesima, tako i burnim istorijskim događajima koji su oblikovali njegovu sudbinu.

Rođen je 1. maja 1924. godine u Beogradu, u uglednoj jevrejskoj porodici koja je generacijama bila integrisana u srpsko društvo. Njegov otac, Moša Josif, bio je uspešan trgovac i zastupnik velikih evropskih kompanija, ali i čovek umetničkog duha koji je u slobodno vreme pisao drame. Majka Sofija, rođena Farhi, donela je u dom duh evropskog kosmopolitizma. Školovana u Švajcarskoj, bila je vrsni prevodilac i članica međunarodnog PEN kluba, bliska saradnica velikana poput Jovana Dučića.

Preporučujemo

U takvom okruženju, dom Josifa bio je prožet muzikom i literaturom. Majka je svirala klavir, otac je obožavao operu, pa je bilo prirodno da Enriko i njegov brat Albert od malih nogu budu usmereni ka umetnosti. Enrikov talenat je rano prepoznat, te mu je porodica obezbedila vrsnog učitelja, Vladislava Grinskog, uz čiju je podršku mladi Enriko počeo da stvara svoje prve kompozicije još pre polaska u školu.

Mirno detinjstvo prekinula je smrt oca 1937. godine, a potom i vihor Drugog svetskog rata. Neposredno pre bombardovanja Beograda 1941. godine, porodica kreće u neizvesnu izbegličku odiseju. Put ih je vodio preko Sarajeva do jadranske obale - Dubrovnika, Splita i Korčule. Srećom, dospeli su u Italiju gde su, za razliku od mnogih svojih sunarodnika, proveli dve godine bez direktnih progona, da bi 1943. godine uspeli da pređu u Švajcarsku, gde su ostali do kraja rata. Ovi događaji duboko su uticali na Enrikov doživljaj sveta, etike i ljudske solidarnosti.

Nakon oslobođenja, Enriko se vraća u svoj rodni grad. Završava Prvu beogradsku gimnaziju i, verovatno pod uticajem porodičnih očekivanja ili želje da pomaže ljudima nakon rata, upisuje Medicinski fakultet. Ipak, unutrašnji poziv umetnosti bio je jači. Ubrzo napušta medicinu i upisuje Muzičku akademiju u Beogradu.

Postaje student u klasi profesora Milenka Živkovića, koji će postati njegov ključni mentor. Diplomirao je 1954. godine, a njegovo usavršavanje nastavljeno je u Rimu (1961–1962), gde je imao priliku da se upozna sa savremenim evropskim muzičkim tokovima.

Enriko Josif je bio učitelj u najplemenitijem smislu te reči. Karijeru je započeo u muzičkim školama „Vojislav Vučković“ i „Kornelije Stanković“, da bi ubrzo postao asistent svom profesoru Živkoviću na Muzičkoj akademiji. Nakon Živkovićeve iznenadne smrti 1964. godine, Josif preuzima njegovu klasu.

Kroz njegovu klasu prošla su neka od najznačajnijih imena srpske muzike, poput Vuk Kulenovića, Ivane Stefanović i Ksenije Zečević. On nije bio samo profesor kompozicije, već duhovni vođa koji je učio svoje studente da muzika nije samo zanat, već duboka moralna i intelektualna potraga. Kao redovni profesor radio je sve do penzionisanja 1989. godine.

Pored pedagogije, Josif je bio veoma aktivan u javnom životu. Bio je predsednik Udruženja kompozitora Srbije krajem šezdesetih godina, a kruna njegove akademske karijere bio je izbor u Srpsku akademiju nauka i umetnosti (SANU). Za dopisnog člana izabran je 1991, a za redovnog 2000. godine.

U poznijim godinama, Enriko Josif postao je poznat ne samo kao kompozitor već i kao javni intelektualac sa duboko ukorenjenim duhovnim stavovima. On je autor čuvene sintagme „Srbi su nebeski narod“. Iako se ova fraza često koristila (i zloupotrebljavala) u političkom kontekstu, za Josifa je ona imala teološko i metafizičko značenje. Verovao je u neraskidivu duhovnu vezu između Srba i Jevreja, smatrajući da su oba naroda kroz stradanje povezana sa višom, božanskom promisli. Njegova misao bila je prožeta biblijskim motivima (Tanah), a on sam je živeo kao neka vrsta modernog proroka, uvek naglašavajući važnost ljubavi, vere i praštanja.

Enriko Josif preminuo je u Beogradu, 13. marta 2003. godine. Iza njega je ostao bogat opus koji obuhvata simfonijska dela, kamerne kompozicije, klavirske minijature i vokalnu muziku. Međutim, njegovo najveće nasleđe je njegov etički stav i neiscrpna vera u ljudski duh i umetnost kao put ka božanskom. Ostao je upamćen kao čovek koji je, uprkos ratovima i ličnim gubicima, do kraja života ostao veran svom Beogradu i idealima slobode i duhovnosti.

(Telegraf.rs/izvor: Wikipedia/Enriko Josif)