• 3

Novi muzej Hansa Kristijana Andersena bajkovit je kao njegova dela

Crteži japanskog arhitekte Kenga Kume otkrivaju da je reč o kompleksu koji će se sastojati od 5,5 hiljada kvadrata uglavnom izložbenog prostora, smeštenog u skoro 7 hiljada kvadrata zelenila

  • 3
Hans Christian Andersen, Kristijan

Hans Kristijan Andersen / Foto: Nick Karvounis /Unsplash

Zadatak većine muzeja posvećenih istorijskim ličnostima je da posetioce upoznaju sa životom i delom istaknutih pojedinaca. Svako pravilo, međutim, ima i poneki izuzetak, a nova Kuća Hansa Kristijana Andersena, čije otvaranje je u Danskoj zakazano za 30. jun ove, 2021. godine, svakako je jedan od njih.

Kreativni direktor muzeja Henrik Libker kaže da najnovija kulturna ustanova u Odenzeu nije tu da bi predstavljala Andersenov život i popularne bajke poput „Male sirene“ i „Carevog novog odela“, već da bi dočarala senzibilitet pisca koji je svojoj publici retko nudio jednostavne pouke.

- Ovo nije istorijski muzej. Pre bih ga nazvao egzistencijalnim muzejem - ističe Libker za Smithsonian Magazine, prenosi Laguna.

Crteži japanskog arhitekte Kenga Kume otkrivaju da je reč o kompleksu koji će se sastojati od 5,5 hiljada kvadrata uglavnom izložbenog prostora, smeštenog u skoro 7 hiljada kvadrata zelenila. Kuma se trudio da u najvećoj mogućoj meri izbegne upotrebu pravih linija: travnjaci, lavirint od žive ograde i drveće gotovo da se stapaju sa vijugavim drvenim paviljonima, brišući granicu između prirode i arhitekture.

- Podsetiće vas na univerzum u kome ništa nije onako kako vam se čini. Sve što ste mislili da znate može se pretvoriti u potpuno novo iskustvo - kaže Libker.

I sam Andersenov život je, u neku ruku, podsećao na bajku. Rodio se 1805. godine u Odenzeu i iako mu je majka radila kao pralja, od malih nogu je sanjao o tome da postane slavni pisac. Njegovi neprestani pokušaji da se nametne pozorišnim upravnicima i potencijalnim dobrotvorima u jednom trenutku su urodili plodom i on je uspeo da uz finansijsku pomoć jedne bogate porodice nastavi školovanje i načini prve, nesigurne korake u svom usponu u više krugove društva.

- Veoma dugo je važio za pomalo smešnog nikogovića, željnog pažnje i priznanja - navodi Džek Zajps, profesor književnosti sa Univerziteta Minesote i autor više naučnih radova o Andersenu.

Uprkos brojnim poteškoćama – njegova rana poezija i romani su, prema Zajpsovim rečima, „bili lošeg kvaliteta, zapravo očajni“ – Andersen nije odustajao. A kada je 1843. godine napisao „Ružno pače“, u nevelikim danskim književnim krugovima svima je bilo jasno da je reč o autobiografskom delu.

 
 
 
View this post on Instagram

A post shared by BAUCON (@baucon.holzbau)

Andersenov probražaj u nešto nalik labudu počeo je 1835, kada se posvetio pisanju bajki. Za razliku od braće Grim – savremenika kojima se beskrajno divio – danski pisac nije prikupljao narodne priče, već je adaptirao postojeće ili izmišljao sopstvene. Harvardska profesorka književnosti Marija Tatar smatra da se Andersen sa osnovnim tipovima zapleta i tehnikama pripovedanja najverovatnije upoznao kada je kao dete posećivao mesta na kojima je njegova majka radila sa drugim ženama. Iako je svojoj prvoj zbirci dao naslov „Bajke za decu“ (1835), uvek je naglašavao da su njegove priče namenjene svim generacijama i često je u njih uključivao šale i ideje koje deca nisu mogla da razumeju.

Neke od Andersenovih priča sadrže sasvim očigledne moralne pouke, ali među njima ima i dvosmislenih, pa čak i onih subverzivne prirode, koje se uglavnom tiču društvenih pojava i odnosa. Profesorka Tatar veruje da se većina priča može tumačiti na različite načine i navodi da je na svojim predavanjima o Andersenu studentima skretala pažnju na njihove etičke aspekte i činjenicu da pojedini likovi bivaju ozbiljno kažnjeni za svoja nedela.

- Posle predavanja, uvek je bilo studenata – uglavnom devojaka – koji su mi prilazili sa komentarom: 'Ali njegove bajke su tako lepe - kaže ona.

Tatar priznaje da ju je to navelo da preispita svoj pristup. Na primer, u bajci „Devojčica sa šibicama“ (1845), siromašna devojčica se smrzava na ulici tokom novogodišnje noći. Međutim, dok pali jednu šibicu za drugom, pred njom se pojavljuju blistave vizije toplih soba, obilja hrane i njene voljene bake.

- Andersen majstorski slika unutrašnji svet svojih junaka. Počela sam da uviđam da on zapravo stvara pokretne slike, a da ono što ih čini neodoljivim nije isključivo njihova lepota, već i svojevrsna etika empatije – one pogađaju pravo u srce. A budući da nam je stalo do priča, u nama se budi i interesovanje za unutrašnji život likova - kaže Tatar.

Libker objašnjava da su postavke u muzeju osmišljene tako da izazovu upravo ovu vrstu interesovanja. U prostoru posvećenom „Maloj sireni“, posetioci će moći da kroz staklenu tavanicu i bazen iznad nje posmatraju nebo i ljude koji se nalaze u vrtu.

„Ne možete da razgovarate sa njima zato što su odvojeni od vas“, kaže Libker. „Možete da legnete na jastuke na podu i slušate priče sireninih sestara o životu sa one strane barijere. Nadamo se da ćemo na taj način kod posetilaca izazvati osećanje čežnje za nečim drugim.“

Hans Christian Andersen, Kristijan

Foto: Ronile/Pixabay

Postoji i deo muzeja koji dočarava zloslutnu atmosferu „Senke“ (1847), bajke u kojoj zla senka uništava dobrog čoveka i zauzima njegovo mesto. Posetioci u početku vide samo svoje senke, ali u jednom trenutku one počinju da se kreću i ponašaju kao da poseduju sopstvenu volju. „Mislim da ću pokvariti iznenađenje ako počnem da zalazim u detalje“, kaže Libker.

Reč je o veoma kompleksnim, slojevitim pričama“, dodaje on. „Umesto da ponudimo samo jednu interpretaciju, mi želimo da ih oživimo na način koji će ljudima pružiti dublje i upečatljivije iskustvo od onoga čega se sećaju iz detinjstva.“

Poslednja stanica u obilasku muzeja je Andersenova rodna kuća, gde se posetiocima pruža prilika da, između ostalog, vide i prostoriju u kojoj se pisac rodio. Zainteresovani se na ovom mestu mogu informisati i o ostalim gradskim atrakcijama koje imaju veze sa Andersenovim životom, uključujući i kuću u kojoj je živeo do svoje 14. godine, kada se preselio u Kopenhagen u želji da započne umetničku karijeru. „Kako bi ste stigli do svih značajnih lokacija, dovoljno je da pratite otiske stopala iscrtane na pločnicima“, kaže Libker.

Zbog ograničenja putovanja uzrokovanih pandemijom, očekuje se da će većina posetilaca ovog leta biti Danci, ali zbog Andersenove globalne slave u budućnosti je zagarantovan dolazak turista iz celog sveta.

Marija Tatar ističe da su Andersenove bajke prevedene na veliki broj svetskih jezika i da su rado čitane na svim kontinentima. U trenutku kada je napustio ovaj svet 1875. godine, sedamdesetogodišnji Danac je bio međunarodno priznat pisac, ali nije mogao da predvidi kakve razmere će njegova popularnost poprimiti tokom narednih 150 godina.

„Do kraja života je ostao ubeđen da ga savremenici nedovoljno cene“, naglašava Džek Zajps. „Njegovoj radosti ne bi bilo kraja kada bi video predivni muzej koji je u Odenzeu podignut u njegovu čast.“

(Telegraf.rs)

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • Boske100

    Zamisli sada ovo, Srbija da napravi muzej kakav zaslužuje jedan Nikola Tesla.

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima