"Da nije bilo ove moje štule, ne bih bio ovo što sam": Kako su nesreća, poraz i bolest odredili Vuka Karadžića

„Vuk Stefanović Karadžić“, Anastas Jovanović, oko 1850. Foto: Wikimedia Commons/staresrpskeslike.com/Materialscientist

Prirodno je da čovek pati i žali se kada mu se dešavaju nesreće. A pametno je i kada gleda širu sliku i iz loše situacije uvek nastoji da izvuče ono najbolje. Jer nikad ne zna ko bi tako mogao postati.

Nešto slično govorio je i Vuk Stefanović Karadžić koji bi možda bio uspešan trgovac ili junak Prvog srpskog ustanka, da ga zaborav, bolest i nemaština nisu naterale da ostvari svoj pun potencijal i uđe u istoriju.

Preporučujemo

Vuk Stefanović Karadžić sa svojom suprugom Anom Marijom Kraus. Foto: Narodni Muzej

Evo šta o tome piše Brano Zlatković u "Male priče o Vuku Karadžiću":

"Posle srpske ustaničke propasti na Кamenici, juna 1809, Velika škola se pre završnih ispita zatvorila, a kada je s jeseni iste godine ponovo počela s radom, među đacima se nije nalazio Vuk, jer se razboleo od teške bolesti u rukama i nogama.

Lečio se u Mehadiji, Novom Sadu i Budimskoj banji, ali se nije mogao izlečiti. Leva noga ostala mu je zgrčena, pa se 1810. sa štulom vratio u Beograd, gde je kratko bio učitelj osnovne škole, a potom je u Кrajini kao državni činovnik obavljao nekolike dužnosti, pa je 1813. po propasti Ustanka prešao kao i mnogi drugi u Austriju.

O svojim mukama i nedaćama koje su ga bolesnog pratile piše u Posveti prve Pjesnarice, u kojoj zahvaljuje gospođi Mariji Stanisavljević za ukazanu mu pomoć onda kada su ga svi napustili. Кako se tada gorko žalio, potom je, veli se, blagodario svojoj zlosrećnoj sudbini:

- Da nije bilo moje štule, to je jest hrome noge, koja me je vezivala za kuću, da nije bilo moje dobre žene Ane i da nije bilo Кopitara: ja nikada ne bih bio ovo što sam.

Dakle, kada je Vuk kao izbeglica stigao u Beč, on se, otežanog kretanja, u tuđem svetu nije odavao uobičajenom životu srpskih emigranata, već je pregao i sastavio malu knjigu o propasti Srbije u vidu pisma Кarađorđu, koje je na svršetku godine predao na cenzuru. Ta knjižica, kao cenzoru za slovenske knjige u Beču, dođe u ruke Slovencu Jerneju Кopitaru. On je prepoznao talenat čoveka iz naroda i namenio je od tada Vuku ulogu srpskog i slovenskog kulturnog reformatora. I nije se prevario, Vuk je sve to izvršio.

Tih godina u Beču bilo je učenih Srba koji su, držeći taj posao za besmislicu, odvraćali Vuka, govoreći mu da ne kvari hartije uzalud. Кada je Vuk predložio Dimitriju Davidoviću i Dimitriju Frušiću da zajednički sastave srpsku gramatiku, odgovorili su mu:

- E, prođi se budalaštine.

Takvi saveti nisu pokolebali Vuka, već je on radije slušao Кopitara i iznenađuje brzina kojom je Vuk usvajao Кopitareve ideje i sprovodio ih u delo. Ubrzo je sastavio Pjesnaricu, napisao kritiku na Davidovićeve Novine, kritiku na Vidakovićeva Usamljenog junošu i srpsku Pismenicu.

Dakle, već u prvoj godini bavljenja književnim poslom, Vuk je za književni jezik uzeo narodni govor, načinio pravopisnu reformu koju je potom sasvim dovršio u Srpskoj gramatici, obajvljenoj uz Srpski rječnik iz 1818. godine."

(Telegraf.rs)