Priča o jednoj knjizi: Kako je Mišima napisao »Mornara koji je izneverio more«

„Čoši u pokrajini Šimosa”, deo serijala „Okean mudrosti”, Hokusaj, 1833. Foto: Shutterstock/Wikipedia/Public domain

Moj prvi dodir sa Mišimom, pre 16-17 godina, bio je posredan, ne susret s nečim što je on napisao, već s pričom o njegovoj smrti. Nikada nijedan pisac nije otišao u maniru ni približno sličnom njegovom: mnogi su otišli in a blaze of glory, kako bi rekli Amerikanci, koje ne spominjem slučajno, ali nijedan takvim blaze-om.

U to vreme sam bio desno—jedno vreme sam čak skliznuo i u nepojamno desno, mada ne zadugo—i čitao sam Uporište od Kalajića, koji je navodno tom knjigom plagirao Evolin Rivolta contro il mondo moderno, što je optužba koju nikada nisam mogao da proverim, jer ta knjiga tada nije postojala u srpskom prevodu, a nije ju bilo ni na internetu, mada se i tada govorilo da na internetu postoji sve.

Preporučujemo

Kalajić, ne samo da opravdava, on i glorifikuje Mišimin poslednji čin, i premda se način na koji to radi, kao i njegova argumentacija, mogu prihvatiti ili odbaciti, već zavisno od ideološkog stajališta, postoji jedna stvar oko koje je nesporno u pravu. (Mada sam tada bio fasciniran Kalajićem, vremenom sam došao do zaključka da gro njegovih argumenata ne može da izdrži ozbiljniju kritiku; ali cenim i poštujem njegov intelekt, mada se već jako dugo s njim ne slažem gotovo ni oko čega).

Jukio Mišima, samo pet godina nakon što je bio u najjužem krugu da dobije Nobelovu nagradu za književnost, drži govor okupljenim japanskim oficirima, tokom svog pokušaja da podstakne vojni puč, a neposredno pre nego što će sebi ritualno rasporiti stomak. Foto: STF / AFP / Profimedia

Mišima, koji je 25. novembra 1970. pokušao da podstakne oficire japanske vojske na ustanak protiv „američkog okupatora”, nije stvarno mislio da će mu to poći za rukom, i već je unapred bio rešen da izvrši seppuku, ritualno samoubistvo — dok mu je vojni puč, tj. njegov pokušaj, bio samo povod, „dobar” razlog za „časnu smrt”, za koju se molio, kao i za smrt zarad nečega, kako je sâm rekao u jednom intervjuu 1966.

Kalajić kaže da Mišimin zavoj oko čela, koji je nosio dok se obraćao oficirima, po japanskoj tradiciji „označava i kvalifikuje kamikaze, one koji su već izabrali smrt umesto života. Mišima nije hteo pokrenuti mase na obaranje vlasti, već je hteo pokrenuti savest, probuditi vrednosti čoveka, ne toliko samim govorom koliko primerom smrti, koju je sebi unapred odredio.” To je svakako mogla biti jedna od Mišiminih motivacija; ali o tome niko ne može ništa pouzdano znati, pa ni Kalajić, bez obzira na autoritativan, sveznalački ton koji je uvek koristio.

Suprotno onome što je rekao na kraju intervjua iz 1966, kako će najverovatnije umreti u krevetu, nakon što je život proveo maštajući o drugačijoj (veličanstvenoj) smrti — Mišima je sebi rasporio utrobu, dok je Masakacu Morita preuzeo ulogu njegovog kaišakunina. Međutim, pošto ni posle tri pokušaja nije uspeo da Mišimi ritualno odrubi glavu (fijasko), u tu ulogu je uskočio Hirojasu Koga, koji je potom i samom Moriti bio kaišakunin, pošto ovaj nije želeo dopustiti da Mišima umre sam.

(Mišima je bio homoseksualac, ili možda biseksualac; postoji teza da je Morita bio njegov ljubavnik, ali ne znam na čemu se temelji, a u svakom slučaju je i nebitna za Mišimin poslednji čin.)

Uz preostalu dvojicu pučista, Masahira Ogavu i Masajošija Kogu, oni su bili članovi Društva štita, Mišimine privatne milicije zaklete da će štititi cara, koja je sarađivala s japanskom vojskom, zbog čega su i imali pristup komandanturi Istočne komande u vojnoj bazi u centru Tokija, gde se cela drama odigrala, uz komandanta vezanog za stolicu, a nakon što je Mišima sa balkona okupljenim oficirima održao govor, u kojem ih je pozvao da povrate čast caru, što su oni ispratili zvižducima i uvredama, uopšte ne slušajući šta govori, čak pozvavši i policiju — pretvarajući ceo događaj u pravu lakrdiju (nema druge reči: oni, u koje se Mišima uzdao, koje je smatrao čuvarima samurajštine, i koje je svojim činom hteo da probudi, oni pozivaju policiju da ih spasi); sâm Mišima je, ulazeći s balkona, dok je otkopčavao uniformu, saborcima rekao: „Mislim da me nisu ni čuli.”

VIDEO: Intervju sa Mišimom iz 1966.

(Pre nego što se juna 1958. venčao sa Joko Sugijamom, ćerkom slikara Jasušija Sugijame, razmatrao je brak sa devojkom po imenu Mičiko Šoda. Njegova nesuđena supruga je Njeno Carsko Veličanstvo carica Japana: pola godine posle Mišimine ženidbe, Mičiko se verila s krunskim princom Akihitom, kojega je upoznala 1957, što je izazvalo Mišimino negodovanje, ne zbog svoje „veze” s njom, već zato što je bio protiv mešanja carske porodice s običnim svetom. Nije važna tačna hronologija tih veza i veridbi; ali je njegova spona sa carskom porodicom interesantna u kontekstu vraćanja časti caru.)

Hirojasu Koga je završio u zatvoru; postoji urbana legenda da je kasnije postao zen-sveštenik na Šikokuu, najmanjem od četiri velika japanska ostrva, mada, koliko se sećam, za to nikada nije bilo nikakvih čvrstih dokaza (neko ga je video, nekada, neko je čuo), mada je, naravno, moguće. Ovakav Mišimin način da zakorači u večnost, maestralno je ovekovečio veliki Ljuba Popović (koji je za Partizan navijao od 1942. godine) slikom Gušenje (Hara-kiri ili Omaž Mišimi) iz 1983.

(Kada pominjem način na koji je Mišima zakoračio u večnost, ne mislim na suicid, već na sklop okolnosti koje je on, za potrebe svoje smrti, proizveo — baš tako: proizveo, za potrebe svoje smrti. I maločas se in a blaze of glory nije odnosilo na suicid, već na okolnosti; u suprotnom bi to važilo za mnoge pisce, nije se on jedini ubio: u XX veku, od Salgarija, koji je seppuku pokušao da izvede britvom, pa nadalje, sve do našeg Branka Ćopića. Nema slave u samoubistvu, samo tragedije.)

Nikada neće prestati da me fascinira to, što je sve ovo organizovao i izveo neko ko je samo pet godina ranije bio u najnajužem krugu nominovanih za Nobelovu nagradu (bio je tri puta ukupno), koju bi možda nekad i dobio, da nije tako prerano otišao, s nepunih 46, i koju je tako silno želeo, čak i nakon što se stavio na čelo antizapadnog pokreta, uvek protivrečno samom sebi vapeći za priznanjem Zapada (protivrečno, ali psihološki objašnjivo, jer antizapadnjaštvo, kao i štošta drugo anti-, često zna biti posledica kompleksa niže vrednosti, koji se „overkompenzuje” tim radikalizmom s prvenstvenim ciljem čoveka da samog sebe ubedi u superiornost vlastite kulture).

To je, dakle, bio moj prvi, posredni dodir s Kimitakeom Hiraokom, kako se zvao Jukio Mišima, čiji je to bio samo nom de plume, koji je izabrao dok je još bio u Gakušuinu, elitnoj tokijskoj školi rezervisanoj za plemstvo.

Ovde moram da digresiram, jer mi se čini da je bitno za razumevanje pisca. Patrilinearno, on je bio skromnog, seljačkog porekla, njegova porodica čak nije imala ni prezime do XIX veka; ali je njegova baka po ocu bila unuka daimjoa (oblasnog gospodara, direktno podređenog šogunu) oblasti Šišido, preko kojega je bio direktan potomak Ijejasua Tokugave, osnivača poslednjeg, najdugovečnijeg bakufua u japanskoj istoriji.

VIDEO: Patriotizam, kratkometražni film Jukija Mišime iz 1966, po njegovoj istoimenoj pripovetki iz 1960.

Drugi moj dodir s njim bio je njegov kratkometražni film Patriotizam, o carskom oficiru koji sa suprugom vrši samoubistvo, posle propasti puča 1936. Film, koji je sâm režirao i u kojem je tumačio glavnu ulogu, snimljen je 1966. po njegovoj istoimenoj pripovetki iz 1960, i po scenariju koji je sâm napisao; razume se da sam ga odmah skinuo s neta i pogledao, čim sam saznao da je postojao neko ko se zvao Jukio Mišima, koji je umro pod okolnostima pod kojima je umro.

Treći moj dodir s njim, a prvi neposredni književni, bio je Zlatni paviljon, njegov možda najčuveniji roman; ali tek nekoliko godina kasnije, nakon čitanja njegove biografije od Džona Nejtena, koji je lično poznavao Mišimu i njegovu porodicu (u okviru koje sam naišao i na pripovetku Patriotizam—kao i na značajan esej Sunce i čelik—koju sam tek tada pročitao, mada sam je kasnije pronašao i u zbirci pripovedaka Smrt usred leta) — pročitao sam ostale njegove knjige do kojih sam mogao da dođem: a to je umnogome uticalo na to kako ću ih percipirati i doživeti.

Tako sam Ispovest maske čitao potpuno svestan da se radi o poluautobiografskom delu, čega možda nije bio ni mnogi japanski čitalac tamo krajem četrdesetih, kada se taj maestralni roman pojavio, i lansirao njegovog autora u zvezde, iako je Mišimin junak u njemu očiti alter ego: zove se Kočan, što je deminutiv od Kimitake, i rođen je, poput Mišime, dve godine posle Velikog zemljotresa u Kantou.

Taj roman može da bude iznimno važan za razumevanje Mišime i njegovog samoubilačkog čina. Jer, suprotno onome što Kalajić iznosi o Mišiminoj motivaciji—ili pre će biti, paralelno sa tim—bilo bi pogrešno ignorisati to, što Kočan svoje prvo seksualno uzbuđenje kao adolescent doživljava gledajući sliku Svetog Sevastijana od Gvida Renija, vezanog za stub, isprobodenog strelama.

Naravno da ne tvrdim da je Mišimin seppuku po svaku cenu bio autoerotski čin, ili isključivo to, ili uopšte to, već samo da to ne može tek tako lako da se odbaci; čak i ako pretpostavimo da je njegova opčinjenost herojskom smrću bila autentična (siguran sam da jeste), a njegova potreba da umre na „samurajski” način nasušna — treba uzeti u obzir i druge faktore, poput ovog. Ljudska psiha nije jednostavna.

„Sveti Sevastijan”, Gvido Reni, oko 1615. Reprodukcija ove slike, koju je video u jednoj knjizi svog oca, izazvala je kod Jukija Mišime prvo seksualno uzbuđenje, što je detaljno opisao u svom romanu „Ispovesti maske”, koji ga je lansirao u književne zvezde. Foto: Wikimedia/Marie-Lan Nguyen (

(Ekshumirani Sveti Sebastijan od Ljube Popovića iz 1961—1962. još jedan je prilog tezi o postojanju nekakve dublje duhovne veze između japanskog pisca i francusko-srpskog slikara; a da je Ispovest maske uticao na nastanak te slike, malo je verovatno, imajući u vidu da se prvo francusko izdanje—Ljuba je od 1963. živeo u Parizu—pojavilo tek 1972, a prvo domaće tek 1996).

Ali ja ovom prilikom ne želim da govorim ni o Zlatnom paviljonu ni o Ispovesti maske, već o Mornaru koji je izneverio more, koji se u japanskom originalu zove Popodnevna vuča, dok je Mornar... međunarodni naslov, nastao pod uticajem engleskog prevoda Džona Nejtena (The Sailor Who Fell from Grace with the Sea), koji se pojavio već 1965, samo dve godine posle japanskog izdanja.

Mornara... sam čitao u prevodu s engleskog, dakle, u prevodu prevoda; ali i tako roman pokazuje veoma visoku lepotu izraza, kinematičnost, stvara utisak neverovatne lakoće pisanja, inače uvek prisutan kada se čita Mišima. Pada na pamet anegdota, koje se sećam kroz maglu, o tome kako je čitav jedan pozorišni komad napisao tokom jedne noći u hotelskoj sobi, doslovce štancujući stranice, istresajući ih iz sebe, kao posednut nekakvim demonom.

Konvencionalna mudrost, pod definitivnim uticajem Mišiminog života i smrti, i Mišiminih ideoloških pozicija, kaže da je Mornar... u stvari alegorija, pomalo nejasna i neodređena, iako, kada se plastično predstavi, zvuči smisleno.

Po njoj, udovica Fusako, koja uvozi garderobu sa Zapada, navodno simboliše pozapadnjačenje Japana (konvencionalna mudrost kaže da je Mišima to prezirao, što je tačno, ali konvencionalna mudrost, kako bi dokazala alegoriju, ne kaže kada je to počeo da prezire); Noboru, njen sin, sa svojim bi drugovima trebalo da predstavlja tradicionalni Japan; a Rjuđi, eponimni mornar i majčin ljubavnik — imperijalistički Japan, pustolovan i okretan, željan žrtvovanja, koji naposletku izdaje svoje ideale.

Jukio Mišima kao Sveti Sevastijan. Foto: TORU YAMANAKA / AFP / Profimedia

Meni je ta interpretacija, koju smatram proizvodom zapadnih učitavanja, beskrajno dosadna i naporna, nategnuta do krajnosti, a pronaći ćete je čak i na poleđini izdanjâ tog romana, valjda zato što se misli da mu to daje težinu; tom interpretacijom se ljudi razbacuju po internetu (barem na mestima na kojima se diskutuje o književnosti), na isti način na koji neki drugi ljudi, značajnim tonom, govore da baba iz Ko to tamo peva simboliše smrt — kao da su oni lično došli do tog „otkrića”.

Takva, nepodnošljiva, biće mi ta interpretacija dok mi neko ne bude dokazao da je Mišima sâm lično posvedočio da se ovde o tome radi, a ne o nečemu drugom. Takav je moj utisak o tom tumačenju; da nisam daleko od istine, ili da sam na tragu istine, mogu da zaključim na osnovu okolnosti pod kojima je Mišima pisao taj roman, koji je zapravo bio propast s komercijalne strane, a ni kritika ga u prvi mah nije primila na najbolji način (to se brzo promenilo).

(Mišimina popularnost je tada već počela da opada, i počeo je da ga bije glas, da ga čitaju samo sredovečne, sentimentalne domaćice; kada se pokazalo da prodaja ide loše, on je otišao izdavaču da mu zahvali za pruženu priliku da roman objavi odjednom, umesto u nastavcima, što je unazad pet godina činio s drugim delima, još od romana Kjukoina kuća, i da mu se izvini što mu na to nije uspeo da uzvrati bestselerom.)

Mišima je bio temeljno pozapadnjačen, još od kraja četrdesetih ili ranih pedesetih. Arhitekti, koji mu je projektovao kuću, s uputom da bude „toliko različita od hrama zena koliko je to moguće”, objasnio je: „Želim da sedim na rokoko stolici u levis pantalonama, i havajskoj košulji; to je moj ideal životnog stila”; i treba samo pogledati njegov džejmsdinovski pristup ulozi jakuze u filmu Karakkaze Yarō iz 1960. (Čovek hladnog vetra, Afraid to Die u američkom prevodu), da bi se videlo u kojoj meri je to tačno.

(Mišima je, uzgred, dobro odigrao u tom, sasvim solidnom i interesantnom gangsterskom filmu—reditelj Jasuzo Masumura mi je potpuno nepoznat, ali vidim da ga mnogi hvale—koji je dovoljno dobro napisan da Takaši Šimura prihvati da glumi u njemu; ako bismo uklonili ono što je bila očita gluma i pogledali samo srž Mišiminog ponašanja, harizmu i glas koji je imao magnetsku privlačnost, onda mogu da razumem zašto bi neko, na njegov predlog da uzmu katane i krenu ka vojnoj bazi da dignu ustanak protiv Amerikanaca, rekao: „U redu, idemo”.)

Tu kuću, koju je sagradio i u kojoj je živeo sa suprugom i decom, japanskim je novinarima opisao kao „viktorijansko-kolonijalnu” (mada Nejten kaže da je to pogrešan opis, da je bila pre špansko-italijanska); trudio se, često do granice neukusa, da se prilagodi društvu stranaca u Tokiju: u sobi u kojoj je primao posetioce, za stolom u stilu Luja XIV (Nejten kaže da je „za Mišimu, suština Zapada bio pozni barok sa svojim kontrastnim bojama i blještavošću”), sa četrnaest stolica, služili su se puževi, srebrnim nabadaljkama koje je doneo iz Pariza, a pozivnice za večerinke štampale kod Tifanija.

Jukio Mišima (napred) 1956. godine u Tokiju. Čovek sa njim je pisac Šintaro Išihara; on će kasnije postati famozni guverner Tokija (1999—2012), poznat po svojoj mizoginiji, rasizmu, ksenofobiji, mržnji prema Kinezima i Korejancima, mržnji prema Americi, pozivima japanskom narodu da Amerikancima kaže: ne. Foto: Wikimedia/bungakukan.or.jp

Mornar... se pojavio 10. septembra 1963. godine; mada nije bio hrišćanin, Mišima je 1962. počeo da slavi Božić (poslednji put je to učinio 1965), uz mnogo zvanica, dakle, u vreme kada je, ili pisao roman, ili se spremao da počne da ga piše, ili barem uveliko razmišljao o njemu. Kako se sve to uklapa u ono što za Mornara... sugeriše konvencionalna mudrost?

Samo dve godine ranije, Mišima je primio na stotine pretnji smrću od japanskih nacionalista, zbog pripovetke koju nije on napisao, ali u čijem je objavljivanju navodno pomogao; i možda je njegovo skretanje ka ultranacionalizmu, u izvesnoj meri, bilo i s tim povezano, sa željom da se dodvori i dokaže ekstremistima i „,muškarčinama”, opterećen reputacijom da ga čitaju samo domaćice, ili iz revolta prema mlađim generacijama, koje su mahom bile levo orijentisane, a koje ga nisu cenile, itd.

Noboru i njegovi drugovi, koji navodno simbolišu tradicionalni Japan, sa svojim ničeanskim i nihilističkim gledištima, neprijateljskim stavom prema odraslima, naročito prema očevima i njihovom autoritetu, toliko su intelektualno „pozapadnjačeni” da sami po sebi potiru tezu o analogiji s tradicionalnim Japanom. Šta je to tradicionalno japansko u njima?

Meni interesantnije tumačenje, moje tumačenje, koje je možda i polusvesno parodiranje konvencionalnog, a koje iznosim samo da bih konvencionalnom udario kontru, a da uopšte ne verujem u njega, glasi: ovo je romansiranje špenglerovske teze o rođenju, razvoju i smrti kulture, koja, poput organizma, ima svoje detinjstvo (mladost), mladost (uspon), zrelost (cvetanje), starost (opadanje, civilizacija, čiji je najviši izraz imperijalizam), i konačno smrt — posle koje niče nova kultura.

Ako bismo primenili tu banalizovanu, supermarketsku špenglerštinu, Noboru bi bio mladost-uspon Japana (i jedno i drugo, jer, iako su Noboru i njegovi drugovi 13-godišnja deca, oni deluju i razmišljaju zrelije, ili barem naizgled zrelije, zadržavajući dečiju svirepost, specifičnu okrutnost malih ljudskih bića čiji moralni i emocionalni aparat još nije u potpunosti razvijen), a Rjuđi pak zrelost-opadanje.

Park s pogledom na luku, u Jamateu, kvartu Jokohame u kojem žive Noboru i njegova majka Fusako, u romanu „Mornar koji je izneverio more” od Jukija Mišime. Foto: Wikimedia/Aw1805

Fusako bi onda bila „žensko”, tj. istorija, u kontekstu Osvalda Špenglera, filozofa istorije, ili tvorca filozofije budućnosti, koji je, po sopstvenim rečima, neskromno ali tačno, izvršio kopernikanski obrt na svom polju, odbacivši evrocentrizam i ideju neprekidnog napretka „čovečanstva”, koje za njega ne postoji; Fusako je uspešna preduzetnica, ali sigurno ne predstavlja cvetanje, jer je pomoćni lik, puko sredstvo kojim dečak i čovek dolaze u kontakt, spona između kulturnih fazâ, ona koja prožima faze — „vreme”.

(Mizoginija je kada Špengler kaže: „Čovek stvara istoriju; žena je istorija”, s nastavkom u kojem obrazlaže reprodukciju vrstâ kao ženski princip; na drugom mestu, s tim na umu, piše: „Žena kao mati jeste istorija, čovek kao ratnik i političar gradi istoriju”; ali možda treba uzeti u obzir da u njegovo vreme, pre sto godina, ženâ nije bilo u politici; ili možda uopšte ne postoje olakšavajuće okolnosti, jer je Špengler, barem kao istoričar, morao znati koliko je ženâ koje stvaralo istoriju.)

„Istorija jedne kulture je progresivno ostvarenje onoga što je njena mogućnost. Ispunjenje znači isto što i kraj”, kaže Špengler; ako bi se zaplet i kraj Mornara... sagledali na taj način, prosto bi se moglo raditi o rađanju novog Japana, tj. o njegovoj obnovi u drugom ruhu, o smeni dotadašnjeg Japana, koji je „izdao samog sebe”, jednim drugim Japanom, novim, modernim, zapadnim — kojega predstavljaju ta deca. Ako u romanu ima ikakve analogije tog tipa, to je jedina koju bih mogao da prihvatim.

Mišima je delo podelio na dva dela, Leto i Zimu, što može da posluži kao potvrda ove teze (mladost-uspon vs zrelost-opadanje), iako se, naravno, radi o izuzetno nategnutoj alegoriji, koja takođe nije preterano ubedljiva, kao ni ona konvencionalna, i koja je takođe prepuna isprazno-intelektualističkih učitavanja (kažem to bez obzira što je moja, u smislu da sam do nje došao autonomno; a postoji mogućnost da je ovo još nekome palo na pamet); ali je barem univerzalnija od mlaćenja o posleratnom, okupiranom Japanu, japanskim vrednostima, pozapadnjačenju, itd, itd.

I to očekivanog mlaćenja, jer je nakon smrti pod onakvim okolnostima, ceo njegov opus odjednom počeo da se tumači kroz tu prizmu, što mora biti potpuno pogrešno, jer svaki čovek evoluira kroz vreme, menja se, preobražava se, a Mišima je, kao što rekoh, u vreme nastanka romana, još uvek bio dovoljno daleko od Društva štita, koje je nastalo u jesen 1968, posle propasti inicijative od leta prethodne godine, čije je on bio istaknuti zagovornik, da se obrazuje civilna Japanska nacionalna garda.

Motomaći, poznata trgovačka četvrt Jokohame, u kojem, u romanu „Mornar koji je izneverio more” od Jukija Mišime, gospođa Fusako ima prodavnicu luksuzne robe, koju uvozi sa Zapada. Foto: Shutterstock

Kod Japanaca, koliko vidim, postoje različita tumačenja; klica „zapadne” interpretacije se može pronaći već kod njih, ali u nešto blažoj formi: Leto predstavlja vreme pre i tokom rata (kod drugih: „more”, dakle, ja bih rekao: Japan koji gleda napolje), a Zima posleratno doba (kod drugih: „zemlju”, dakle: Japan koji se zatvara u sebe); doduše, to su oni mogli pokupiti i sa strane.

Ako sam dobro razumeo, sâm Mišima je kao temu istakao egzistenciju oca u savremenom društvu; ako sam dobro razumeo, to je onda jedina relevantna interpretacija. A ujedno i najprimamljivija, najmanje zamorna, ona koja se sama po sebi nameće, kada se Mornar koji je izneverio more čita bez učitavanja onoga što želimo da u njemu pronađemo. Ako je to zaista Mišimino tumačenje, ignoriše se verovatno zato što je nedovoljno spektakularno.

(Uopšteno govoreći, u knjigama nikada ništa ne bi trebalo tražiti, ne u tom smislu, i ništa učitavati, delo treba čitati takvo kakvo jeste, i tek naknadno razmišljati o mogućim značenjima, što nije lako, posebno kada se čitaju tzv. veliki pisci, čija dela prosto moraju imati neki veliki smisao, i mi smo pod pritiskom da ga otkrijemo, a ako omanemo u tome, onda smo intelektualno nedorasli.)

Mnogi japanski kritičari u prvi plan zato stavljaju dečake i figuru oca, tj. dominantni muški autoritet, koji u romanu izdaje dečake tako što napušta život opasnosti na otvorenom moru i postaje puki muž vlasnice jednog butika, prljava buržujska svinja koja planira da umre od starosti, kastrirani, „razmuženi” savremeni muškarac, predstavnik klase koja „guši snove i nevinost dečaka”, o kojoj glavni dečak u družini, Šef, kaže: „Gomila slepaca [u školi] govori nam šta da radimo i tako uništava naše neograničene sposobnosti”.

„Ne postoji dobar otac, jer ta uloga je sama po sebi loša”, kaže Šef na drugom mestu. „Strogi očevi, nežni očevi, fini blagi očevi — svi su podjednako rđavi. Oni stoje na putu našeg napretka jer pokušavaju da nas opterete svojim kompleksima niže vrednosti, [...] neostvarenim ciljevima i ogorčenjem, [...] idealima i svojom slabošću [...] grehovima i snovima [...] načelima.”

(Da se za tren vratim na konvencionalno tumačenje: ove reči su manifest ustanka protiv patrijarhalnog, tradicionalnog Japana, ne njegova obnova; ništa ovde ne govori o obnovi starih vrednosti, upravo suprotno, ovo je ničeanski poziv na rušenje svih starih vrednosti. Sredovečni Mišima, koji u to vreme već ima oko 38, sumnjičav prema mladosti koja dolazi, koja ga ne voli i ne razume kao prethodna generacija, kao da potvrđuje reči Oskara Vajlda: „Stariji veruju u sve: sredovečni sumnjaju u sve: mladi znaju sve.”)

Portret Jukija Mišime, delo Dejvida Bouvija, koji ga je držao u svojoj spavaćoj sobi, iznad kreveta. Foto: JOHANNES EISELE / AFP / Profimedia

Sporedna tema romana bi mogla biti i maloletnička delikvencija. Ali pre toga i važnije od toga: uticaj koji jedan dečak može imati na ostale dečake iz družine, ako mu gravitiraju, i ako mu se, hteli — ne hteli, potčinjavaju; to je, recimo, nešto što je na mene ostavilo jak utisak: u kojoj meri je snažan duh u stanju da oblikuje slabije duhove, i da ih, fizički nenasilnim putem, korišćenjem samo psihičkih oružja, primorava da čine stvari koje inače ne bi radili.

S obzirom da to nije ograničeno samo na decu, da „jedan dečak” može biti i „jedna ljudska jedinka”, ova Šefova družina se može posmatrati i kao metafora za društvo odraslih, kako za mikrodruštvâ, tako i za društvo u celini, i konačno, za državu: tu univerzalnost nam omogućava upravo Mišimin izbor da glavnog dečaka nazove Šefom, tj. poglavarom, glavešinom, čelnikom, vođom.

Mišima je jedan od mojih omiljenih pisaca, i moja fasciniranost njim nije se smanjila tokom godina (štaviše, što ga više čitam, sve sam fasciniraniji), bez obzira što sam se, nedugo nakon otkrića Mišime, ideološki udaljio od poznog njega, u smislu da sam u potpunosti odbacio svaku ideologiju, ideologiju kao takvu, ideologiju kao pojavu, a posebno tu ideologiju; ali baš na osnovu tog dvojakog iskustva, čini mi se da je on česta žrtva tuđih autoprojekcija.

Ljudi u njegovim delima traže, i zato što traže — pronalaze, afirmaciju svojih gledišta i o svetu i o Mišimi, desničari zato što mu se dive zbog onoga što je postao na kraju, a ostali iz drugih, raznoraznih razloga (ne mogu da pronađem tačan citat, ali kroz maglu se sećam nekog rivjua na Goodreadsu, gde je neki korisnik pomenuo gorak ukus koji je roman na njega ostavio, zato što je znao kakva su bila Mišima politička ubeđenja, itd, itd; haos).

Ultranacionalistički Mišima je samo jedan Mišima; u njegovim delima postoji više Mišimâ, a koji od njih dominira, zavisi od doba njegovog života, ali ne samo od doba, i ako bismo u svakom njegovom delu tražili samo ultranacionalistu, ne bismo videli pregršt drugih strana njegove ličnosti; kao što, kad bismo u Selinu videli samo divljačkog antisemitu, ne bismo mogli videti anarhistu iz Putovanja nakraj noći — a jednom ću pisati i o Putovanju nakraj noći.

(Telegraf.rs)