"Kad bi meni dali jedan dan, ja ga ne bih potrošio sam"

Foto: Wikimedia/Stevan Kragujević

Branimir Brana Crnčević bio je jedan od najznačajnih srpskih književnika u novijoj istoriji. Tokom svoje duge karijere pisao je literaturu za decu, romane, aforizme, priče, televizijske drame, pesme...

Brana Crnčević je bio dobitnik nagrade "Zmajevih dečijih igara" za stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu, 1987. godine,te nagrada Zlatni beočug za životno delo (Beograd, 2010), Zlatni ključić grada Smedereva za književnost za decu, Zlatni krst Cara Lazara za pesništvo (Gračanica, 2010), Majstorsko pismo Književne zajednice "Borisav Stanković" (Vranje, 2011)...

Preporučujemo

Osim aforizama, pisao je i pesme, a mi ćemo se prisetiti nekih.

U komentarima možete napisati koja vam je najlepša.

Kad bi meni dali

Kad bi meni dali jedan dan,

ja ga ne bih potrošio sam.

Pola dana ja bih dao nekom

ko je dobar, a slučajno sam.

Igrali bi, pričali bi nešto,

trčali bi, skakali bi vešto

ja i dobar, a slučajno sam.

Kad bi meni dali kišobran,

ja ga ne bih potrošio sam.

Pola mesta ja bih dao nekom

ko je dobar, a slučajno sam.

Kišilo bi, dok mi koračamo,

pola tamo a pola ovamo.

Stavili bi dan pod kišobran

ja i dobar, a slučajno sam.

Kad bi meni dali jedan dan,

ja ga ne bih potrošio sam.

Mrav dobra srca

Tri miliona i jedan mrav žive, rade i spavaju

u mravljem gradu,

ispod velike kruške, u hladu.

Oni imaju kuće na sprat, na tri, na devet spratova,

oni navijaju budilnike na pet, da bi se na vreme probudili.

Tačno u pet zazvoni milion satova,

tada mravi ustaju, galame, prave zbrku,

oblače se, peru zube u trku,

kada zazvoni šest nema nikoga u gradu;

svi su na radu.

Ujutro mravlje starešine po spiskovima prozivaju:

mrav taj i taj.

Mravi se po imenima odazivaju.

Svak mora da kaže: Tu sam! I: zdrav;

kada se javi tri miliona i jedan mrav

tada je spisku kraj.

Pri tri dana, tek što se jutro zaplavilo,

mravi se tri puta u grupe prestrojavali

i tri puta se prebrojavali.

Starešine su iz spiskova prozivali:

mrav taj i taj.

Mravi se, po imenima, odazivali.

Kako god okreneš: tri miliona mrava!

I kraj!

Šta je sa jednim mravom? Zar spava?!

Sutradan isto, i prekosutra isto,

tri miliona mrava trese glavom:

Tu ima nešto čudno! Tu nešto nije čisto!

To zanimljivo postaje,

zašto, i koji mrav nedostaje?

Nema mrava koji je najviše pevao i galamio,

on se, zbog nečeg, osamio.

Šta mu je? — čude se tri miliona mrava

u mravljem gradu,

ispod velike kruške u hladu.

Šta mu je?

Zašto samuje?

Tri dana nije ni reč prozborio,

mravi koji sa posla kući hitaju

njegovu majku pitaju:

Da li se odobrovoljio? Da li je progovorio?

Tri dana ništa nije ručao,

sam je po gradu lutao

i zamišljeno ćutao,

ili na stepeništu čučao.

Svi se pitaju: Šta mu je?

Šta mu je? Zašto samuje?

Sve je u mravljem gradu zbunio.

Mrvicu keksa su mu nudili,

a on se uzjogunio:

nije ni prstom maknuo, niti je taknuo.

A jutros, tek što se dan zaplavio,

neko je bučno prozor otvorio

i mravljem gradu javio:

„Progovorio je! Progovorio!“

Zašto je mrav tri dana ćutao?

Što nije ručao?

Što je zamišljen gradom lutao?

I na stepeništu čučao?

— Pre nekoliko dana — veli — moj je tata

oterao gladnog cvrčka sa vrata.

I, sada, neću ni da se maknem,

dok ne dovedete cvrčka da sa mnom ruča

neću ništa da taknem!

Pa sada

u mravljem gradu,

ispod velike kruške, u hladu,

tri miliona mrava trčka i traži cvrčka.

Malo divno

Gde je ono divno dopče

kad je soba bila sopče?

I slon kad je bio slonče,

a avion — avionče!

I miš kad je bio mišče

i Niš kad je bio Nišče.

Gde je ono sjajno juče

kad je muva bila zujče?

E, pa shvati, prođe vremce

Ode ti u pokolenjce!

Kinez više nije Kinac

ni ti više nisi klinac!

Slovo više nije slovce

ti dogura u osnovce.

Al’ ne brini, i ne mari,

desiće se divne stvari.

Ja već čujem iz kolica

smeh budućeg brke, strica.

I vidim, o istom trošku,

ujak čačka nos u ćošku.

U svim našim životima

nešto malo, divno ima.

Sve se vrti. Zvezde sjaje.

Malo divno uvek traje.

Ljutito meče

Mesec obuko čizmice žute,

oblaci obukli plave kapute

pa cele noći nebom jezde.

Dole, u šumi, jedno meče

zamišljeno, već treće veče,

gleda u zvezde.

Meče se ljuti već treći dan

što ga teraju u zimski san

i zamišljeno stalno ćuti.

Tata se ljuti, mama se ljuti

i svi mu vele:

Otkad postoje med i pčele,

otkad postoje sunce i veče

nismo videli takvo meče.

„Šta ćeš da radiš“, mama ga pita,

„kad lišće sasvim, sasvim požuti

i sneg napada iznad rita?“

A meče, ćuti.

„Šta ćeš da radiš“, baka mu veli,

„kad svet od snega sasvim pobeli?“

Tata se ljuti, mama se ljuti,

a meče ćuti.

Odjednom, meče ljutito reklo,

šta ga je peklo:

„Neću da spavam, neću, i tačka.

Zašto ne spavaju zec i mačka?

I ptica iznad naših glava

zašto ne spava?“

A onda tiho, tiho reče:

„Baš mi je krivo što sam meče.“

Sad mama ćuti i tata ćuti

i svi su strašno zabrinuti.

Meče se ljuti:

„Uzeću“, kaže, „trotinet,

idem međ decu, među svet.

Neću da spavam. Neću, i tačka.

Što ne spavaju zec i mačka?“

Mesec obuko čizmice žute,

oblaci obukli plave kapute

pa cele noći nebom jezde.

A jedno meče već treće veče

neće da spava. Gleda u zvezde.

(Telegraf.rs/izvor: Wikipedia/prelepapoezija.com)