Intervju sa Predragom Stanaćevim: "Bibliotekar i druge priče" je knjiga o lepoti, ljubavi i čežnji

Promocija knjige  “Bibliotekar i druge priče” održana je 29.04.2024.godine u svečanoj sali Udruženja književnika Srbije – tribina. Tim povodom razgovarali smo sa autorom ovog proznog dela Peđom Stanaćevim koji sa nama podelio svoje impresije.

Preporučujemo

Kakve utiske nosite sa ove promocije?

Čast mi je da je, pored Biblioteke grada Beograda – ogranak “Branko Miljković”, knjiga predstavljena čitaocima i u Udruženju književnika Srbije. Zahvalan sam UKS kao domaćinu i gospodinu Vidaku Maslovariću – uredniku tribine, našem uglednom književniku, koji je našao vreme i način da predstavi moju knjigu publici koja je te večeri došla na promociju. Zahvalnost dugujem književnici Čedni Radinović Lukić, predsednici ogranka za Beograd - Saveza književnika u otadžbini i rasejanju, recezentima Milijanu Despotoviću, našem vrsnom književniku, publicisti i esejisti, mladim književnicima Viktoru Škoriću i Andrei Beati Bicok, koja sinoć nije bila sa nama. Kao i našoj mladoj glumici Tamari Milčić koja je nadahnuto kazivala odlomke iz priča i profesoru Urošu Dojčinoviću na njegovim muzičkim minijaturama na gitari. Svako od njih je doprineo da veče bude lepo. Zahvalnost izražavam i izdavaču knjige BKC Novo Miloševo, književniku Radovanu Vlahoviču, koji je na čelu ove izdavačke kuće i Senki Vlahović koja je divno ilustrovala knjigu. - izjavio je Peđa Stanaćev

Šta promocija knjige u ustanovama kulture i medijima znači za neafirmisanog pisca?

- Znači puno. Položaj “pisca bez imena”, među kojima sam i ja, je isti svuda u svetu. On deli sudbinu tzv. malih izdavača, među kojima je i izdavač moje knjige. I samim tim položaj i sudbina knjiga napisanih od takvih pisaca je tegoban i neizvestan, neretko osudjen na zaborav. Teško dolaze do knjižara i čitalaca. I o takvim knjigama se, između ostalog, govori u naslovnoj priči ove knjige. Stoga je predstavljanje knjige javnosti način da ona dodje do čitalaca i da oni upoznaju autora. Moram da citiram našu književnicu i prevodioca Valentinu Novković: “Slučajnosti ne postoje!”. Tako sam se u predivnoj sali starog zdanja UKS, sticajem nekih okolnosti, našao i ja. Za mene je to čudesno!- izjavio je Pedja Stanaćev.

Koliko dugo je ova knjiga sazrevala u vama?

- Nema jednostavnog odgovora. Knjigu čini pet nezavisnih celina. Koje su mogle biti objavljene i kao zasebne knjige. To je bila moja prvobitna zamisao. Bile bi to male knjige. Ja lično voilm takve knjige. Na neki način bajke. Ali za tako nešto nema više vremena u mom životu. I tako smo dobili ovu obimnu knjigu. Priče obuhvataju jako dug period pisanja od trideset i vise godina. Pisao sam o onome što i sam volim da čitam. O lepoti, ljubavi i čežnji. Zanimljivo je to da kada sam se odlučivao koju od priča da uvrstim u ovu knjigu kriterijum mi je bio da li bi one bile zanimljive još nekom osim meni i mojih najbližih. “Priča o 33 iskopine” koja je nastajala u mojoj mladosti (prvobitno objavljena u “Biblioteci mrtvih knjiga”, a sada u nešto izmenjenom izdanju), a potom i “Priča od jednog slova” napisana u Sent Andreji pre više od dvadeset godina - učinile su mi se kao da sam ih napisao juče. Bile su i dalje žive. Izvan svakog vremena. To sam video kao nešto pozitivno. “Priča o devojčici koja ne voli red” (priča o vajaru i tkalji) me dugo mučila. Započeo sam je davne 2002.godine, više puta sam joj se vraćao, odustajao od nje. Ionda sasvim iznenada prošle godine, s proleća – nešto se dogodilo. Klupko se odmotalo i dovelo me do kraja priče. Kraja koji bi me činio spokojnim. Tako da je ona uobličena u izdanju u kome je objavljena u ovoj knjizi. “Priču o Anisiji i Kiliku”, malu ljubavnu priču, napisao sam u dahu u jesen 2018.godine. Bio sam srećan dok sam je pisao. I nisam je dopisivao. Dugo sam bio njen jedini čitalac - rekao je.

A šta nam možete reči o Bibliotekaru koji je naslovna priča?

- “Bibliotekar” je zasebna priča. To je stvarni lik iz mog sna. Sanjanog davno. I u tom snu on mi se predstavio kao “bibliotekar Biblioteke mrtvih knjiga”. I tako sam nazvao moju prvu knjigu” Biblioteka mrtvih knjiga”, objavljenu 2001.godine. Nije to pojam koji sam ja izmislio. Čuo sam ga od njega u snu. Bibliotekara sam tada u toj knjizi dao samo kao kroki, skicu. Onakvim kakav je bio u tom snu. Težak je to san bio u svojoj celini. Nisam mogao da odgonetnem da li je on pozitivan ili negativan lik. Hteo sam da odustanem od njega. Da ga se odreknem. I svega onog što mi je rekao. I onda opet, nekim čudnim sticajem okolnosti, ja sam mu se vratio, jer sam rešio zagonetku (u bogoslovskom smislu) onog što mi je tada u snu kazano. Nešto od toga je prepoznala u svojoj recenziji ove knjige Andrea Beata Bicok, iako veoma mlada, pišući o onom delu iz Bibliotekara kada se pisac zapita: “Pa ko će se onda spasiti? Onaj ko ne sudi i ne osudjuje.”. Nakon toga, samo sam pisao, pisao. Neko bi od te teme napisao roman. Ali, ne i ja. Pre svega, jer sam samo-zarobljen kratkom formom. A, kada sam završio priču o njemu (ne znam da li je on završio sa mnom), koja ima puno autobiografskih crtica, osetio sam da mogu da je objavim.

Otkuda ljubav prema kratkoj formi?

U mladosti sam voleo haiku poeziju i zen priče. Voleo sam i Znakove pored puta Ive Andrića. Sve je to kratka forma. I kako sam se rano, sa nekih 16 godina, vezao za crkvu i knjige svetih Otaca crkve želeo sam da napišem nešto što bi nalikovalo zen pričama ali da one budu protkane duhom naše vere. Poukama ljubavi što nam ih hrišćanstvo daje onako kako sam ga ja osetio u ranoj mladosti - iskren je bio Peđa.

Dugo niste objavljivali. Zašto?

Nema jednostavnog odgovora. Koliko se sećam, postoji ikona koja se zove “Čudotvorna ikona majke Božije: Brzopomoćnica”, koja je po predanju naslikana u 10. veku za života osnivača manastira Prepodnog Neofita. Moja “brzopomoćnica” je u nekom trenutku, nakon objavljivanja prve dve knjige, nestala iz mog života. Bila je moj verni čitalac, koga sam izgubio. Kada se vratila – opet je sve dobilo smisao. I ja sam se vratio pisanju i želji da opet objavim knjigu. Kroz ovo moje kazivanje vama – vidi se i koliko je važan odnos pisca i čitaoca.

Šta nam možete reći o ideji koju nosi Bibliotekar i njegova biblioteka kao metafora, o kojoj su na sinoćnoj promociji nadahnuto govorili Milijan Despotović kroz svoj esej “Uvlačenje svetlosti u čunak vremena” i Viktor Škorić pominjući Miloša Crnjanskog koji je napisao samo dve knjige seoba od ukupno šest koje je planirao, u čemu je bio sprečen usled smrti, o Francu Kafki koji zbog prerane smrti nije završio svoje knjige, a mnoge je za života uništio, preostale rukopise je od zaborava spasio njegov prijatelj, ukazujući na to da, za razliku od Borhesove biblioteke, vašu biblioteku karakteriše trozidnost, dok četvrti zid postoji i ne postoji, vidljiv je samo bibliotekaru i onome kojeg on u tajnu uputi i da ona nosi jednu drugu poruku?

- Ni na to pitanje odgovor nije jednostavan. Pojam biblioteke je univerzalan. Pa se tako i Borhes bavio pojmom biblioteke. Na svoj način, iz svog unutrašnjeg bića i svog duhovnog i kulturnog horizonta. Daleko sam ja od njega. Neki drugi pisci su o biblioteci pisali iz svog unutrašnjeg univerzuma. Svi smo preko biblioteka, od onih malih kućnih biblioteka do velikih biblioteka, ulazili u carstvo knjiga. Moj univerzum se nazire ne samo kroz priču Bibliotekar, nego i kroz druge price koje čine ovu knjigu, ali i pesme koje pišem. I neka drugi sude o tom mom univerzumu. Na nedavnoj promociji ove knjige u biblioteci “Branko Miljković” pokušao sam da dam jedan od mogućih odgovora na pitanje šta je u Biblioteci mrtvih knjiga činilo četvrti zid. Po meni najsmilenijih. Rekao sam da je to prostor vere. Jer bez vere čovek ostaje nedovršen. Ali, ne bih ni da namećem čitaocima sliku tog četvrtog zida. U njemu ima mnogo toga. Napisanog i nenapisanog. Saznajnog i nesaznajnog. Izrečenog i neizrečenog. Biblioteka je ovde zaista data kao metafora. Metafora vidljivog i nevidljivog sveta. Jave i sna. A taj nevidljivi svet neretko ima veći uticaj na nas od onog vidljivog. I ja sam mnogo toga napisanog sam uništio. Tako je verovatno trebalo da bude. Kasnije mi je zbog toga bilo žao. Činilo se da je ono što je uništeno nepovratno izgubljeno. A, da li je? U ovoj biblioteci o kojoj mi je govorio moj poznanik s besciljnih šetnji – bibliotekar mesto se našle i takve knjige. To mi je na neki način pružilo spokoj - objasnio je.

I konačno, da li ćete nas obradovati nekim novim pesmama i pričama ili ćemo čekati da opet prodje dosta vremena?

- Nadam se da će uskoro biti objavljena zbirka pesama pod radnim nazivom “Pesme palog čoveka” i reizdata ranije objavljena zbirka pesama “Tajna vremena”. A, nadam se da će sledeće godine biti objavljene i neke priče nastale nakon 2018.godine - završio je on.

(Telegraf.rs)