Poslednji dani Lava Tolstoja

Deset dana pre svoje smrti, 82-godišnji Tolstoj je pobegao od kuće i sakrio se od svoje žene. Šta je izazvalo takav nalet emocija? Šta se dogodilo sa njim nakon toga? I kako je Rusija reagovala na vest o smrti velikog čoveka?

Dugi niz godina, uzorni porodični čovek Lav Tolstoj je propovedao porodične vrednosti, i za njega su ljubav, brak i deca činili smisao života, zajedno sa stalnim duhovnim usavršavanjem. Ali sedamdesetih godina XIX veka proživeo je duboku moralnu krizu i doživeo snažnu unutrašnju transformaciju. Razočarao se u pravoslavnu crkvu, izgubio je veru u svetost braka, promenio mu se i odnos prema privatnoj svojini.

Preporučujemo

Obukao je svoju sada već prepoznatljivu seljačku košulju i počeo da radi u poljima oko svog imanja, čak rešivši da se odrekne autorskih prava na svoja dela, što je naišlo na veliki otpor njegove žene, Sofije Andrejevne, pošto bi ugrozilo budućnost porodice i lišilo njihovu decu sigurnosti.

Tolstoj je imao podršku svog ličnog pomoćnika Vladimira Grigorjeviča Čertkova, koji mu je piscu da napusti porodicu koja ga ne shvata. Sofija ga nije podnosila, ali i bez njega, atmosfera u kući je bila napeta, jer supružnici nisu radili ništa osim što su se prepirali — „Danas je glasno viknuo da je njegova najveća želja da napusti porodicu", zapisala je ona u svom dnevniku u leto 1882.

Lav Tolstoj na otvaranju Narodne biblioteke Moskovskog društva za pismenost, u svom selu Jasna Poljana, 31. januara 1910. godine. Krajem iste je pobegao od kuće i umro. Foto: Wikimedia/Алексей Иванович Савельев

Nedelju dana kasnije, optužila ga je za neodgovoran odnos prema porodičnoj blagajni, što je pisca nateralo da izjuri napolje s jednom torbom ličnih stvari. Bio je na pola puta do Tule kada se okrenuo: ipak je Sofija bila pri porođaju. I zaista, narednog dana rodila im se najmlađa ćerka Aleksandra, koja će postati očeva lična sekretarka i odana prijateljica, i na koju će preneti sva prava na svoja dela.

Dvanaest godina kasnije, Tolstoj je i dalje žudeo za odlaskom, i čak je napisao i oproštajno pismo Sofiji: „Do sada, nisam mogao da vas napustim, misleći da ću lišiti svoju decu, dok su bila mala, čak i tog malog uticaja koji sam mogao imati na njih“. Međutim, nikada nije predao pismo i ostao je.

Učinivši sve da izbegne veliku proslavu svog 80. rođendana 1908. godine, konačno je u noći 10. novembra 1910. potajno pobegao, ponevši sa sobom svega nekoliko stvari, praćen svojim ličnim slovačkim lekarom Dušanom Petrovičem Makovickim, koji je bio iznenada probuđen usred noći i nije posumnjao u Tolstojeve prave namere.

„Radim ono što starci mojih godina obično rade. Beže od svetovnog života kako bi svoje poslednje dane proživeli u samoći i tišini“, napisao je pisac u oproštajnom pismu. Sofija je bila očajna: Lav Nikolajevič je već patio od nesvestica, gubitka pamćenja, lošeg srca. Život na putu mogao se samo loše da završi.

Lav Nikolajevič Tolstoj sa svojim slovačkim lekarom, Dušanom Petrovičem Makovickim, negde tokom prve decenije XX veka. Foto: Wikimedia/Vladimir Grigoryevich Chertkov

Pisac i lekar uhvatili su voz do Tule; Tolstoj nije znao rutu kretanja, nije znao odredište, i ne samo da nije znao, nije o tome ni razmišljao. Štampa je ubrzo saznala za njegov ekscentrični čin, i lokalni novinari su počeli da ga prate i da objavljuju detaljne izveštaje o njegovim kretanjima. Da je u Beljovu ušao u neku kafanu i jeo jaja — znamo zahvaljujući tome.

Idući zaobilaznim putem, s nekoliko presedanja, na kraju je stigao do Šamordinskog manastira, u Kaluškoj oblsti, u kojem mu je živela sestra. Onda je doneo odluku da otputuje na jug u Bugarsku. Ali usput se prehladio, što je izazvalo upalu pluća.

Makovicki je odlučio da 82-godišnjeg pisca skine s voza na prvoj sledećoj stanici. Sofija je dobila telegram: „Lav Nikolajevič u Astapovu kod načelnika stanice. Temperatura 40°.“ Danas, ovo malo mesto u Lipeckoj oblasti nosi pisčevo ime, ali godine 1910. zvalo se dakle Astapovo i nalazilo se u fokusu apsolutno čitave zemlje — bez preterivanja.

Bio je skoro bez svesti i teško je disao. Nekoliko lekara pokušavalo je da ga spasi, ali im je rekao da će „Bog sve urediti“. Vrh zemlje je bio uznemiren i zabrinut; carski zvaničnici u Sankt Peterburgu sastančili su i izdavali naredbe lokalnoj policiji i železničkim zaposlenima da odašilju što češće izveštavaju o piščevom zdravstvenom stanju.

Iznošenje kovčega sa telom Lava Nikolajeviča Tolstoja, iz kuće načelnika stanice u Astapovu 1910. godine. Foto: Wikimedia

Prvi ga je posetio Čertkov. Što se tiče Sofije, Tolstoj je kategorički izjavio da ne želi da je videti, plašeći se njenog dolaska. Noću je vikao: „Moram da pobegnem, moram da pobegnem...“ Sofija je došla, ali su lekari i sva deca doneli zajedničku odluku da je ne puštaju i da ne obaveštavaju Tolstoja o njenom dolasku.

Videla ga je tek nekoliko sati pre smrti, kada je već bio bez svesti. „Prišla mu je mirno, poljubila ga u čelo, kleknula i rekla: ’Oprosti mi’ i još nešto što nisam razumeo“, prisećao se njihov sin Sergej. Onda je Lav Nikolajevič umro. Bio je 20. novembar 1910.

Nezapamćen broj ljudi okupio se na njegovom imanju Jasna Poljana, kako bi mu odao poslednju počast. Po želji pokojnika, ceremonija nije bila pravoslavna već svetovna, a na njegovom mestu počinka nema ni krsta ni spomenika. Sahranjen je pod prostom zemljanim humkom, koja se i danas možete posetiti.

Svake godine između 1902. i 1906. bio je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, a 1901, 1902. i 1909. za Nobelovu nagradu za mir. Nije dobio nijednu, mada bi je verovatno odbio.

(Telegraf.rs)