Prošlo je 120 godina od smrti Janka Veselinovića: Ovo je njegova životna priča

Foto: Janko Veselinović, delo Milana Jovanovića / Foto: Wikimedia/Милан Јовановић (1863 - 1944)

Janko Veselinović, veliki srpski pisac, ovaj svet napustio je 26. juna 1905. pre 120 godina, a njegovo književno delo nije gubilo na popularnosti do naših dana.

Preporučujemo

Ne samo da je bio najpopularniji srpski pisac poslednjih decenija Kraljevine Srbije i potom u Kraljevini SHS/Jugoslaviji, nego je po jednoj anketi devedesetih 20. veka, zaključeno da je Janko Veselinović bio najčitaniji srpski romanopisac minulog veka.

Za života, uspeo je da objavi više od trideset naslova, knjiga, romana ili zbirki pripovedaka, a onda i dramskih tekstova, a ukupno je napisao 127 pripovedaka.

Oslikao je, s mnogo ljubavi, osobenom literarnom veštinom, njegovu rodnu Mačvu, idealizujući tradicionalni život zemljaka, a najpoznatiji je po romanu "Hajduk Stanko".

Po rečima Jovana Skerlića, neprikosnovenog književnog arbitra Srba početkom 20. veka, Janko Veselinović bio je tada najpopularniji pisac kog je srpski narod izrodio.

Janko Veselinović rođen je maja 1862. u Salašu Crnobarskom, u Mačvi, koja je će biti njegov vodeći literarani motiv.

Otac, koji je bio sveštenik, nastojao je da ga usmeri na bogoslovske škole, nesumnjivo iz egzistencijalnih razloga. Janko, koji je strastveno voleo knjigu od najmlađih dana, što je izvesno dobra preporuka za sveštenički poziv, bio je međutim odnekud suviše razbarušen za tako uredan način života.

Osnovno školovanje pohađao je u obližnjem Glogovcu, da bi potom nižu gimnaziju, četiri razreda, učio u Šapcu.

Po očevoj želji upisuje, u Beogradu, Bogosloviju, gde se nije uklopio. Prešao je zatim u učiteljsku školu, koju isto tako nije uspeo da privede kraju.

Dozvoljeno mu je ipak da radi kao učitelj, nesumnjivo usled nedostatka prosvetnog kadra. Započeo je kao učitelj u Svileuvi. Radio je isto tako u školama u Glogovcu, Koceljevi, Šapcu.

Pohađao je takođe telegrafski kurs, u to vreme to je bilo prestižno i dobro plaćeno zanimanje, ali ni taj kurs nije uspešno okončao.

Od melena zagledan u knjige, vremenom i posednik zavidne lične biblioteke, osećao je potrebu da piše. Kada se konačno odvažio da jednu priču, naslovljenu "Vika na kurjaka" pošalje u nadi da će biti objavljena, doživeo je teško razočarenje.

Urednik beogradskog časopisa Misao, Kosta Arsenijević, odbio ga je prilično netaktično, tako da godinama potom takoreći uopste nije pisao.

Tek po povratku iz Srpsko bugarskog rata, u kojem je 1885. bio dobrovoljac, odvažio se da pripovetku "Na prelu" pošalje uredniku šabačkog Glasnika, Andreji Slavuju.

Bio je to tegoban period za Veselinovića, nije imao ni zaposlenja ni prihoda.

Slavuj je Jankov tekst prosledio na procenu Vladimiru Jovanoviću, rodom takođe šapčaninu, poznatom intelektualcu i piscu, jednom od vodeći srpskih liberala, ocu još slavnijeg Slobodana. Njegovo viđenje književnog rada tada nepoznatog Janka Veselinovića bilo je iznenađujuće povoljno, pa je usledila i dobra preporuka.

Šta više, Slavuj mu je odmah potom dao i honorar, u visini tri dukata, što ushićeni Veselinović nikada nije zaboravio. Priča je u Glasniku objavljena 15. juna 1886.

Iako je pisao i na temu Beograda, vojničkog života i drugo, pretežni i najvažniji deo Veselinovićevog stvaralaštva bio je posvećen selu i njegovoj rodnoj Mačvi.

Držao je da je svaki čovek roman, a da samo valja s ljubavlju posmatrati ljude, te da književnog nadahnuća neće nedostajati.

Bili su to uglavnom opisi života malih ljudi, kakvi su ga okruživali u selima njegove voljene Mačve. Izvesnoj idealizaciji sveta kojem je pripadao verovatno je doprinosila i činjenica da su sećanja ne ustaničke dane borbe za oslobođenje bila još uvek živa. Blizak prijatelj, Jova Aleksić, koji ga je i podstakao da nastavi da piše, bio je unuk hajduk Stankov.

Milovan Glišić naš veliki pisac, prevodilac Tolstoja, bio mu je stric, a u poznijim godinama i važna podrška. Nikanor Ružičić, episkop žički i niški, potomak ustaničkog vojvode Luke Lazarevića, bio mu je zet.

Godine 1893. prelazi u Beograd. Bio je pomoćnik urednika Srpskih novina, pa korektor u Državnoj štampariji.

Godine 1899. ostaje ponovo bez zaposlenja. Tada je i dopao zatvora. Što će se ponoviti i pošto se pojavio roman "Junak naših dana".

Na posao korektora u Državnoj štampariji vraćen je 1900, kada postaje i dramaturg Narodnog pozorišta.

Bio je takođe pokretač i urednik lista Zvezda, uređivao je časopise Pobratim, Ogledalo, Radikalac.

Kao sledbenik Narodne radikalne stranke, koja se tada isticala kao veliki zastupnik interesa sela, Veselinović je izvesno vreme bio i predsednik opštine Koceljeva.

Osim romana "Hajduk Stanko", po kojem je izvesno najpoznatiji, popularna su njegova dela "Junak naših dana", "Borci", zbirke pripovedaka "Slike iz seoskog života", "Od srca srcu", "Rajske duše", "Zeleni vajati", "Male priče", "Seljanka", komadi "Đido" ili "Potera".

Živeo je neuredno i nezdravao, kako je tada bilo uobičajeno među literatama, u kafanama, što je nesumnjivo doprinelo urušavanju njegovog zdravlja. Oboleo od tuberkuloze, ovaj svet napustio je 26. juna 1905. u Glogovcu, u voljenoj Mačvi. Imao je 43 godine.

Savremenici su bili svesni da je otišao velikan. Sahrani, u Glogovcu, prisustvovali su i Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović, pristigli iz Mostara. Bio je prisutan i Antun Gustav Matoš, po svedočenju bližnjih, vrlo potresen.

Jedan od najvećih pisaca srpske kulture, doživeo je, pored gorkih časova, i izvesna priznanja. Kralj Aleksandar Obrenović odlikovao ga je Takovskim krstom, a kralj Petar I ordenom Svetog Save.

(Telegraf.rs/Tanjug)