Anton Pavlovič Čehov – lekar, pisac i čovek koji je promenio književnost

Anton Pavlovič Čehov / Foto: Profimedia/Niday Picture Library / Alamy

Malo koji pisac uspeo je da promeni tok svetske književnosti tako tihim glasom kao Anton Pavlovič Čehov. Rođen 1860. godine u siromašnoj trgovačkoj porodici u Taganrogu, na obali Azovskog mora, Čehov je odrastao u senci očevih dugova i stroge religioznosti. Ipak, iz te teskobe iznikao je pisac čije su priče i drame zauvek redefinisale umetnost pripovedanja.

Preporučujemo

Lekar iz nužde, pisac iz strasti

Kad je porodica bankrotirala, mladi Anton ostao je sam da završi školu. Zarađivao je dajući časove, a potom otišao u Moskvu, gde je studirao medicinu. Bio je lekar celog života – besplatno je lečio siromašne, obilazio sela i pomagao gde god je mogao. Ipak, za život je često više zarađivao pisanjem kratkih priča za novine, i to često pod pseudonimima.

Sam je sažeo svoj životni dualizam rečima:

„Medicina je moja zakonita žena, a književnost moja ljubavnica.“

Majstor kratke priče

Čehov je bio revolucionar kratke forme. Njegove priče odbacile su moralizovanje i jeftine poente – umesto jasne pouke, pružale su otvoren kraj i život „kakav jeste“.
Likovi u njegovim pričama nisu heroji, već obični ljudi: činovnici, seljaci, bolesnici, izgubljene duše.

Čehov je verovao da umetnost mora biti iskrena i ogoljena, bez suvišnih ukrasa – stav koji se ogleda u njegovoj poznatoj „Čehovljevoj pušci“:

„Ako na zidu visi puška, u sledećem činu mora opaliti.“
Drugim rečima, ništa suvišno ne sme ostati u priči ili drami.

Nezaboravni put na Sahalin

Jedan od najdramatičnijih događaja njegovog života bio je put na Sahalin 1890. godine. Putovao je više meseci do udaljenog ruskog kaznenog ostrva, intervjuisao hiljade zatvorenika i dokumentovao strašne uslove života. Rezultat je bio izuzetno ozbiljan i potresan dokumentarno-sociološki zapis koji se i danas proučava.

Taj put bio je i prekretnica – pokazao je njegovu ličnu savest i spremnost da se suoči s najmračnijim delovima ruskog društva.

Dramska revolucija

Čehovljeve drame – Galeb, Ujka Vanja, Tri sestre, Višnjik – odbacile su tradicionalne zaplete i melodramu. Na sceni se, naizgled, „ništa ne dešava“, ali ispod površine ključaju potisnute strasti, razočaranja i propuštene šanse.

Prva izvedba Galeba bila je fijasko, ali Moskovsko hudožestveno teatro, pod vođstvom Konstantina Stanislavskog, donelo je Čehovu priznanje. Stanislavski je na njegovim dramama izgradio svoj čuveni „sistem“ glume – temelje modernog psihološkog realizma na sceni.

Humor u tami

Iako ga često nazivaju pesimistom, Čehovljev svet nije bez humora. Njegove priče i drame prepune su suptilne ironije, tragikomedije i groteske. Sam je tvrdio da su mu drame „komedije“, jer je smatrao da je život, uprkos svemu, beskrajno apsurdan i smešan.

Čovek skroman i tih

Čehov je bio poznat po skromnosti i blagosti. Nije voleo slavu ni mondenski život, nije tražio priznanja. Ipak, već za života bio je slavljen. Pomagao je siromašnima, gradio škole i ambulante, često trošeći sopstveni novac.

Kraj života: Tražio čašu šampanjca, popio i "otišao"

Od mladosti je bolovao od tuberkuloze. Iako je znao da umire, retko se žalio i dugo je skrivao bolest. Pred kraj života preselio se na Krim, tražeći blagu klimu. Umro je 1904. godine u nemačkom letovalištu Badenvajler. Prema predanju, na nemačkom je lekaru rekao:

„Ich sterbe“ („Umirem“),
zatražio čašu šampanjca, ispio je – i izdahnuo.

Ironija sudbine nije ga napustila ni posle smrti: telo mu je greškom transportovano u Rusiju u vagonu za ostrige.

Zaostavština

Anton Čehov ostavio je stotine priča, četiri velike drame i neizbrisiv trag u svetskoj književnosti i pozorištu. Njegova jednostavnost, humanost i suptilnost inspirišu i danas. Pisci poput Hemingveja, Kafke, Beketa ili Karvera priznavali su njegov uticaj.

Više od sto godina kasnije, Čehov nas i dalje uči kako da gledamo obične ljude – s nežnošću, ironijom i strašnom iskrenošću.

(Telegraf.rs)