Da li je Homer bio stvarna ličnost?

Da li je Homer, legendarni autor „Ilijade“ i „Odiseje“, bio stvarna ličnost, ili je „Homer“ jednostavno ime koje su Grci dali razgranatoj usmenoj tradiciji, oblikovanoj i preoblikovanoj tokom vremena? Niko ne zna sa sigurnošću. Ali dugačak odgovor — ukorenjen u bogatoj mešavini lingvističkih tragova, drevnih tradicija i izuzetne trajnosti dveju epskih pesama — daleko je zanimljiviji.

Ako je Homer zaista bio stvarna osoba, verovatno je živeo oko 8—9. veka stare ere, moguće u Joniji, regionu na zapadnoj obali današnje Turske. Mnogi antički pisci su ga prikazivali kao slepog barda, sličnog liku Demodoka u „Odiseji“, a tradicija je često tvrdila da je bio nepismen i da su se njegove epske pesme prenosile usmeno.

Preporučujemo

Njegovo ime se prvi put pojavljuje u pisanim zapisima u 7. veku stare ere, a nekoliko grčkih gradova, posebno jonijskih, tvrdilo se rodnim mestom velikog Homera. Ne postoji sačuvani savremeni životopis, ali su stari Grci verovali da je neko po imenu Homer komponovao — ili barem oblikovao — „Ilijadu“ i „Odiseju“.

Ovi spevovi, izvođeni usmeno na visokostilizovanom i formulaičnom jeziku, ukazuju na postojanje jedinstvenog organizacionog uma. Prvo — opšta struktura speva, za koju bi se danas moglo čak kazati da je i „modernistička“.

Homerova bista, rimska kopija izgubljenog helenističkog originala iz 2. veka stare ere. Foto: Wikimedia/ British Museum

Zatim — ponavljajuće fraze poput „ružoprsta zora“ i „brzonogi Ahilej“, ukazuju na pesnika dobro upućenog u tehnike usmenog pripovedanja, koji koristi ustaljene izraze za održavanje ritma i tečnosti u izvođenju. Ili pak ne?

Čak ni u antičkom dobu, nisu svi bili uvereni da je samo jedan pesnik spevao i „Ilijadu“ i „Odiseju“, već je tada primećeno da se dva dela razlikuju i po stilu i po temi, a bogami i po kvalitetu: jedna je borbena i tragična, druga pikarska i magična.

Aristotel je predložio da je „Odiseja“ delo Homerove starosti, a drugi da su pesme vremenom gradili mnogi glasovi, pri čemu je Homer služio kao glavni arhitekta — ili možda samo najpoznatije ime vezano za njih.

Jedna uticajna teorija predlaže da „Homer“ nije bio jedan tvorac, već neka vrsta urednika ili sakupljača koji je oblikovao raznoliku usmenu tradiciju u koherentne spevove. Po ovom mišljenju, „Ilijada“ i „Odiseja“ nisu nastale potpuno formirane iz uma jednog pesnika, već su postepeno sastavljane iz stoleća herojskih priča.

„Čitanje Homera“, Lorens Alma-Tadema, 1885. Foto: Wikimedia/ Philadelphia Museum of Art

Ova teorija je stekla popularnost u 20. veku zahvaljujući radu Milmana Parija i Alberta Lorda, koji su proučavali usmenu poeziju na jugoslovenskom prostoru. Otkrili su da su guslari, isključivo po sećanju, koristili formulaični jezik sličan Homerovom (mada primitivniji, rudimentarniji, ne toliko elegantan), ponavljajući određene fraze i strukture kako bi olakšali proces komponovanja.

Kako i Homerove pesme pokazuju slične osobine, moglo se zaključiti da su i one nastale u kulturi gde je pripovedanje bilo pretežno usmeno i zasnovano na pamćenju, a ne na rukopisima, pa je prema tome figura Homera možda bila više poput majstora redaktora, koji je spajao bezbrojne priče, čuvajući osnovne teme helenskog herojstva, časti i krhkosti čovekove.

Postoji još jedna, poetskija interpretacija: „Homer“ nije bio osoba već neka vrsta vodećeg duha, simbolično ime za anonimno umeće iza spevova. Poput Muza prizvanih na početku obe pesme, Homer se po ovoj teoriji smatra personifikacijom kulturnog sećanja — vrlo malo verovatno, ako nas pitate.

Mada, i ova ideja ima korene u antici. Već u 6. veku stare ere postojala je grupa koja je sebe zvala Homeridima („potomcima Homera“), za koju se smatralo da čuva i izvodi pesnikova dela. Bilo da su bili doslovni potomci ili samo posvećeni sledbenici, ime „Homer“ je već počelo da predstavlja nešto veće od jednog ljudskog bića.

„Homer i njegov vodič“, Vilijam-Adolf Bugro, 1874. Foto: Wikimedia/ Milwaukee Art Museum

Bez obzira na to da li je Homer bio jedna osoba, kolektivni napor ili pogodna fikcija, uticaj „Ilijade“ i „Odiseje“ je neosporan. U Staroj Grčkoj, ove pesme su bile centralne za obrazovanje i građanski život, nudeći modele herojstva, ali podučavajući i o složenosti moralnih dilema. Za rimske pesnike poput Vergilija, Homer je bio majstor, i njegov uticaj odjekuje kroz „Enejidu“.

Tokom renesanse, grčki učenjaci su pred Osmanlijama donosili Homerova dela u Italiju, omogućivši klasični preporod. U modernoj književnosti, velikani poput Džemsa Džojsa i Dereka Volkota, preoblikovali su homerovske teme kako bi se uklopile u nove kulturne kontekste.

U svetu gde se autorstvo često izjednačava s autoritetom, Homer nas podseća da priče ponekad prevazilaze pripovedača. Njegova dela opstaju ne zato što ih možemo pripisati jednoj istorijskoj ličnosti, već zato što obuhvataju univerzalne ljudske teme: tugu i slavu, lojalnost i lukavstvo, povratak kući i gubitak.

Bio Homer stvaran ili izmišljen, njegovo nasleđe opstaje — ne kao ime uklesano u kamenu, već kao živa sila u svetskoj mašti.

(Telegraf.rs)