Vek i po od smrti Hansa Kristijana Andersena, nenadmašnog autora bajki: Ovo je njegova životna priča

Znameniti danski pisac, Hans Kristijan Andersen, tvorac nezaboravnih priča namenjenih deci, bajki koje su utkane kolektivnu svest toliko da ih ponekad ne razlučuju od narodnih, umro je 4. avgusta 1875. pre 150 godina.

Iako je se kao pisac iskazao i na drugim poljima Andersen nenadmašni je autor bajki. Tvorac je 156 priča s motivima iz danskog folklora, delom antičke mitologije i indoevropskih predanja, neretko inspirisanih iskustvom odrastanja, odnosno tegobnog detinjstva.

Preporučujemo

Uobličene u mala remek dela, pisane valjanim stilom, neretko sa autobiografskom crtom, njegove priče katkad su bile izraz i svojevrsne društvene kritike.

Andersen se takođe smatra tvorcem realističke proze u danskoj književnosti. Pisao je i pesme, od kojih je sačuvana samo nekolicina, potom romane, kao i putopise, pa i danas zaboravljene dramske tekstove.

Hans Kristijan Andersen rođen je početkom aprila 1805. u Odenseu, na centralnom danskom ostrvu Funen.

Bila je to sasvim skromna porodica. Otac je bio obućar. Nije međutim s tim zanatom imao uspeha, sve se svodilo na retka krparenja. Rado je izrađivao igračke ali kao vid lične zadovoljštine, gotovo bez zarade. Andersenovo detinjstvo je otuda bilo, bukvalno, na ivici gladi. U četrdesetak kvadratnih metara živelo je 12 osoba. Majka, inače 12 godina starija od oca, bila je pralja. Kristijan je otuda imao stariju polusestru, koja nije živela sa njima.

Sa druge strane, u kući je bilo nešto knjiga, dramskih tekstova, dela Ludviga Holberga, pa i kolekcija bajkovite "Hiljadu i jedne noći" što je nesumnjivo uticalo na rano uobličavanje Hansa Kristijana Andersena.

Zabeležio je takođe da je u kući postojalo predanje o dalekom plemićkom, dobrostojećem poreklu. Takve izmaštane priče bile su u to vreme gotovo opšte mesto u skromnim građanskim porodicama, širom stare Evrope, kao svojevrsno sećanje na "izgubljeni raj".

Ma koliko neosnovane one su izvesno pripomogle maštovitosti malenog Andersena.

Tu negde leži pozadina njegove priče "Ružno pače", s tezom da činjenica rađanja u pačijem gnezdu nije tako tako strašna ako je reč o jajetu labuda.

Otac sanjar bio je tvorac i malog kućnog teatra, velike radosti Andersenovog tegobnog detinjstva.

Skromni obućar imao je takođe svest o dobrobitima valjanog obrazovanja, navodno je posebno cenio poznavanje latinskog.

Školovao se neredovno, s prekidima, započevši u školi za sirotinju, sa uglavnom jevrejskom decom, posledica stanja ne samo njegovih roditelja nego i učitelja kojima je taj zanat bio neisplativ.

Čitao je još u detinjstvu Šekspira, što je izgleda uticalo da već tada, stidljivo, počne da piše. Posećivao je takođe lokalno pozorište u Odenseu.

Otac se 1812. prijavio u vojsku u vreme Napoleonovih ratova, pošto mu je jedan dobrostojeći seljak platio da zameni njegovog sina. Novac koji je pritom dobio pojela je inflacija. Iz rata se vratio slomljen i bolestan, poživevši do 1816.

Kao dete Andersen je izvesno vreme radio u fabrici tkanina, pa onda duvana. Potom nastavlja školu, takođe za sirotinju, gde je učio veronauku i aritmetiku.

Činjenica da se majka nanovo udala 1818. bila je izgleda presudna u njegovoj odluci da napusti Odense.

Kao četrnaestogodišnjak, zaputio se, gotovo bez ičega u džepu, u prestonicu, Kopenhagen. Bilo je to i očaravajuće i preteće iskustvo velikog grada. Srećom, doneo je preporuku izdavača lokalnih novina u Odenseu, namenjenu Ani Margrete Šal, balerini u Kraljevskog teatra u Kopenhagenu.

Neobičnog, neprivlačnog izgleda, sasvim skroman, pokušavao je da pronađe mesto "pod suncem" kao zabavljač, glumom, pevanjem, bez uspeha.

Imao je međutim sreće da se dopao novoimenovanom direktoru Kraljevskog pozorišta, Jonasu Kolinu, izdanku dobrostojeće kuće, koji mu je postao svojevrsni mecena.

Prvi dramski tekst "Razbojnici iz Visenberga" napisao je 1821. a naredne godine dramu "Alfsol". Obe su odbijene ali je uprava teatra našla da mu ipak treba pružiti priliku da se obrazuje. Izdejstvovali su da Andersen dobije pomoć kralja Frederika VI.

To mu je obezbedilo obrazovanje u uglednoj latinskoj školi u Slagelseu, gde je započeo sa nekoliko godina mlađom decom. Gimnaziju je okončao privatno, u Kopnehagenu.

Prvu knjigu "Probe mladosti" objavio je, pod pseudonimom, 1822. kao sedamnaestogodišnjak.

Pošto je 1827. štampana njegova pesma "Umiruće dete" javnost je postepeno počela da ga prihvata kao pisca.

Pošto se naredne godine pojavio njegov putopisni rad "Ukrasi Amagera" zapravo neobičan opis lutanja po predgrađima Kopenhagena, prihvaćen je kao literata. Prvu zbirku pesama objavljuje 1831. Zatim putuje po Nemačkoj. Prvi roman "Improvizatori" objavljuje 1835. Sledili su drugi romani, kao "O. T.". Još vaznije, pojavljuju se prve njegove zbirke bajki.

Potom, počev od ranih četrdesetih, putuje po Italiji, obilazi Maltu, Grčku, čak Tursku, kasnije Englesku, gde je upoznao Dikensa, Španiju, Maroko. Tako nastaju njegova putopisna dela "Pesnikov bazar" ili "U Španiji". Andersen je uostalom tvorac često ponavljane misli da "Putovati znači živeti".

Najveći, svetski, uspeh postigao je međutim bajkama, prevedenim potom na preko stotinu jezika. "Princeza na zrnu graška" pojavila 1835, "Mala sirena" i "Carevo novo odelo" 1837, "Ružno pace" 1843, "Snežna kraljica" 1844, "Devojčica sa šibicama" 1848.

Stvorio je čitav čudesni svet priča za decu, nezaobilaznih u odrastanju brojnih generacija. Iako namenjene deci, neretko su pritom nosile i pouke opšte važnosti koje se nisu izgubile, do naših dana. Ukupno, objavio je 19 knjiga bajki.

Nije se nikada ženio i nije imao dece. Umro je, po svedočenjima, sasvim mirno, 4. avgusta 1875. Imao je sedamdeset godina.

(Telegraf.rs/Tanjug)