Predstavljena knjiga Seje Sexona i Bore Kontića: Saga o Zabranjenom pušenju, Sarajevu i Jugoslaviji

U svetlosti reflektora beogradskog kluba Lisabon, unutar mts Dvorane, održana je promocija knjige „Pamtim to kao da je bilo danas“, koja je brzo postala više od običnog izdanja - to je svedočanstvo o burnim vremenima, muzici koja je definisala generacije i ljudima koji su se odvažili da žive i stvaraju u epicentru istorijskih promena.

Dvojica autora, Boro Kontić i Davor Sučić, poznatiji kao Sejo Sexon, udružili su snage sa novinarskim veteranima Petrom Janjatovićem i Brankom Rosićem, kako bi publici ponudili ne samo priču o kultnom bendu Zabranjeno pušenje, već i sveobuhvatnu sliku Sarajeva osamdesetih, preplitanje umetnosti sa politikom, ratnim vihorom i izazovima postratnog oporavka.

Preporučujemo

Otvaranje promocije: Susret virtuelne realnosti i rokenrol duha

Promociju je otvorio Petar Janjatović, vrsni hroničar jugoslovenske rok scene i autor „Ex YU rock enciklopedije“, naglašavajući dvostruki povod okupljanja: „Jasno je da smo ovde iz dva razloga. Jedan razlog se zove Boro Kontić, a drugi razlog se zove Sejo Sexon. A knjiga je stavljena u jednu veoma zanimljivu priču.“ Janjatović je najavio da će se Branko Rosić, kao i on sam, pridružiti diskusiji „iz ugla čitaoca“, obećavajući introspektivan pogled na delo.

Poseban trenutak večeri bio je video-link sa Sarajevom, odakle se javio Boro Kontić, novinar i direktor sarajevskog Medija centra, široj javnosti poznat kao „duhovni otac Top liste nadrealista“. Uprkos bolesti koja ga je sprečila da bude fizički prisutan, Kontićev duh i duhovitost nisu izostali. Sa osmehom je poručio: „Dobar dan svima. Ovo malo crvenilo što vidite, to je ostatak od temperature i kosnu… ne rezervali ne postaje ni piše znam, al bolji je.“ Janjatović je uzvratio u istom tonu, ističući važnost „ostatka temperature“, što je odmah postavilo ležeran, ali dubok kontekst za predstojeći razgovor.

Srž knjige: Priče o pesmama, ogledalo života

Boro Kontić je detaljno objasnio koncepciju knjige, potvrđujući njenu višeslojnost: „Knjiga je u osnovi priča o pjesmama Seje Sexona. Istovremeno i opis Sarajeva osamdesetih, podsjećanje na brojne ljude koji su se kretali u tim krugovima, aferama koje su pratile grupu, ratu i povratku Zabranjenog pušenja poslije sedam godina te svim poslijeratnim albumima ove grupe sve do današnjeg dana.“ Ova izjava već u startu nagoveštava da čitaoci neće dobiti samo analizu muzičkih numera, već će biti vođeni kroz bogatu tapiseriju društvenih i ličnih događaja.

Petar Janjatović je postavio ključno pitanje o tome da li je bilo delova koji su, uprkos svojoj važnosti, izostavljeni iz finalne verzije knjige. Kontić je potvrdio da je bilo takvih momenata: „Pa, ne previše stvari. Četiri, pet elemenata koje smo ostavili zato što jednostavno knjiga jedanput imala neku kompoziciju u kojoj bi ti detalji možda na neki način previše izašli iz strukture ove knjige. A oni se odnose na neke detalje vezane za njihove koncerte, za priče, njihovi, pogotovo, njihovi rani koncertima. Tako da smo to nekako ostavili sa nekom idejom da možda napravimo i drugi deo knjige, koja bi još malo raširila tu priču.“ Kontić je precizirao da su ti izbačeni delovi uključivali anegdote sa koncerata širom bivše Jugoslavije, nagoveštavajući potencijal za buduća izdanja.

Foto: Telegraf.rs/Jovica Vučković

Od „propitivanja po kafanama“ do raketa u svemir: Ideja i nastanak dela

Sejo Sexon je, uz karakterističnu dozu humora, razjasnio samu motivaciju za nastanak knjige: „Cela akcija je bila inspirisana sa ciljem da se skratimo muke i da sve te sva ta propitivanja po kafanama, ko je priketa, ko je Hadžija, šta je Pišnja rekao Žugi, ko je tu izostalo, ko je čuvao stražu… da napravimo jednu knjigu koja će da, da kažem, nas reši svih tih kasnih sati koje dočekamo za našim fanovima objašnjavajući im kako je nastala strada pored Prozora. Vrlo jednostavno. Ja sam im rekao, samo kažeš ima knjiga, pročita, uzme je i pročita je i usput zaradim 20 maraka.“ Ova anegdota dočarava ne samo duhovitu stranu Sexona, već i suštinsku potrebu benda da na sveobuhvatan način adresira mitove, činjenice i legende koje su ih pratile tokom karijere.

Sexon je takođe otkrio da ideja o ovakvom delu nije nastala preko noći. „To je bila ideja odmah od početka, za vrlo. Ja sam to govorio možda i nekoliko godina pre. Mislim da sam negde našao taj podatak. To je recimo 2016. godina... Kad smo tada prvi put pričali o tome da smo možda mogli napraviti tu knjigu. Ali nekako je to izgledalo kao pa, moglo bi se napraviti, kako da ne. Ono kad počinje razgovor sa ne tako ozbiljnim zaključcima, nego sa idejama koje idu kao rakete u svemir pa ko zna gde će da završi. Ja nekoliko godina kasnije zapravo smo da tu stvar otvorili.“ Brzina kojom je knjiga realizovana nakon odluke je impresivna: „Vrlo brzo smo, znači, mi smo 2024. sad ću ja nekog dana kad smo napravili knjigu i promovisali u Sarajevu upravo 24. maja 2024. na dan kada je Pušenje održalo svoj slavljenički koncert povodom 40 godina od prve ploče.“ Ovaj datum dodaje poseban sentimentalni i simbolički značaj promociji, vezujući knjigu za jubilarnu godišnjicu rada benda.

Biografija u stihovima: Jugoslavija kroz pesme

Knjiga je, kako je Miljenko Jergović istakao, više od muzičke biografije. Ona je „zrcalo društvene, političke i kulturne povijesti zajednice.“ Jergović je naglasio da je delo „istovremeno subjektivna i vjerodostojna“, što znači da donosi lična iskustva autora u kontekstu širih istorijskih dešavanja.

Sejo Sexon je potvrdio da je knjiga svojevrsna autobiografija, ali ne u klasičnom smislu. „Kada su priče biografske, mene su već dugo, dugo ljudi pitali, kad ćeš da napišeš biografiju? Ja sam rekao, ja sam već napisao biografiju. Ja sam zborio sve elemente moje biografije sam stavio u te pesme. I u raznim fazama života... te te pesme su zapravo, zapravo moja biografija i to je, to je ljudima interesantno, je l'? Ljudi koji vole bend, vole neku živu priču, neki kontekst, je l'?“ Ovo je ključna poruka knjige: život se može ispričati kroz umetnost, a pesme Zabranjenog pušenja su, čini se, savršeno platno za takvo svedočenje.

Branko Rosić, koji je knjigu čitao „fantastično“, kako je sam rekao, i to ne samo za potrebe pripreme intervjua, već i „ovako“, dodao je još jedan sloj interpretacije: „Jeste to priča o pesmama, ali jeste priča o jednoj zemlji. Jer tu kroz pesme idemo omladinska štampa, omladinska kultura i negde se nazire i raspad te zemlje. Ovaj, Jugoslavije.“ Rosić je primetio da knjiga „nije nostalgična, ali budi onako svašta kada se ulazi u onaj ratni deo.“ Ovakav pristup omogućava čitaocu da kroz prizmu muzike prati i društvene promene, od živahne omladinske kulture do tragičnog raspada Jugoslavije, sve do ratnih godina.

Foto: Telegraf.rs/Jovica Vučković

Sarajevo u objektivu: Ratne traume i ljudska izdržljivost

Jedan od najpotresnijih, ali i najautentičnijih delova razgovora bio je onaj o opsadi Sarajeva. Petar Janjatović je istakao da su mu ti segmenti „dragoceni izvor autentičnih informacija“, posebno u kontekstu ličnog iskustva dolaska u Sarajevo posle rata. „Ja sam došao u Sarajevo prvi put posle rata '97. kad su kad su valjda U2 svirali... A taj način razmišljanja je toliko meni specifičan za za Sarajevo i za Bosnu i tu celu liniju nekako nema neke ozlojeđenosti, nema kod vas dvojice revanšizma, nego jako mnogo humanog ima u ovim vašim razgovorima.“ Ova Janjatovićeva percepcija je ključna, jer ističe otpornost duha i sposobnost da se kroz humor i humanost prevaziđe trauma.

Boro Kontić je potvrdio da takav „humani“ pristup nije bio proizvod planiranja, već duboko ukorenjenog unutrašnjeg stava: „To sigurno nismo planirali. Ja bih mislim da to proizilazi iz nekog unutrašnjeg stava koji je dosta čvrst. Mislim, rat je takva jedna katastrofa... Ovo je jedan od načina jednostavno da nas ta, ta počast rata ne prekrije toliko da prestanemo da, da budemo funkcionalni ljudi koji pokušavaju da dopru do drugih, je l'? A ne zatvaraju se samo u onu svoju auru ratnu koja ih je, koja ih je obeležila.“ Kontićevo svedočenje o TV emisiji rađenoj u ratu, pod izuzetno teškim uslovima, uključujući švercovanje cigareta za naftu kako bi se snimanje uopšte obavilo, dodatno naglašava snagu i posvećenost stvaranju uprkos svemu.

Cenzura kao konstanta: Od osamdesetih do danas

Tema cenzure je neizbežan deo priče o jugoslovenskoj umetnosti, a u knjizi „Pamtim to kao da je bilo danas“ ona je predstavljena kao konstanta. Janjatović je to sažeo opaskom: „Izgleda da je, kako kažu kod idiota, glupost stvarno neuništiva.“

Boro Kontić je pružio uvid u istoriju cenzure sa kojom se bend suočavao: „E, to je, to je uvek tako. To je uvek vezano za njih. Ja znam dok smo radili još na radiju '80-ih godina, to je uvek bio neki kamen spoticanja. Nikad nisi mogao savladati tu tačku. Uvek su nekom smetalo nešto nije pogođeno, nije bio trenutak za tu emisiju.“ On je opisao i kako su morali da prilagođavaju sadržaj, pa čak i da izbacuju cele epizode, u zavisnosti od političke klime. Kontić je istakao da je čak i u ratnom periodu, kada su uslovi bili ekstremni, televizijska emisija koju su radili prolazila kroz „strožiju kontrolu“ koja je podrazumevala „vrlo jak ideološki pritisak“. Ovo svedočenje naglašava kontinuitet pritiska na slobodu izražavanja, bez obzira na društveni i politički kontekst.

Taksista kao prorok: Simbolika poraza i nade

Branko Rosić je u diskusiji izdvojio lik taksiste kao fascinantan element knjige, a Sejo Sexon je tu primedbu iskoristio za širu filozofsku refleksiju. „Taksisti su izmislili tvit u stvari, pre nego što je tvit postojao. Postoji vožnja kratke u Sarajevu je mali grad, oni se moraju izneti... vrlo konciznih, jedno tviterski... Tako da on tu situaciju predratnu, on je definitivno ubeđen da će se to desiti, a ono je neka '89.“ Sexon je dalje razradio ideju taksista kao „arhetipova“ i „građe“ za likove, koji kroz svoja predviđanja i iskustva, odražavaju suštinu vremena.

Najdublji segment Sexonovog izlaganja odnosio se na „najveći poraz čoveka“: „Najveći poraz je zapravo da postignu da zamrzimo jedni druge. Najveći poraz čoveka je ako ga ta trauma promeni kod čoveka, ako u njemu pobudi nepoverenje, ako u njemu pobudi ksenofobiju, ako u njemu pobudi taj neki osećaj da su svi drugi krivi... I ovaj, kada čovek završi rat i promeni u glavi to, on je zapravo tada doživeo svoj pravi i i konačni poraz. I mi smo se svi ovaj borili u stvari u tom ratu najviše sa sobom.“ Ova izjava transcendira specifični kontekst rata u Bosni, postajući univerzalna poruka o borbi sa sopstvenim demonima, o otporu dehumanizaciji i o važnosti očuvanja empatije i ljudskosti.

Foto: Telegraf.rs/Jovica Vučković

Jugoslavija: Izgubljeni san i civilizacijski status

U emotivnom osvrtu, Sejo Sexon je izrazio duboko žaljenje zbog načina na koji se Jugoslavija tretira u postjugoslovenskom narativu, ističući njen „civilizacijski status“. „To je jedna zemlja, bez obzira što spinovi o njoj govore kao o nekom hodećem mrtvacu i nekom zombiju koji nije svestan da je mrtav. Ja mislim upravo obrnuto. Ja mislim da su generacije koje su došle tada '80-ih godinama bili jedan proizvod i najbolji proizvod tog sistema... Prvi put jedan ponos i i, kako bih rekao, jedan civilizacijski status kakva nijedna zemlja na Balkanu nije imala. Ako poredimo šta je Jugoslavija dala u smislu filma, pozorišta, muzike, to se danas istražuje na univerzitetima.“ Sexon je izneo i poražavajuću konstataciju o sadašnjem položaju postjugoslovenskih država: „I ono što mene najviše rastužuje zapravo, kao epilog svih naših života, da smo mi u stvari, ovaj, danas u situaciji da gledamo u leđa inim nacijama i tim narodima kojima smo nekada bili uzor.“ Ova izjava je snažan poziv na preispitivanje istorije i na prepoznavanje vrednosti koje su nekada postojale.

„Neuštekni“: Akustični povratak korenima

Pored knjige, Sejo Sexon je iskoristio promociju da najavi i novi muzički projekat benda Zabranjeno pušenje pod nazivom „Neuštekni“. Radi se o akustičnoj varijanti dobro poznatih pesama, što predstavlja hrabar iskorak za pank bend. „Da 31. je nešto na što sam posebno ponosan. Ovaj, uz ovu knjigu možda i neka, da je, bolja stvar koju smo ono napravili, ovaj, to je taj koncert u Beogradu. Zove se 'Neuštekni'. Trenutak istine za svaki bend je kada isključiš struju i kada ostaviš bez procesora i tehnologije. Krv i znoj smo iscedili sebe da napravimo taj projekat. Jako je teško Pank bend prebaciti u akustične, akustične vode.“

Reakcije publike su prevazišle očekivanja benda, što je Sexona posebno obradovalo: „Međutim, evo stvarno meni, meni baš iznenađujuće, a nisam baš od skoro na estradi. Je odziv, odziv ljudi za taj program i ovaj ohrabreni uspehom u Sarajevu smo otišli u Zagreb, pa ohrabreni Zagrebom smo otišli u Ljubljanu, pa ohrabreni Ljubljanom, tako da smo sad došli u Beograd i nadamo se da će ljudi uživati u tom programu. Kažem, za koji stvarno, ono, mislim da je možda i hajlajt naše karijere.“ Projekat „Neuštekni“ svedoči o nepresušnoj kreativnoj energiji benda i njihovoj sposobnosti da se prilagode i iznenade publiku, nudeći im novo iskustvo sa starim, voljenim pesmama.

(Telegraf.rs)