Kako je jugo rok postao nauka: Zlatomir Gajić u podkastu "Glasno" o Džoniju Štuliću, Milanu Mladenoviću...

Jugoslovenski rokerol, često percipiran samo kao glas pobune, nostalgična uspomena ili puki zabavljač masa, sve više pronalazi svoje legitimno mesto u akademskim krugovima, dokazujući da je reč o složenom, višeslojnom kulturnom fenomenu vrednom ozbiljne naučne analize.

Upravo to je bila misija Zlatomira Gajića, autora zapaženih monografija "Rok pesnik Branimir Džoni Štulić" i "Rok poeta Milan Mladenović", koje je objavio "Službeni glasnik". Gajić je, gostujući u podkastu "Glasno" Petra V. Arbutine, ponudio fascinantan, dubinski i, kako se ispostavilo, vrlo ličan uvid u stvaralaštvo ovih ikona, politički i društveni kontekst njihovog vremena, kao i neobičan put kojim je rok muzika od marginalne subkulture postala predmet naučnog istraživanja i diskursa.

Preporučujemo

Gajićev put od rok kritičara do docenta: Neplanirana akademska karijera pod patronatom reči

Zlatomir Gajić započinje svoju priču sa osmehom, prisećajući se kako je njegov ulazak u svet akademske analize rok muzike bio prilično neplaniran, pa čak i "provokativan" za neke tradicionalnije krugove. Kao aktivni rok kritičar u novosadskom "Dnevniku", Gajić je imao priliku da se bavi muzikom koja ga je strastveno interesovala, usput prolazeći kroz Arbutinine "test pitanja" koja su uključivala poznavanje "Mitrovačkog Roberta Planta" Branka Badžića Šloga, ali i "drugog test pitanja", grupe Lastrada. Prekretnica se dogodila na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, tokom studija književnosti, kada ga je njegov profesor, Dragan Stanić – inače i sam ugledni pesnik, predsednik Matice Srpske i Arbutinin dugogodišnji prijatelj – podstakao da se za svoj magistarski rad posveti temi koja je "iz njegovog domena". Gajić je isprva razmišljao o Šekspiru, Dostojevskom ili Pekiću, ali ga je Stanić mudro usmerio: "Rekao mi je da su to rubna područja koja su neistražena i da treba da radim nešto što je meni blisko, jer ja sam tada bio rok kritičar," priseća se Gajić. Iz te sugestije rodila se ideja o pionirskom naučnom istraživanju rok poezije.

Tako su nastali magistarski rad o Milanu Mladenoviću i doktorska disertacija o Branimiru Džoniju Štuliću, koje su kasnije preoblikovane u dve izuzetno popularne i cenjene knjige. Gajić navodi da je Milanov opus zahtevao "puno vremena" za "pronalaženje ključa za razumevanje njegove poezije", dok je Štulićev bio "obimniji i to drastično". Tek nakon što je doktorat završen, mediji su počeli da pišu o "mladom naučniku" (koji je tada imao 40 i nešto godina) koji je doktorirao na Džoniju Štuliću, što je privuklo pažnju "Službenog glasnika". Gajić, koji danas predaje na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu kao docent, priznaje da je bio "počastvovan" saradnjom i da je uvek u neverici "da postoji tako jedan fin odnos prema jednom autorskom delu i prema piscu". Njegovi planovi idu dalje: Gajić želi da razvije nastavne predmete bazirane na ovim knjigama, unoseći rok kulturu u akademski diskurs, prepoznajući da to nije samo analiza stvaralaštva, već i "teorija rok kulture".

Poeta i pesnik: Finese u naslovima koje govore mnogo o suštini stvaralaštva

Jedna od prvih zanimljivosti o kojoj se diskutovalo u podkastu bila je različitost u naslovima dve Gajićeve knjige: Štulić je "rok pesnik", dok je Mladenović "rok poeta". Gajić objašnjava da je to bila sugestija njegovog tadašnjeg urednika u "Službenom glasniku", koji je, kroz polemiku, došao do ideje da se naslovi razlikuju. Međutim, Gajić ističe da u tome postoji i dublji smisao, koji savršeno oslikava razlike u stilovima dvojice velikana. "Pesnik zvuči malo možda klasično, a poeta zvuči nekako malo složenije, uzvišenije," kaže Gajić. "Milanov izraz je složeniji, više se između redova nalaze poruke, dok je kod Džonija udarac direktan u glavu." Ova distinkcija precizno razgraničava Mladenovića kao suptilnijeg, introspektivnog stvaraoca čija je poezija zahtevala pažljivije čitanje i interpretaciju, od Štulića, čiji su stihovi bili direktni, provokativni i beskompromisni u svojoj kritici društva.

Gajić dodatno pojašnjava svoju percepciju muzičkih ikona, otkrivajući i evoluciju sopstvenog muzičkog ukusa. Dok je kao mlađi bio apsolutno fasciniran "Rolling Stonesima" zbog njihove "određene nivoa opasnosti", sa godinama se više okreće "Beatlesima", ceneći njihovu harmoniju, muzičku poliranost i "poetizaciju" zvuka. "Beatlesi su jedan stvarno visoko ispoliran muzički projekat", dodaje. On ističe da se kod "Beatlesa" "sa mnogo akorda u stvari ide ka jednoj jednostavnosti", što je suština kasnijeg britanskog muzičkog nasleđa.

Koreni bunta: Deca vojnih lica i nomadi bez korena kao arhetip pobune

Jedna od centralnih i najintrigantnijih teza, koja razotkriva dublje korene umetničkog bunta i specifičnog pogleda na svet, jeste poreklo Štulića i Mladenovića iz porodica vojnih lica. Gajić ističe da ova činjenica nije puka biografska fusnota, već ključna formirajuća sila. "Ako je ono vreme generacija roditelja bila konzervativna, onda su posebno konzervativni bili vojnici, pogotovo visoki oficiri," objašnjava Gajić. To je, naravno, vodilo do sukoba generacija, gde su sinovi tražili svoj put van krutih okvira.

Stalno seljenje, koje je bilo neizbežni deo života u vojnim porodicama, takođe je doprinelo formiranju njihovog nomadskog osećaja nepripadanja i duboke ukorenjenosti, što se duboko odrazilo na njihovo stvaralaštvo. Milan Mladenović je, na primer, odrastao u Zagrebu, Beogradu i Sarajevu, dok je Džoni Štulić rano napustio rodno Skoplje. Ovaj "došljački, nomadski, putujući osećaj nepripadanja" im je, prema Gajiću, omogućio da posmatraju društvo sa distance, što je često donosilo oštriji i objektivniji uvid. Arbutina je ovu tezu nadovezao na pesmu Džonija Štulića, koja govori o "tri stvari za sreću: dobroj ženi, gitari i bogatom tati koji uvek nešto radi", što je naglasilo finansijsku privilegovanost koja je omogućavala bavljenje muzikom, ali i "pretpostavku bunta" protiv tog istog sistema.

Cenzura i slobode: SFRJ kao kompleksan teren za rokere

Razgovor je neizbežno dotakao i temu cenzure u SFR Jugoslaviji, nudeći nijansiranu sliku koja je daleko od crno-belog. Gajić i Arbutina su se prisetili kako su rok bendovi često balansirali na ivici dozvoljenog. Arbutina je, na primer, ispričao kako je njegov otac zabranjivao Riblju Čorbu zbog Borinih "psovki", što je u to vreme bio "subverzivan" čin za generaciju roditelja.

Gajić ističe da je "Jugoslavija bila specifična sredina, sa nekom dozom cenzure, ali i opuštenosti za umetnost". Direktne zabrane su bile retke, ali je "uređivačka politika bila pod vrlo strogim nadzorom". Urednici su bili ti koji su pretrpeli najveći pritisak "odozgo", te su morali pažljivo da procenjuju šta sme da se objavi. Interesantan je i regionalni kontrast: Jugoton u Zagrebu bio je, prema Gajiću, hrabriji od PGP-RTB-a u Beogradu kada je reč o izdavanju progresivnijih rok albuma. Šarlo Akrobata, na primer, koji je odbijen od PGP-a, Jugoton je izdao i pretvorio u kultni album. "Tako da je većina ploča koje su prepuštene Jugotonu iz Beograda, to su bili broj jedan, broj dva, broj tri hitovi", navodi Gajić. Ova činjenica je doprinela da su bendovi poput EKV-a i Idola, koji su bili ključni za beogradsku scenu, često snimali za zagrebačke izdavače, što je doprinelo multiregionalnom karakteru jugoslovenskog roka.

80-te: Zlatno doba, ali i predznak propasti

Gajić 80-te godine s pravom naziva "zlatnim dobom", ističući da je to bio period neverovatne kreativnosti i produkcije, gde su bendovi poput Azre, EKV-a, Šarla Akrobate i Buldožera postavili standarde koji su i danas relevantni. Međutim, Gajićeva analiza nije samo nostalgična. On prepoznaje da su osamdesete, iako prepune umetničkog cveta, nosile i predznak nadolazeće krize. Milanova muzika je, na primer, bila "tako mračna i tako mračna poetika", što je bio suptilan, ali pronicljiv odraz slutnje o turbulentnim vremenima koja dolaze. Džonijevi stihovi su takođe prelazili iz direktne kritike u "krvavolijansku atmosferu", sa motivima policije koja dahće za vratom, lanaca i špijuniranja, što je bio odraz paranoje i represije koja se tada osećala.

Gajić naglašava paradoks slobode: "Mi živimo u društvu svih sloboda u kojem nema slobode, a nekad smo živeli u neslobodnom društvu, a bilo je eto tih sloboda i odličnih pesama." Taj kontradiktoran odnos prema slobodi i cenzuri, prema Gajiću, doprineo je da se osamdesetih godina "stvarno imala jedna hiperprodukcija" iz koje su iznjedrena kapitalna dela. Ipak, istovremeno se desilo i "raslojavanje" intelektualnog korpusa, te "ruralizacija" kulture, što je dovelo do opšteg opadanja kvaliteta.

Komunikacija sa Džonijem: Gajićev bunt i Džonijev odgovor

Jedan od najličnijih momenata razgovora bila je priča o pokušaju Zlatomira Gajića da stupi u kontakt sa Džonijem Štulićem. Na savet Peđe Popovića, koji mu je rekao "da se previše ne nadam", Gajić je poslao knjigu, ali nikada nije dobio "fidbek". Ipak, Gajićev potez da u knjigu, uprkos Džonijevoj izričitoj zabrani preko Popovića ("Recite onom Gajiću da ne objavljuje moje pesme"), uvrsti jednu pesmu, govori o njegovom istinskom "rokerskom" duhu. On je namerno odabrao pesmu "Daleko od istine", kojom se Džoni obračunava sa rok kritikom, što je bila dvostruka provokacija.

Štulić, naravno, nije ostao nem. Njegova reakcija na izlazak Gajićeve knjige bila je deo šireg "udara" na kritiku, kada je u kratkom periodu izašlo čak pet knjiga o njemu. "Možda je to mene spaslo neke njegove oštre retoričke oluje", spekuliše Gajić, dodajući da je "Ivanković odvukao sve njegove gromove na sebe", aludirajući na kolegu novinara koji je, takođe, bio meta Štulićevih kritika. Džoni je, koristeći svoju prepoznatljivu "glagoljicu" (jedinstveni način pisanja i izražavanja), kritikovao Gajićev rad, nazivajući ga "naukom" koja je "jedna bizarna kategorija". Džoni je poručio da Gajić "može da tvrdi da sam ja žensko", što je bila Džonijeva prepoznatljiva forma nipodaštavanja, ali i odraz njegovog uverenja da se njegovo delo ne može razumeti kroz akademske okvire.

Rok nasleđe i savremena relevantnost: Da li je rok još uvek bunt?

Gajić i Arbutina su duboko zledili u analizu trajnog uticaja rok muzike i njenog paradoksa u savremenom društvu. Dok se 80-te pamte kao zlatno doba kreativnosti, Gajić ističe da današnje društvo, uprkos formalnim slobodama, pati od "ruralizacije" kulture i pada "intelektualnog korpusa". Rok muzika iz 80*ih, posebno delo Štulića i Mladenovića, za Gajića je i dalje neverovatno relevantno. "Najveći stepen opasnosti" Džonijevih stihova leži u njihovoj sposobnosti da anticipiraju društvene promene i sukobe, dok Milanova poezija nudi mračan, ali pronicljiv uvid u ljudsku dušu.

Arbutina postavlja ključno pitanje: "Da li je Džoni bio u toj meri subverzivan kako su to hteli da mu nametnu, ili je bio jedna društveno kontrolisana pojava?" Gajić odgovara da je Džoni bio "izuzetno oštar društveni kritičar" čiji je "svaki stih vrlo hrabro pljuskao u lice sistemu". Međutim, kontekst SFRJ, sa svojom "opuštenom atmosferom za umetnost" ali i "dozom cenzure", stvorio je jedinstvene uslove za razvoj roka.

Gajićeva analiza seže i do Džonijevog procesa stvaranja: muzika prvo, pa onda tekstovi, ali uvek sa snažnom potrebom da "nešto kaže". Gajić, slušajući Štulića kako objašnjava svoj proces, shvata da je Džoni studio tretirao kao diktafon, beležeći hiljade ideja koje su mu se rađale u glavi, bez želje za perfekcijom, već sa potrebom da se oslobodi kreativnog naleta. To je objašnjenje zašto se Štulić nikada nije vratio da "dovrši" svoje albume, što nama danas deluje kao remek-delo, ali je za njega bilo samo beleženje ideja.

Pekićevo nasleđe i univerzalni ciklus promena

Arbutina i Gajić su razgovor proširili i na stvaralaštvo Borislava Pekića, prepoznajući sličnosti u načinu na koji je Pekić tretirao svoja dela. Kao što Džoni nije završio svoje albume, Pekić je do smrti unosio izmene u svoja izdanja, tretirajući ih kao "žive organizme" koji se stalno razvijaju. Gajić je, dok je pripremao Pekićevo "Zlatno runo" za novo izdanje, shvatio da "ta knjiga se nije završila sa krajem Pekićevog života". Ove izmene, koje je Pekić unosio olovkom, bile su sitnice – od promene fonta do revizije titula likova – ali su pokazivale da umetnik nikada nije bio potpuno zadovoljan, uvek težeći savršenstvu koje je možda nedostižno.

U širem kontekstu, Gajić ističe da je rezultat revolucije uvek razočaranje, što je tematski obrađeno i u Štulićevoj pesmi "Pavel" (poznatoj kao "Kurvini sinovi"). To je pesma koja, prema Gajiću, prikazuje "najveći stepen opasnosti" i "najveći stepen rezignacije", opisujući policiju koja dahće za vratom, lance i špijuniranje.

Rok kao faktor spajanja i večita inspiracija

Gajić i Arbutina su se složili da jugoslovenski rok, uprkos svim podelama i kontroverzama, ima univerzalnu snagu. Džoni, na primer, ostaje "faktor spajanja", čije delo prevazilazi političke, ekonomske i društvene kategorije. Gajić kaže da se "njega nema ko s koje god strane hoćeš da pogledaš" – svi su Džonijevi poštovaoci. Njegova vizija budućnosti rok kulture je optimistična, sa planovima za uvođenje novih predmeta i kontinuiranim istraživanjem.

Na kraju razgovora, Gajić postavlja Arbutini pitanje: "Ko vam je omiljeni domaći pisac, za Pekića? I zašto vas on podseća na jednog od njegovih ključnih junaka, na jednog od njegovana?" Arbutina, uz osmeh, objašnjava svoju ličnu vezu sa Pekićem, ističući da se "možda i ja počinjem da ličim na njih". Ova neposredna razmena naglašava dubinu veze između umetnika, dela i publike, potvrđujući da rok muzika i književnost nisu samo estetske kategorije, već snažni pokretači ličnog i kolektivnog identiteta.

(Telegraf.rs)