Lekcija iz empatije legendarne pesnikinje: Zašto Desanka Maksimović nije volela da daje jedinice

U svetu gde se znanje često meri brzinom usvajanja i strogo definisanim rokovima, legendarna srpska pesnikinja Desanka Maksimović imala je pristup koji se izdvajao - pristup prožet dubokim razumevanjem i empatijom prema svojim đacima. U jednom dirljivom svedočenju, Maksimovićeva je objasnila zašto nije volela da daje jedinice i kako je verovala u snagu strpljenja i ljudskosti u obrazovnom procesu.

"Nisam se radovala kad moram dati jedinicu i nisam ih ni davala", započinje pesnikinja, otkrivajući svoju averziju prema najnižoj oceni. Umesto da učenika odmah kazni zbog trenutnog nedostatka znanja, Desanka Maksimović je imala praksu koja je odražavala njenu humanističku filozofiju: "Nego sam pustila đaka da sutradan ili prekosutra kaže ono što sam zadala." Ovo je bio jasan pokazatelj njenog uverenja da učenje nije linearan proces i da svaki pojedinac ima svoj tempo.

Preporučujemo

Za nju, poenta nije bila u trenutnom memorisanju, već u istinskom razumevanju i usvajanju gradiva. "Ne mora neko znati znanje ono danas, može ga znati posle tri dana", objašnjava ona, kritikujući rigidnost tadašnjeg sistema. Dodaje sa dozom samokritike, ali i mudrosti: "Ja nisam bila tako glupa da zahtevam od deteta da mora onog dana." Njeno viđenje je bilo jasno: "Znanje je znanje, makar se steklo i posle pet dana."

Pesnikinja nije samo razumela da je učenje proces, već je imala i izuzetnu sposobnost da prepozna i uvaži kompleksnost života van školskih klupa. Njena spremnost da sačeka da dete nauči proisticala je iz dubokog razumevanja različitih okolnosti u kojima su se đaci nalazili. "I mogla sam, volela sam i htela sam da sačekam dete da nauči", kaže ona, naglašavajući svoju svesnu odluku da primeni empatiju.

Maksimovićeva je navodila brojne primere iz života svojih učenika, koji su često bili opterećeni problemima koje odrasli jedva podnose. "Nekome je mama bolesna. Nekome je tata otišao na operaciju. Neko je bio iscrpljen ujutru što nije oprao zube", nabraja ona, ilustrujući svakodnevne borbe koje mogu uticati na koncentraciju i sposobnost učenja. Postavlja retoričko pitanje koje tera na razmišljanje: "I kako će on meni lepo govoriti?"

Upravo zbog toga, njen pristup je bio strpljiv i saosećajan. "Pa ga ja pričekam, da sve te nevolje domaće prođu, pa ga onda", a potom zaključuje, objašnjavajući svoj princip: "u tom pogledu sam bila ne blaga, nego normalna." Za Desanku Maksimović, "normalno" nije značilo strogo i nepopustljivo, već ljudski i razumno. Njen pristup je bio poziv na razumevanje da je obrazovanje više od suvoparnog prenošenja činjenica; ono je proces koji zahteva strpljenje, poštovanje i duboku svest o individualnim životnim okolnostima svakog učenika. Njena lekcija ostaje relevantna i danas, podsećajući nas na neprocenjivu vrednost empatije u svakom aspektu društva, a posebno u obrazovanju.

(Telegraf.rs)