Arhitekta koji gradi i rečima: Saša Buđevac o pisanju, „Triangli“ i gradu koji nestaje

„Ja sam sasvim sigurno pre svega arhitekta. Pišem jedva desetak-petnaest godina, a arhitekturom se bavim preko 40 godina“, kaže Saša Buđevac, čovek koji je u srpsku književnost uneo „neki novi Niš“. U podkastu „Glasno“, Buđevac otkriva kako se prepliću projektovanje zgrada i građenje rečenica, zašto je dugo krio svoj identitet pod pseudonimom i kako se pet generacija jedne porodice ogleda u jednoj niškoj osnovnoj školi.

Niš nije samo mesto na mapi za Sašu Buđevca; to je živo tkivo, mitski prostor i neiscrpna arhiva priča. Iako ga javnost danas prepoznaje po nagrađivanim romanima poput „Ljubavi u kišni senik“ i „Prirodni zakoni Sime Krojača“, on za sebe kaže da je arhitekta koji piše „uzgred“.

Preporučujemo

Arhitektura kao sudbina, pisanje kao „Božji kompleks“

Na samom početku razgovora, Buđevac je razjasnio dilemu koja često prati umetnike sa dva poziva.

„Ja sam sasvim sigurno pre svega arhitekta. Arhitekturom se bavim 40 plus pet godina fakulteta, a pišem jedva desetak-petnaest. Pišem kad odem na pecanje, pošto ne volim da idem na pecanje, onda se to nagomilalo“, kroz osmeh objašnjava Buđevac.

Ipak, pisanje za njega nije samo razonoda. To je potreba da se stvori nešto što beton ne može da istrpi.

„Svaka kreativnost se rađa sa istog mesta. E sad, kome malo to pretekne, precuri, onda mora da radi nešto još dodatno. Ima tu puno i od Božjeg dara, ali i od kompleksa Boga – jer ništa nije dragocenije i lepše od stvaranja novih svetova.“

„Triangla“ – mitsko srce Niša

Jedna od najupečatljivijih tema Buđevčevog pisanja je specifična niška mikrolokacija – Triangla. Kroz svoje knjige, on je ovaj železnički čvor pretvorio u književni simbol.

„Triangla postoji zaista. To je od Pariza do Nju Delhija... Prve parnjače su bile sa jednim kolosekom i kad treba da se mimoiđu, kod železničkih stanica su bile ukrštene kao kružni tok. To u Nišu funkcioniše i danas. Ja sam oko Triangle izgradio mikrokosmos sa takvim modernizmima prostora“, objašnjava on, dodajući da su mu čitaoci priznali da su po Gugl mapama tražili ulice iz njegovih knjiga.

Strah od „svaštarenja“ i skrivanje iza pseudonima

Zanimljivo je da je Saša Buđevac svoje prve korake u književnosti napravio pod pseudonimom. Razlog je bio profesionalni integritet u svetu arhitekture.

„Nisam hteo da mešam identitet arhitekte sa identitetom pisca. Naši ljudi ne vole svaštare. Postoji taj impuls da nisi dovoljno arhitekta ako i pišeš. Hteo sam da ne krnjim svoj autentični lik arhitekte. A malo sam se i plašio da ne ispadnem glup u društvu – ako je nešto slabo, to je tamo neki Alex Baldwin napisao, nema veze sa mnom“, priznaje Buđevac.

Čak i kada su njegovi najbliži prijatelji čitali knjige, nisu znali ko je autor.

„Neki mi nisu verovali kad sam im rekao. Čak je jedan bio malo i razočaran što sam to ja napisao, jer su mislili da je to reprint neke opskurne knjige iz pedesetih godina.“

Niš vs. Beograd: Pet generacija u istoj školi

Iako je studirao i mogao da ostane u Beogradu, Buđevac se vratio u Niš, grad koji poznaje „u krug od 300 metara“. Njegova veza sa gradom je biološka i duboka.

„Ja živim u kući koju je sazidao moj pradeda, kuća je stara 120 godina. U osnovnu školu koja je preko puta moje kuće išao je moj pradeda, deda, otac, ja i moja deca. Pet generacija je išlo u istu školu, samo što je škola menjala imena – od kralja Aleksandra, preko Maršala Tita, do danas“, svedoči pisac o svom „lokal-patriotizmu“.

Grad po meri automobila, a ne čoveka

Kao arhitekta, Buđevac se osvrnuo i na to kako se gradovi menjaju pod uticajem kapitalizma i anglosaksonske kulture, gubeći svoju ljudsku dimenziju.

„Čitava morfologija gradova je pravljena ciljano tako da imaš šoping molove van centra. Toj vrsti konzumerističkog društva nije u interesu da ti u pešačkom dometu imaš sve što ti treba – da izađeš iz kuće i kupiš hleb, odeću i knjigu. Pobedio je taj antihumanistički model stvaranja gradova za čoveka koji se vozi autom.“

Književni „bol“ i vaspitanje

Kao pasionirani čitalac, Saša ističe da ga dobra književnost ponekad fizički pogađa.

„Desi mi se da uzmem da čitam knjigu i toliko je dobra da mi je muka. Muka od zavisti, zaista. Desilo mi se to kad sam čitao Ivana Tokina ili Margaret Etvud. Toliko je dobro da ne mogu da izdržim fizički i prekinem.“

Na pitanje voditelja zašto stalno citira druge umne ljude, Buđevac odgovara jednostavno:

„Smatram da su neki ljudi rekli neke stvari bolje od mene. Do jednostavnosti moraš da narasteš, kako je Gogolj rekao. Ja samo nadomešćujem taj deo pameti koji ja nemam, a neko je to bolje rekao.“

Za Sašu Buđevca, roman može biti sve, samo ne sme biti jedno: „Roman ne sme da bude dosadan. Ako je čitaocu dosadno, ja vraćam pare“, zaključuje ovaj niški arhitekta koji je svojim „Božjim kompleksom“ uspeo da od Triangle napravi centar sveta.

(Telegraf.rs)