• 10

Fadil Redžić iz Indexa: Ako žalimo za starim vremenima, žalimo prije svega za odnosima među narodima i ljudima

, Telegraf

Tumačenja pesme "Bacila je sve niz rijeku" su razna, pa mnogi tvrde da je tu riječ o Davorovoj ljubavi, a faktički to nije tako, ta pjesma govori o Keminom iskustvu, to jest o djevojci koja je abortirala, jeste to tema. Međutim, ja taj tekst i pored toga što je konkretno tako nastao, tumačim drugačije i kad se tu kaže "život je jedan ona bacila", ja tu mislim na život pjesnika, odnosno, da je njegov život bacila, a ne cvijeta koji je nosila... Ja ga bar tako ne tumačim, kada se radi o bačenom životu, smatram da je time život pjesnika na neki način bačen i uništen.

  • 10
Fadil Redžić

Foto: Privatna arhiva

Govoriti o Indexima danas ne podrazumeva samo govoriti o nekim prošlim vremenima, već i o sasvim drugačijim vrednostima. Govoriti o Indexima zahteva da se setimo jednog čudesnog Sarajeva, jedne velike zemlje i godina u kojima je muzika sedela na Olimpu svih naših interesovanja.

Govoriti o Indexima nam dopušta da pomenemo neke drage ljude, čije sudbine i talenat zauvek mirišu u krugovima naših najlepših snoviđenja. Govoriti o Indexima, sobom nosi i neizostavnu priču o nesvakidašnjem trojcu koji su činili Bodo, Davorin i Fadil. Kako prva dvojica više nisu sa nama, ne postoji niko drugi sa većom tapijom na ovu priču ali i na jednu mladost koja je obojena nekim dragocenim pesmama, važnim stihovima i filigranskim emocijama koje su potekle iz te radionice. Tih, skroman, nenametljiv i nadasve iskren: Fadil Redžić.

  • Rođeni ste u Bihaću, kada ste se doselili u Sarajevo?

Moja starija sestra je isto rođena u Bihaću, godinu dana pre, a moj brat Zoka (Zoran Redžić, basista Bijelog Dugmeta, op. aut.) je rođen u Sarajevu, mlađi je od mene jednu godinu. Znači u Sarajevo sam došao sa godinu i može bit koji mesec preko toga.

Fadil Redžić

Fadil Redžić / Foto: Privatna arhiva

  • Zanimljivo je da ste studirali fiziku na PMF-u i da ste stigli do četvrte godine, a potom ste sve to napustili da bi završili Muzičku akademiju.

Ja sam tu sve četiri godine odslušo i položio sam "metar" ispita, međutim, u neko doba mi se učinilo da mi je bolje da se držim muzike. U toj odluci mi je pomogao Neno Jurin (Nenad Jurin, klavijaturista Indexa, op. aut.), koji je najduže svirao na keyboard instrumentima u Indexima. On me je odveo od svoje profesorice klavira, pa su me nagovorili da se pripremim za prijemni ispit na Muzičkoj akademiji i kada mi se učinilo da ja to mogu, da je to realno, seo sam za klavir i navježbao taj program koji je trebalo svirati, položio prijemni, upiso Muzičku akademiju i jako dobar student bio, čak sam dobio zlatnu značku Univerziteta u Sarajevu, prosek mi je bio blizu deset.

  • Sjajno! Koji ste smer studirali?

Teoretski.

  • Da li ste na tom smeru izučavali i dirigovanje?

Ne, odnosno, mi smo imali samo horsko dirigovanje. Nismo to imali za velike orkestre, simfonijskog tipa ili filharmoniju. Time se nisam nikada ni bavio.

Fadil Redžić

Foto: Privatna arhiva

  • Još početkom davnih šezdesetih godina priključili ste se grupi Lutalice. Tu je gitaru svirao Bodo Kovačević, bili ste tada jako mladi, možda petnaest-šesnaest godina.

Otprilike tako. Moj prvi bend ustvari je bio pri aktivu socijalističke omladine - Centar. (Opština u Sarajevu, op. aut.) Tu je Željko Bebek svirao ritam gitaru, moj brat je svirao bas, ja solo gitaru, a Vladimir Borovčanin bubnjeve. Sve su to uspešni momci koji su posle napravili značajne karijere.

  • Vladimir Borovčanin Šento?

Je, je... svirao je potom u Pro Artama i zaposlio se u Plesnom orkestru, muzičke produkcije RTV Sarajevo.

  • Jeste li imali neko ime?

Zvali smo se ASO Centar, što je skraćenica od aktiv socijalističke omladine u Centru, tu smo i vježbali, oni su nam dali prostor. Nismo imali pjevača, tada Željko nije pjevao, samo je svirao ritam gitaru.

  • Pretpostavljam da ste svirali samo instrumentale u stilu Šedouza?

Tada su se, manje-više, svi ugledali na Šedouze, pa tako i mi. Jako je teško bilo nabaviti instrumente, pa smo sa neke ploče Šedouza "skinuli" formu Stratocastera, Telecastera i Precision basa (gitare marke Fender, op. aut.), potom su nam u jednoj radionici muzičkih instrumenata od daske napravili te tri gitare, da bi ih mi nekako "presvukli", obojili u crveno, mada nisu Bog zna kako štimale, tu je bio problem sa kotiranjem, nije to bilo savršeno ali lijepo je izgledalo.

  • Kakve ste magnete stavljali?

Pravili smo ih sami, ružno je reći, ali vadili smo iz telefonskih govornica slušalice i od njih smo pravili magnete. Jedan takav je mogao pokriti dvije-tri žice, ne sećam se baš tačno, što znači da smo dosta štete napravili po tim telefonskim govornicama, ali sviralo je to ipak.

Fadil Redžić

Foto: Privatna arhiva

  • Da li ste i Vi bili osnivač Lutalica ili ste došli u taj bend?

Mene je Bodo pozvao u Lutalice. On je bio pismen muzičar, poznavao je notno pismo, pozvao me je kod njega kući da probamo, a ja sam već u neko doba došao i do prave, fabričke bas gitare. Tata mi je iz Nemačke doneo Hefner bas, koji je imao formu Fendera, nije izgledao kao onaj poznati, violin. I Bodo bi mi pisao note, ali ja tada nisam baš bio blizak sa bas ključem, jer sam u muzičkoj školi, pre akademije, svirao violinu ali to mi je ipak puno koristilo, znao sam osnove neke, znao sam notni sistem i brzo sam se prilagodio, tako da tu nisam imao problema. Treba znati, da je u ono vrijeme bilo jako čudno da neko ko svira po takvim grupama poznaje note, mi smo bili u tome izuzeci.

  • Ko je još pored Boda i Vas svirao u Lutalicama?

U Lutalicama je ritam gitaru svirao Slobodan M. Kovačević, on je kasnije dosta uspješan bio...

  • Kasnije svirao u Pro Artama, pa potom osnovao grupu More.

Da, napravio je kasnije puno uspješnih pjesama, a bubnjar je bio Vojo Šimšić. Pjevač je bio Cojo Vidović, ne mogu mu se sjetiti pravog imena (Zoran Vidović Cojo, op. aut.). Prije toga, dok ja još uvjek nisam svirao u Lutalicama, pjevačica je bila Gordana Magaš, koja se kasnije afirmisala kao balerina.

  • Vašim i Bodovim prelaskom u Indexe, Lutalice su prestale sa radom?

Jesu. To je jedna priča za koju ja nemam previše simpatija. Naime, Indexi su se dosta brzo umorili, već nakon tri godine su posustali. (misli na prvu postavu Indexa, op. aut.) Bodo je shvatio da će prelaskom u Indexe brže doći do mogućnosti da snimi nešto, jer je ritam gitarista (Ismet Nuno Arnautalić, op. aut.) imao brata (Esad Arnautalić, producent u Radio Sarajevu, op. aut.) koji je držao ključeve od studija i upravo je glavni adut ritam gitariste bio taj što je njegov stariji brat imao te ključeve. No oni nisu uvjek bili za svakoga, pa su recimo "Dugmići" svoj prvi album išli u Ljubljanu snimat, Plavi orkestar u Zagreb, Dino Merlin je moro sačekat privatni studio da se otvori...

Fadil Redžić

Foto: Privatna arhiva

Bilo je to malo onako po nekim familijarnim linijama, za šta je nisam imao puno simpatija. No osim toga, ta varijanta Bodinog i mog dolaska je značila da Indexi prežive, a ujedno i da se reše konkurencije, jer samim tim što je Bodo kao izuzetan gitarista svirao u Lutalicama, mi smo već bili puno bolja grupa od te prve postave Indexa. Uglavnom, Bodo je pristao, pa potom i mene povukao za sobom. U to vrijeme, Bato Kovač (Kornelije Kovač, op.aut.) je bio jedan od ključnih ljudi u Sarajevu, on mi je čak rekao da je zaposlio Esada Arnautalića kao producenta. Mi smo još kao Lutalice ušli prvi put u studio i tom prilikom smo snimili neku Bodinu instrumentalnu kompoziciju. Ima tu i priča gdje se ljudima koji se znaju hvalit, pripisuju neke stvari za koje nisu bili toliko zaslužni, koliko se to po medijima tretira. Recimo, nama niko nije trebao reć' da sviramo svoju muziku. (Ovde misli na priču po kojoj je Esad Arnautalić zahtevao od Indexa da stvaraju autorske kompozicije, ako žele ući u studio).

Kada je Bato Kovač napravio pjesmu "Četiri mladića idu s Trebevića" koju je pjevao Vedo Hamšić, na toj ploči je to bila jedina autorska pjesma, a ostale tri na ploči su bile od Nil Sedake jer je Vedo glasom ličio na njega. Tako da ti neki koji se hvale kao bez njih ne bi bilo ovoga i onoga... prije bih te zasluge pripisao Bati Kovaču i Bodi Kovačeviću.

  • Znači ona priča po kojoj vam je Esad Arnautalić kada ste došli u studio rekao da možete snimati samo svoje pesme, ne važi?

Pa ta priča može u nekoj konkretnoj situaciji da važi. Međutim, prije toga smo mi već snimali svoje pjesme. Nije nama trebao Eso, ni bilo ko drugi da kaže, snimajte svoje pjesme, jer smo ih imali i prije toga.

  • Kada ste Vi došli u Indexe nije trebalo mnogo vremena da grupi ponudite, a potom i realizujete neke svoje ideje. Samim dolaskom otvorili ste sebi put da neke svoje zamisli i ostvarite.

Ovako... Kada je došlo do toga da Bodo i ja uđemo u Indexe, jedno vrijeme su postojale dvije grupe sa tim imenom. U toj drugoj postavi je svirao Slobo M. Kovačević i dvojica koji su našim dolaskom bili izgurani iz Indexa, ali sa ništa manjim pravom su pretendovali da zadrže to ime. (Slobodan Misaljević, gitarista i Šefko Akšamija, basista, op. aut.) Međutim, s obzirom da ključevi od studija nisu bili na njihovoj, već na našoj strani, oni su se vremenom ugasili.

  • Famozni ključevi!

Da. (smeh) Tada je to bila presudna stvar. Moraš napraviti snimku koju će neko vrteti po radio stanicama, a to bez studija nije moglo. Da bi ušao u studio, morao ti je neko ta vrata otvorit.

  • Slična priča se kasnije ponovila sa Goranom Bregovićem i grupom Jutro.

Naš ritam gitarista je postao tehnološki višak. Kada je otišao na odsluženje vojnog roka, nakon povratka nije više bilo mjesta za njega u grupi Indexi. Pisao je on Bodi pismo sa pitanjem, šta će biti, bliži mi se kraj vojnog roka, pa je Bodo došao mene pitati šta da radi. Rekao sam mu: "Pa ti znaš šta treba da radiš". I potom je on napravio grupu Jutro, pa se i ta priča na sličan način završila. Tu je došlo do nesuglasica sa Bregom vrlo brzo. Brega je lider i kad je došlo do neslaganja ti ključevi koje smo pominjali su i Bregi postali nedostupni. Potom su oni promjenili ime u Bijelo dugme da bi mogli da rade, pa su nastavili bez tih ključara.

  • Godine 1971. Indexi objavljuju singl na kome je kompozicija Indexa "Svijet u kojem živim"? Ispod te kompozicije potpisano je i Vaše ime.

Nas je Bodo lansirao sa pjesmom "Pružam ruke", ta nam je pjesma otvorila put. "Svijet u kome živim" je prije svega Bodina kompozicija, ali kako smo mi već nekada kolektivno radili i pravili te aranžmane i ja sam bio u to uključen, pa je prijavljeno da je to i moje djelo. Većinski je Bodino, no ima tu i mog doprinosa. Moguće je da je to i naša prva zajednička pjesma, posle ih je bilo još, ali nismo nešto previše pisali pjesme zajedno, jer ja se nisam bavio komponovanjem na samom početku, već sam kasnije vremenom i ja u taj film ušao. Pre toga sam, koliko se sećam, napisao pjesme "Galijom sna" i "Dan kao ovaj".

  • Bodo je prvi krenuo u te neke autorske vode.

To je neosporno. Za mene je Bodo faktički osnivač Indexa, uz moju i Davorovu asistenciju. Za mene su Indexi, oni koji su afirmisani i koje ljudi vole, nastali 1965. godine i tu je ključni i najvažniji čovjek Bodo Kovačević.

  • Godine 1972. Vi potpisujete izuzetnu kompoziciju pod naslovom "Krivac si ti" u potpunosti, gde ste kompozitor, pisac aranžmana ali i teksta. Znači za razliku od Boda, Vi počinjete da pišete i tekstove, koliko ja znam on se u to nije upuštao.

Bodo nikada nije napisao neki tekst, ja tu i tamo poneki i jesam, ali ne mogu se pohvalit da mogu ući u klasu sa Majom Perfiljevom, Duškom Trifunovićem ili Kemom Montenom, čije smo stihove mi pjevali. To je klub u koji ja ne mislim da mogu ući, bez obzira što sam napisao i neke tekstove kojima sam zadovoljan, ali nisam ja u rangu s njima u tom smislu.

  • Pesmu "Krivac si ti" ste posvetili svom bratu Zoranu.

Zoran je imao jedan period neke apatije, nije znao šta će i kako će sa sobom i ja sam napisao tekst na tu temu, onako pedagoški. (smeh)

  • Šta Vam je rekao on kada je čuo pesmu?

Pa nije ništa posebno.

  • Da li je tada već došao iz Italije?

Nisam siguran, Mića (Milić Vukašinović, op. aut.), Goran i Zoran, a i Bebek je bio neko vreme sa njima, bili su u Napulju. Bebek se vratio ranije i ja sam se zabrino šta se s njima dešava pa sam sjeo u auto sa još nekim prijateljima, jedva smo ih tamo nekako pronašli. Sa nama je bio i direktor Doma mladih, gde su se održavale te svirke, igranke i koncerti pa im je on na moj nagovor, obećao da će u Sarajevu imati bolje uslove nego što ih imaju u Napulju, zatim su se oni ubrzo vratili kući.

  • Nabrojati sve kompozicije koje ste Vi pisali u Indexima bilo samostalno ili uz nekog drugog, bio bi malo teži posao, no neke svakao trebam pomenuti: "Balada", "Samo su ruže znale", "Moja Hana", "Ispili smo zlatni pehar", "Slovo o čovjeku", "Dal' oblak zna" itd. Međutim, nekoliko kompozicija koje ste napisali, obeležile su kako Vašu tako i karijeru Indexa. Na primer, "Ugasila je plamen" gde ste takođe kompletan autor. To je jedna od onih atipičnih kompozicija iz repertoara Indexa.

U to vreme smo svirali još neke kompozicije koje su bile kompleksnije i imale su nekakve blu note u sebi, bile su onako bluzi, a tu je tekst poput seanse nekakvih mistika gdje se čudne stvari dešavaju, znači tu se dešava jedna telekineza, nešto nestvarno. Valjda sam ja u to vreme u tom nekakvom filmu bio, pa je tekst nesvakidašnji. Ali to mi je draga pjesma.

  • Ta kompozicija se nalazi na maxi singlu i to je prva takva ploča u ondašnjoj Jugoslaviji.

Da, to je ploča koja je po dimenzijama kao singl, ali je na 33 obrtaja. To je urađeno da bi tu sve moglo stati. Sa jedne strane je "Plima"...

  • I "Povratak Džeka Trboseka..."

Je, je, tačno, a s druge strane je "Ugasila je plamen". Ta kompozicija nikako drugačije nije ni mogla stati na singl jer je trajala sedam minuta.
Spomenuo si "Baladu". Tu pjesmu sam napravio zajedno sa Bodom, on je imao jedan a ja drugi komadić i jednom smo na festivalu "Vaš šlager sezone" dok smo pauzirali u foajeu, jedan drugom to odsvirali. Posle smo to sastavili i ispalo je stvarno dobro. Maja Perfiljeva je napravila izuzetan tekst i to mi je jedna od mojih najdražih pjesama.

  • Da li je tačno da ste Vi i Bodo pevušili telefonom Maji tu kompoziciju kako bi ona napisala tekst?

To je moguće. Vjerovatno je tako bilo, ona je snimila to na kasetofon dok smo joj pjevali preko telefona. Te stvari su se dešavale prije četrdeset-pedeset godina i drago mi je kada me neko potsjeti na to. (smeh)

  • Naravno, moramo pomenuti i vanvremensku "Bacila je sve niz rijeku". Negde sam pročitao da ste je napisali u Bakuu kada ste sa grupom Ambasadori bili na turneji po tadašnjem Sovjetskom Savezu.

Ima istine u tome, međutim, mislim da sam na toj pjesmi počeo radit u Sarajevu, ali tačno je da sam to "sviruckao" i pokazao Vuji. (Slobodan Vujović, gitarista grupe Ambasadori i urednik u Diskotonu, op. aut.) Bodo i Davor su bili u vojsci, to je bila '73. godina, oni su služili vojni rok u Tuzli, a ja sam tada sa Ambasadorima išao na turneju po Sovjetskom Savezu i tamo sam to dorađivao, da tako kažem. Kada smo se vratili sa turneje, napravio sam neki demo snimak i dao to Kemi (Kemal Monteno, op. aut.) i on je vrlo ažurno napravio tekst.

  • Zaista legendaran tekst.

Je, znam da je to tako, no tumačenja tog teksta su razna, pa mnogi tvrde da je tu riječ o Davorovoj ljubavi, a faktički to nije tako. Ta pjesma govori o Keminom iskustvu, to jest o djevojci koja je abortirala, to jeste tema. Međutim, ja taj tekst i pored toga što je konkretno tako nastao, tumačim drugačije i kad se tu kaže "život je jedan ona bacila", ja tu mislim na život pjesnika, odnosno, da je njegov život bacila, a ne cvijeta koji je nosila. Meni je to draže tumačenje nego ono originalno koje je i bilo inspiracija, ali može se to tumačiti i drugačije, ne mora doslovno. Ja ga bar tako ne tumačim, kada se radi o bačenom životu, smatram da je time život pjesnika ili pjevača na neki način bačen i uništen. Tako nekako.

  • Neki zaista sjajni tekstovi Indexa su napisani gotovo pred samo snimanje. Da li je i sa ovim tekstom bio takakv slučaj?

Ne. Tu nije bilo panike. Kemo mi je donio tekst, i kada smo dobili termin, ušli smo u studio. Inače smo tu pjesmu snimili u Sarajevu i sad moram reći - na orguljama je bio Mirosalav Maraus, jedan genijalan muzičar koji je godine proveo na Berklee College of Music, gde je izuzetno ispekao zanat i kao jazz muzičar je jako talentovan. On je odsvirao onaj lijepi solo u toj pjesmi na D6 Honer klaviru, to je na Bodinu inicijativu napravljeno, ja nisam ni prisustvovao toj fazi snimanja. Na bubnjevima je bio Mića, Milić Vukašinović.

  • Mića se u tom periodu vratio iz Londona i priključio Indexima.

Pozvali smo ga da dođe iz Londona, imali smo neke turneje. On nam je u Londonu pokupovao satenske sakoe i hlače, malo nas je izvadio iz onih smokinga. Uvek se sjetim, pa mi smiješno, iako neki na to jako pozitivno gledaju, kada smo slavili deset godina Indexa, imam o tome i svoj privatni film na osammilimetarskoj kameri, dakle tu smo u tim smokinzima sa leptir mašnama (smeh). Nije mi to bilo previše blisko, ali eto, to je bila jedna faza. Prije smo isto imali neke uniforme sa onim kragnama netipičnim, koje idu uz vrat poput nekih mundira vojničkih, bilo je tih faza raznoraznih što se tiče garderobe.

  • Izuzetno ste skroman čovek, no jednom je neko objašnjavajući vaš nivo muzikalnosti i ritmike rekao da ste bili u stanju nogom odbrojavati jedan ritam, a istovremeno na bas gitari svirati drugi. Ovaj put nemojte biti isuviše skromni.

Kažu da je tako. Ja sam to radio spontano, nisam svjesno to radio, ali u tome ne vidim ništa tako čudnovato, to je spontano išlo.

  • Kroz grupu je prošlo puno članova, Vi ste sada pomenuli Miroslava Marausa. Ponajviše je prošlo klavijaturista, pa i bubnjara: Đorđe Kisić, Miroslav Šaranović, Milić Vukašinović.. Pored vas trojice koji ste bili osnova svega, znači Bodo, Davor i Vi, naravno da je i svako od ovih drugih članova dao svoj doprinos. Ko je od njih zaista ostavio neki svoj pečat u Indexima?

Indexe je, od tih ostalih, u autorskom smislu najviše zadužio Enco Lesić (klavijaturista, op. aut.), jer je on napravio pjesmu "Sve ove godine" koja je bila veliki hit, to je takođe Kemin tekst. Bata Kovač je napravio par pjesama, ali najznačajniji njegov doprinos grupi je aranžman za "Jutro će promjeniti sve", jer to je jedna od bitnih pjesama...

  • Napisao je i tekst za legendarnu "Plimu".

Tačno, to je Batin tekst i to je njegov značajan doprinos, ali ja više gledam na onu muzičku stranu. Kroz grupu je prošao i Đorđe Novković, on je takođe napisao par pjesama. Ranko Rihtman je bio dobar aranžerista. Mi smo tada kolektivno radili aranžmane, pa je on učestvovao i na "Svijet u kome živim", "Da sam ja netko", "Sanjam"... I Sinan (Sinan Alimanović, klavijaturista, op. aut.) je isto u nekim fazama dao svoj doprinos. On je svjetski jazz muzičar i na poslednjoj ploči "Kameni cvjetovi", na kojoj su sve druge pjesme Bodine, on je napravio aranžman za sevdalinku "Snijeg pade na behar na voće". U grupi je svirao i Vlado Pravdić...

  • Neno Jurin...

Jurin je po stažu, izuzimjući nas trojicu, najduže sviro i u tom smislu nekako najviše od svih ovih polaže pravo da sebe smatra članom grupe. Ovi ostali su bili, kako bi to Davor rekao, spoljašnji saradnici ili pod ugovorom na odrijeđeno vrijeme.

  • Vi ste se pored Muzičke akademije usavršavali i na Berkliju?

Maraus je tamo proveo nekoliko godina, a ja sam jedan ljetnji semestar bio tamo. Već sam bio zaposlen i nisam mogao otići na studij full time. Zajedno smo bili Ranko Rihtman i ja i tu sam vrlo dobro prošao. Da bi se priključili na taj semestar, polaže se prijemni i vrše se razna testiranja. Nakon svega toga bio sam oslobođen od nekih predmeta, ali sam imao tri jako napredna kursa iz aranžiranja. Znači, za veliki studijski orkestar, to je nešto poput festivalskog orkestra koji objedinjuje sve. Imao sam aranžiranje za big bend i na kraju za mali combo sastav, a tu su bili i drugi predmeti, izučavanje instrumenta i tako dalje.

  • Koja godina je pitanju, da li je to bilo u vreme Indexa ili kasnije?

Osamdesetih godina, ne mogu precizirati godinu. Treba reći da su Indexi jedno vrijeme bili jako aktivni. Ali nije tu bilo finansijskih rezultata, nismo mogli biti u tom smislu bezbrižni, nego smo morali razmišljati šta će biti posle Indexa. Mi nismo nikad gasili ime, ali smo se zaposlili. Bodo i ja smo se zaposlili u big bendu, Davorin je otvorio kafić, tako da su Indexi nama dugi niz godina bili više hobi nego osnovno zanimanje. U dokumentarnom filmu o grupi Bregović kaže da smo mi lijeni. Nismo mi bili lijeni, nego smo na neki način bili demotivirani. Uostalom, kada se Bijelo dugme pojavilo, bivšoj zemlji više nije niko drugi ni treb'o (smeh).

Oni su bili toliko popularni i toliko veliki, da su svi ostali nekako bili ne u drugom, nego u ko zna kojem planu. Mi smo uglavnom bili zbrinuti na drugi način, ali ne bi mogli biti ni članovi tih orkestara da smo bili lijeni. Ja sam bio izuzetan student, Bodo je završio arhitekturu, lijeni ljudi ne završavaju fakultete. Možda smo se bili razlijenili kao Indexi, ali zahvaljujući Hrvoju Hegedušiću, Maji, pa posle i Aleksandru Koraću, nastavili smo tako što smo počeli njihove pjesme da radimo. Istina, sad to više nisu bili oni stari Indexi sa svojim pjesmama koje su više bile okrenute rokenrolu, bluzu ili kako bi to Bodo rekao - andegraund muzici, znači nekoj progresivi. To su kasnije bili šlageri. I tu je ostalo nešto od Indexa, ali kada Indexi sviraju pjesme drugih autora to je neka sasvim druga priča.

  • Nasuprot onome što ste rekli u vezi Bijelog dugmeta, da su bili dovoljni za celu državu, stoji i konstatacija da su Dugmići svugde i svemu mogli biti prvi izuzev u Sarajevu, gde je to bilo rezervisano isključivo za Indexe.

Verovatno da u tome ima istine i to je prije svega zbog Davora koji je bio gradsko dijete, šarmer veliki i on je sa svakim mogao bit dobar. I sa direktorima i sa političarima i sa sportistima i sa lopovima. Taj kvalitet ja nisam imo. Ako iko može Sarajevo išarmirat, on je ga je išarmirao do te mjere, da sumnjam da mu je u tome iko ravan. Ako tako nešto pripisuju Indexima, to je prije svega zasluga Davorova. Njega su zvali "Pjevač" i za mnoge je on bio i ostao jedini pjevač.

  • Ima još nešto što bih voleo da prokomentarišete. Brega je jednom prilikom rekao da niko nikada u Sarajevu nije ni pomislio da se uporediti sa Bodom kao gitaristom, to bi bila prava blasfemija, no govorio je Brega, on je pored toga bio i toliko lep i na neki način samozatajan, da su sve devojke bile njegove, a nama šta ostane.

(smeh) To je velika istina. Nekada su bila vremena gitara, gitaraša. Ove orgulje, klavijature, to se kasnije pridodalo. Bodo je bio veoma kompletan gitarista, dok su ostali, poput mene, bili samouci. Ja sam učio svirati bas gitaru i gitaru uz Bodu, nije bilo obratno. Istina, dosta puta u aranžmanima Bodo je svirao moje dionice. Ljudi se ponekad iznenade kad im ja kažem da to što Bodo svira u "Bacila je sve niz rijeku" ili "Sanjam", da su to moji paterni, da je to moje djelo. I mi smo se u tom smislu jako dopunjavali, on je mene tjero na te vratolomije na basu koje sam ja uspio svladat uz njega nekako, a ja sam isto tako njemu davao zadatke koji se ne mogu bilo kome zadati. On je vladao akustičnom gitarom, bio je školovan, imao je jednog profesora klasične gitare i vladao je tim tehnikama za to vreme savršeno.

Tadašnji "električni" gitaristi o tome, manje-više, nisu mogli ni sanjati. E sad, vremena su druga. Ova nova generacija gitarista je potpuno nešto drugo. Od kako je Boda otišao sa nama su svirali Vernes Ljuštaku i Muris Varajić. Ti momci mogu sve! Izuzetno dobro sviraju. Ja sam bio oduševljen do te mere, evo jedan primer recimo: Kada sam Murisa pozvao kući da provjerim šta zna i kako može, imao sam kod sebe jednu klasičnu gitaru koja nije imala sve žice. Htio sam mu pokazat rif Bodin na "Svijet u kome živim", a on je na ono preostalih žica to uspio odsvirati i kad je to uradio rekao sam - fala lijepo, vidim da znaš, da možeš i nisam dalje išo u druge pjesme s njim. Tu moram spomenuti i ovog Tomislava Kašljevića, koji je vjerovatno sada u regiji producent broj jedan, sa njim smo radili koncerte pod imenom Indexi i prijatelji, jer od kada više nema Davora, posuđivali smo pjevače. Muris je tu na Bodinom mjestu i odrađuje taj poso izuzetno. Njegov prethodnik, Vernes Ljuštaku, takođe je jako dobar.

  • Malopre ste pomenuli da ste bili član Plesnog orkestra televizije, radili ste kao producent i urednik na RTV Sarajevo, ali ono što Vas karakteriše jeste da niste voleli te kancelarijske poslove.

Kratko vrijeme, kad su Bodo i Davor otišli u vojsku zaposlio sam se u Diskotonu. To mi je jedan od najsretnijih dana u životu kad sam tu dao otkaz (smeh). Nisam dobar samoupravljač, izvolte pa vi to nastavite, rekao sam. Vuja je tu bio, pa smo nekako jedno vrijeme zajedno radili, on je posle ostao. Njegov problem je bio što nije imao odgovarajuću diplomu. Biti muzički urednik u Diskotonu zahtevalo je imati visoku stručnu spremu, po mogućstvu muzičku. Međutim on je stalno imao neugodu zbog toga što to nije imao, bojao se. Nažalost i on je pokojni, bio mi je drag prijatelj, posećivao sam ga. On je posle živio na otoku Krku i tamo sam ga posećivao. Prošle godine sam se htio vidjeti sa njegovom suprugom Maricom, ali mimoišli smo se.

  • Da, i Vi svake godine dolazite iz Amerike, krstarite Jadranom...

Ja sam strastveni moreplovac, da tako kažem. Naime, imam onu dozvolu za skipera. Još iz djetinjstva sam imao dozvolu za voditelja čamca, ali na osnovu nje nisam mogao iznajmit brod. U to vreme kada sam dobio tu dozvolu nije se polagala radiofonija. Posle sam morao spremiti samo tu oblast, otići u Split u Lučku kapetaniju gde sam to polago i tu su mi ti kapetani izašli u susret i dobio sam dozvolu, pa sam sad skiper, ipak ne sa nekim dugogodišnjim iskustvom, pa gledam isploviti kada je lijepo vreme. Kada je loše ne izlazim brodom, ne upuštam se u rizike, tim prije što idem sa mojom Jasnom i njenom rodicom. Od njih, što se broda tiče, nema koristi nikakve tako da se mogu samo na sebe oslonit.

Fadil Redžić

Fadil Redžić / Foto: Privatna arhiva

  • Od 1965. do 1996. ste član Indexa, a potom odlazite u Atlantu, gde i danas živite.

Ja sam sada u penziji, pa mogu da prepolovim vrijeme. Budem pola godine ovdje, to je u ovom zimskom periodu, a u ljetnjem periodu sam u Sarajevu, Makarskoj... Imam stančić u Makarskoj, veliki dio vremena provedem na moru, ali odem i u Sarajevo jer tamo imam veće društvo, dosta prijatelja.

  • Pored ovih koncerata Indexa i prijatelja gde ste učestvovali kad god ste mogli, bavite li se uopšte muzikom tamo sa druge strane okeana? Negde sam pročitao da ste povremeno nastupali u nekim tamošnjim jazz klubovima.

Bilo je toga, ali u smislu nekakvog hobija. Imam jednog prijatelja, gitaristu, ovdje u Atlanti sa kojim sam to radio, ime mu je Edin Beho, on je isto vrlo dobar instrumentalista. Kada smo pravili neku malu turneju po Kanadi i Americi, 2010-11. godine, on nam je uletio u pomoć. Na toj turneji od pjevača smo vodili Vajtu i Dada Topića, pa smo napravili program tako što smo svirali deset Vajtinih, deset Topićevih i deset pjesama Indexa, koje su oni pjevali. To je bilo nakon Bodinog i Davorovog odlaska, a svirali su: Neno Jurin, Ranko Rihtman, Miroslav Šaranović, Edin Beho koga sam pomenuo i ja.

  • Od ćerke i sina imate unuke.

Da, od ćerke imam unuka Maka koji ima četrnaest godina i unuku Miu koja je pet godina mlađa, a od sina Zlatana koji je kontrabasista i multiinstrumentalista i koji živi u San Antoniu u Teksasu, imam najmlađeg Redžića koji se zove Val, on ima šest godina. Zlatan je član simfonijskog orkestra u San Antoniu, takođe predaje na koledžima, koncertno je aktivan, bavi se džez muzikom, jako je svestran u tome. Na nekim koncertima je pratio Pavarotija kada je dolazio u San Antonio i dosta drugih zvijezda, da sad ne nabrajam.

U tom gradu je bio jedan prilično aktivan muzički život, nažalost kako se desila korona, budućnost tog orkestra je pod velikim znakom pitanja, jer kao i svuda, kultura uvek prva strada u tim nekim kriznim situacijama. Ti orkestri nikada nisu bili neovisni, ne mogu sami sebe isfinansirati već zavise od sponzora, od institucija i velikih biznisa. U poslednje vrijeme moj zet se dosta aktivno bavi muzikom, kao kompozitor. Damir Ovčina je napisao roman "Kad sam bio hodža", ta knjiga je prevedena na više jezika i govori o tim ratnim dešavanjima u Sarajevu. Njega pominjem zato što je moj zet napravio do sada devet-deset snimaka sa njegovim tekstovima i ja sam na neki način učestvovao u tome.

Mene su čak nagovorili da otpjevam jednu pjesmu, naziv joj je "Snijeg". U svemu tome učestvuje i Vajta koji je snimio pjesmu "San", Žera je snimio jednu pjesmu (Dražen Žerić Žera, frontmen Crvene jabuke, op. aut.), tu je takođe i jedan momak iz Sarajeva kome je ime Adnan Šaran. (brat Dine Šarana iz grupe Letu Štuke, op. aut.) On je snimio dvije pjesme, zatim Berna Balić, jedna izuzetno mlada pjevačica, zastupljena je sa jednom pjesmom, Amel Ćurić je snimio pjesmu na kojoj je Vlatko Stefanovski svirao gitaru. To je jako lijep projekat, nadam se da će u neko doba napraviti neki DVD ili CD. Bio sam angažovan oko toga, oko aranžmana, kao savjetodavac, oko uspostavljanja veza sa tim ljudima, koji su na neki način i meni izašli u susret time što su uzeli učešće.

  • Možete li izdvojiti nešto što Vam je posebno drago što ste uradili, a da je vezano za Indexe?

Pa... meni su najdraže moje dvije pjesme, iako ima dosta i drugih kojima sam zadovoljan i koje volim čut, ali opet, najznačajnije su mi i najdraže "Bacila je sve niz rijeku" koja je i najuspješnija i "Balada" koja mi je nekako možda čak i bliža nego ova prva. Drage su mi i neke pjesme, nastale za vreme ratnih dešavanja u Sarajevu. Tad su Indexi bili svedeni na Davora, mene i Đoka Kisića, bubnjara. Samo smo mi ostali u Sarajevu. Bodo je bio u Češkoj, Neno je otišao u Sloveniju, Ranko u Izrael... Iz tog perioda draga mi je jedna balada za koju je tekst napisao Zija Dizdarević, a kojoj je naziv "Ulica prkosa", zatim uradio sam muziku za pjesme "Opila me jedna jesen" i "Raduje se" za koje je Maja Perfiljeva napisala tekstove, a među mjima je i jedna pjesma koju je moj sin Zlatan napisao, naziv joj je "Bez tebe".

  • U nekoliko tekstova koje sam pisao napomenuo sam da su mi Indexi oduvek bili grupa koja je najviše "mirisala" na ondašnju Jugoslaviju. Sarajevo je u toj zemlji oduvek bilo poseban grad. Kako Vi danas gledate na sve to?

Pa ta veza sa bivšom domovinom je kod svih bila jaka, ali je ona možda u Sarajevu bila izrazitija, jer je taj grad bio neki geocentar te zemlje, tu su se sastajali i paralelno egzistirali narodi, sve se tu nekako mješalo, sastajalo i lijepo živjelo. I normalno je da čovjek kad žali za tim vremernima, žali prije svega za tim odnosima među narodima i odnosima među ljudima. Država nek se zove kako hoće, mene to puno ne interesuje, ali najveći gubitak je u tome što ti odnosi nisu više ono što su bili. Ako je to jugonostalgija, onada sam ja jugonostalgičar i vjerujem da su na taj način to bili i Davor i Bodo i ostali. Jer nama je to najteže palo.

(Telegraf.rs)

Podelite vest:

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • Zoran

    Indexi,sigurno svirački bolji bend od Dugmeta,ali ne i popularniji. Slobodan Bodo Kovačević jedan od pet najboljih gitarista YU rock muzike (Vedran Božić,Točak,Josip Boček,Bata Kostić). A Sarajevo pored Beograda imao svoj fudbalski gradski derbi "Sarajevo-Željezničar",po popularnosti ravan derbiju"Zvezda-Partizan". A...politika...političarima.!!!

    24
    0

    Podelite komentar

  • Mare

    Odlican text

    11
    0

    Podelite komentar

  • Перагеније

    "žalimo pre svega za odnosima među narodima" - ТИ односи су довели до ових данашњих. Да су били искрени, а не прикривање злочинакомуноусташа, не би ни било данашњих "односа".

    8
    19

    Podelite komentar

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima