Najnagrađivaniji aranžer Slobodan Marković: O uspešnoj karijeri, Sanji Iliću, tehnologiji, Konstrakti...

Foto: Privatna arhiva

Ime Slobodan Marković sam prvi put susreo na "Kiselini", albumu prvencu Pop mašine, a takođe i na prvom LP-iju grupe S vremena na vreme. Bila je to prva polovina davnih sedamdesetih godina. S obzirom da sam pasionirani kolekcionar ploča, u narednim godinama i decenijama, primetio sam da je njegovo ime ispisano i na mnogim drugim izdanjima. Na domaćoj pop rock sceni postoje "ljudi iz senke", ako se tako može reći, koji rade tiho i nenametljivo, ali koji su svojim umećem i talentom doprineli da mnoge pesme i albumi budu baš onakvi kakve danas znamo i volimo. Sloba je svakako jedan od takvih muzičara i autora.

Razgovor sa njim je bio prijatan, opušten i zanimljiv jer je on i danas učesnik mnogih muzičkih dešavanja na ovim prostorima, tako da smo se dotakli i ponovo pokrenutog festivala Beogradsko proleće, Evrovizije, ali i najprodavanijeg domaćeg instrumentalnog albuma "Delta Project" koji je uradio zajedno sa Sanjom Ilićem, a takođe i mnogih drugih zanimljivih detalja iz njegovog života i rada.

Preporučujemo

• Rođeni se krajem 1951. godine, a muzikom počinjete da se bavite sa nekih desetak godina. Možete li nešto reći o tim počecima? Šta Vas je privuklo instrumentu, da li se muzikom bavio neko u Vašoj bližoj porodici i slično?

Ne, što je stvarno interesantno, sa izuzetkom majke, koja je u periodu dok je boravila u internatu imala neke časove klavira. Ali to nikakve veze nema, ja sam praktično jedini u porodici koji se bavi muzikom. Imao sam možda osam ili devet godina kada je krenulo to interesovanje, pa sam pošao u nižu muzičku školu "Josif Marinković" gde sam počeo da učim klavir.

• Završili ste i srednju muzičku školu "Stanković". Interesantan podatak je da ste četvrtu godinu završili vanredno, jer ste izbačeni iz muzičke škole.

Ne jedne, nego sam izbačen iz svih muzičkih škola na teritoriji Srbije, zbog jedne moje opaske na pismenom zadatku iz srpskog. Profesorka srpskog jezika, čak joj pamtim i ime, zvala se Ljubica Vrtačnik, došla je jednog dana, a u srednjoj muzičkoj smo imali i opšte obrazovne predmete, dakle došla je na čas i na tabli napisala temu za pismeni zadatak: "Moj najlepši dan u životu - dan kada sam video Tita". Kada sam to pročitao, okrenem se mom drugaru iz klupe, nekom Develiću trombonisti i kažem mu: "E Delke, se..em se i u najsrećniji dan u životu i na njega".

Mislio sam da je profesorica bila gluvlja nego što stvarno jeste. Ali s obzirom da sam sedeo jako blizu katedre, ona je to čula i okrenula se, počela je da joj drhti brada, pošto je očigledno bila komunjara žešća i tada mi je rekla: "Slobodane, prvo ćeš da dobiješ jedinicu iz pismenog, a onda ćeš da ideš kod direktora da mu verno preneseš šta si rekao malopre". Ja joj kažem: "Naravno, neću ništa da krijem" i odem pravo kod direktora.

Tada je na tom mestu bio Branko Cvejić, inače pevač, ali istovremeno i direktor muzičke škole. Gleda me on i kaže: "Slobo, Slobo... dobijao si nagrade na takmičenjima, odličan si, naročito iz muzičkih predmeta, šta sad da radim? Ako ovo dođe do nastavničkog veća, tebi preti najgora kazna".

Tako je i bilo. Isterali su me do kraja te školske godine iz svih muzičkih škola u Srbiji, pa sam morao sve predmete da polažem privatno, što sam na kraju i uspeo. Upisao sam se potom na Muzičku akademiju, odsek kompozicije, u klasi pokojnog Aleksandra Ace Obradovića, koji je inače bio jedan od mojih omiljenih kompozitora. Slušao sam njegova dela, on je bio avangardan, pa je u tom smislu bio i interesantniji od drugih. Svoju profesionalnu karijeru sam počeo kao korepetitor baleta u Pozorištu na Terazijama.

• Vaše ime sam prvi put pronašao, još početkom sedamdesetih godina, na albumu "Kiselina" Pop mašine i prvom albumu grupe S vremena na vreme.

Jeste, tu sam svirao i učestvovao kao aranžer.

• Da li ste i pre toga bilo saradnje prilikom snimanja nekih ploča?

Ako mislite na diskografiju, stvarno se više ne sećam tih prvih stvari. Ali u to vreme su me povremeno zvali u tadašnji legendarni Studio V jer im je falio klavijaturista, da učestvujem kao član orkestra na snimanjima za neke pevače, čija imena više i ne pamtim. Tako da je skoro nemoguće da se setim šta sam prvo snimio. Od tada se dešavalo jako puno stvari, ja sam oduvek voleo elektronsku, mada bi precizniji naziv bio "elektro-mehaničku muziku" i onda sam sav novac koji sam zarađivao kao korepetitor, a kasnije sam počero i da sviram u orkestru Pozortišta na Terazijama, ulagao u muzičke instrumente, pa sam postao poznat po tome što sam prvi u tadašnjoj Jugoslaviji imao sintisajzer.

• Prvi ste koristili sekvencer, kada mnoge vaše kolege klavijaturisti nisu ni znali šta je to.

Jeste. To su bili prvo hardverski sekvenceri, znači mnogo pre nego što su kompjuteri došli. Prvi hardverski sekvencer je bio Roland MC500. Moram da kažem da sam uvek zavideo slikarima, zato što slikar ima svoj štafelaj, platno, boje i on sedne u svoj atelje, sobu ili čak kuhinju i slika. A muzičari su uvek bili osuđeni na to da su morali da traže saradnju kolega, što je između ostalog zahtevalo i novac.

Znači, ako si hteo da snimiš neku numeru, morao si da pozoveš bubnjara, basisitu, gitaristu, ne daj Bože da govorim o gudačima, kojih mora da bude bar osam da bi to na nešto ličilo. Sekvencer mi je, a i ostalima koji su ga imali, pružio mogućnost da sam sednem u studio ili kod kuće i da isprogramiram muziku. Taj sekvencer je mogao da snima do šesnaest kanala i to ne audio, već midi, što je bila jako velika radost za mene. Postao sam sam sebi dovoljan, ali opet nikada nisam odustao od tih grupnih snimanja.

Ko god je imao para da investira u profesionalni studio i muzičare, taj je i snimao na taj način. Sarađivao sam sa mnogo pevača, u tome sam prvo učestvovao kao svirač, a potom i aranžer. Ali evo, odaću vam jednu tajnu: Moja najveća bol, ako tako može da se nazove, jeste ta što sam celog života želeo da komponujem muziku za filmove, za pozorišta, balete itd. A tokom cele svoje karijere sam bio osuđen da zarađujem od toga što sam radio aranžmane za pevače. Nemam ništa protiv toga, ali sa druge strane, nisam bio nešto preterano zainteresovan za takvu saradnju. Tek u poslednjih sedam-osam godina mi se pružila prilika da komponujem muziku za balet ili za pozorište.

• Kada pominjete saradnju sa raznim izvođačima, evo da Vas podsetim na neka imena: Dejan Petković, Zdravko Čolić, Đorđe Balašević, Bebi Dol... Sarađivali ste na jedinom albumu grupe DAG, "Sećanja", sa Kornelijom Kovačom, tu je saradnja i sa grupama Laki pingvini, Piloti, Vampiri...

Očigledno Vi znate više o mojoj karijeri, nego ja. (smeh)

• Pa nije tako, malo sam "bunario" po pločama u mojoj kolekciji. U vreme kada je nastajalo sve ovo što sam pomenuo, bilo je potrebno vrlo određeno sviračko umeće za ulazak u studio, rekao bih jedna sasvim precizna sviračka kompetentnost kada su aranžmani i produkcija u pitanju. Imam utisak da se to u današnjem vremenu poprilično izgubilo.

Muzikom je zavladao populizam, amaterizam, neznanje itd. Ne bih sad da kukam, ali muzikom se danas bavi ko-je-ko, da se tako izrazim. Moje lično mišljenje je da muzika zahteva beskrajno talentovane, iznad svega muzikalne ljude, koji su entuzijasti i koji to zaista vole. Međutim, danas se time bave, između ostalog i oni koji misle da će da zarade pare. Para od muzike nema. Možda tri osobe danas u Srbiji dobro žive od muzike, nije to ono što je nekad bilo.

• Zašto mislite da je to tako? Da li je ta, poslednjih godina relativno laka dostupnost tehnologije delom kriva za to? Mnogi danas imaju kućni studio, pa samim tim i pojednostavljenu dostupnost za snimanje.

Da, imam ga čak i ja. Doduše, u mom studiju ne mogu da snimam pevače i "žive" instrumente, mogu da radim sve ono što radim sa kompjuterima itd. Od svog skromnog stana odvojio sam za to jednu prostoriju, koja je sva pretrpana pa u nju bočno ulazim. A što se tehnologije tiče? Ona se pogrešno koristi.

• Da li je ona na neki način zloupotrebljena?

Jako je zloupotrebljena, jer je omogućila totalnim amaterima da pokušaju da se bave muzikom. Neki od njih su, hajde da kažem, na sreću i uspešni, ali nije to ono što bi trebalo da bude. Tehnologija je izmišljena da bi pomogla profesionalcima i talentovanim ljudima da budu još bolji. Ali ona je uglavnom omogućila ljudima koji po mom mišljenju ne bi trebalo da se bave muzikom, da se njome bave. Oni misle, ako uđem u sve to, postaću slavan i sve ostalo što uz to ide.

Ja uvek navodim primer, kada otac i majka vide da im dete luta, da se kreće po kafićima, duva travu, da bi ga malo smirili, kupe mu kompjuter za 300-400 eura. Potom dete skine piratske programe i dva meseca posle toga on se pojavi i kaže - ja sam producent, aranžer i kompozitor, mlad sam i talentovan, a ove čiče već jednom treba da odu. Tako se to dešava u dosta velikom broju slučajeva.

Znate šta, muzika je ipak nauka, to nije samo hobi. Tačno je da postoje naivni slikari, ali postoje i akademski slikari. Čovek koji se bavi muzikom i misli da živi od toga, želi da bude profesionalac, mora da nauči makar osnove teorije muzike, što je jedna knjiga od sto i nešto strana. Mora znati šta je tonalitet, šta je molska ili durska skala, osnovi harmonije itd. Ljudi se bave muzikom i zarađuju na toj muzici na osnovu neke svoje probojnosti i laktanja, a nemaju pojma šta je recimo durski kvintakord, a što se nota tiče, to je već "špansko selo" i to selo u debeloj provinciji. Ja zbog toga nisam besan, samo sam malo tužan, jer muzika može mnogo više da pruži nego što pruža.

• Da se vratimo nekim vedrijim temama. Godine '87. sa Sanjom Ilićem, koji nažalost više nije sa nama, snimili ste instrumentalni album "Delta Project".

Šokirao me Sanjin odlazak. A "Delta Project" je i dan-danas najprodavaniji album instrumentalne muzike.

• I to na prostoru Balkana gde nema neke preterane sklonosti ka instrumentalnoj muzici.

Naravno. To je stvarno kultni album, ljudi mi traže da im nabavim to izdanje, ali ja nemam ni svoj primerak, verovali ili ne. Sve sam morao silom ili milom da razdelim. Nemam ni vinil, ni kasetu, a ni kasnije objavljen CD.

• Kako je došlo do vaše saradnje i realizacije tog albuma?

Sanja je bio, a to malo ljudi zna, u periodu pre Balkanike jako dobar i uspešan kompozitor zabavne muzike i ja sam otpočeo saradnju s njim kao aranžer. Zamolio me ja da uradim aranžman za jednu njegovu kompoziciju za "Beogradsko proleće", ili možda neki drugi festival, ne sećam se više. I od tada smo počeli da se družimo, valjda mu se dopalo kako radim. To druženje je jedan duži period bilo veoma intezivno, praktično smo bili nerazdvojni. Zvali su nas "Honki i Tonki". Čak sam ga malo i u svirke "uvukao", jer sam ja u to vreme bio zaposlen u Big bendu RTB-a i ukazala se potreba na nekim festivalima za dvojicom klavijaturista.

Pozvao sam ga, pa smo zajedno radili, naravno, on je i dalje komponovao a ja aranžirao. Imali smo jako puno posla u to vreme. Radili smo za Radio televiziju, songove, džinglove, reklame... Jedne prilike sedimo i pričamo i Sanja kaže: "Vidiš, kako je dobra ova instrumentalna muzika koju radi Žan Mišel Žar, Vangelis... Hajde da probamo da uradimo nešto u tom smislu". Znači, on je inicirao sve to. I onda smo se dogovorili da jedno leto ostanemo kod kuće, da "žrtvujemo" jul i dobar deo avgusta, da sednemo kod mene, tada sam živeo na Salviji, i da uradimo album.

Foto: Privatna arhiva

To nam je zaista prijalo jer nam je to bilo novo i izazovno, pa smo za nepuna dva meseca uradili album na kome je bilo osam numera. U to vreme sam bio muzički urednik pop i rock muzike u PGP-u, pa sam te trake odneo glavnom uredniku Đorđu Debaču. Prethodno smo zvali jednog snimatelja iz Australije (Theodor Yanni, op. autora) da nam u našem studiju na Višnjičkoj Banji to smiksa i napravi snimak. Mogli smo to i sami, ali on je tada bio baš cenjen, pa smo se odlučili da on to uradi. Potom nam je jedan slikar dizajnirao omot i ja se pojavim kod Đorđa Debača sa pitanjem da li bi PGP to hteo da objavi. On kaže: "Slobo! Jesi li urednik ovde neki? Ništa mene nemoj da pitaš. Ti sam daj sve što treba i sam odredi tiraž".

I ja se nađem u neobranom grožđu, ipak sam ja tamo bio zaposlen, ne smem da preteram. I tako napišem nalog za proizvodnju i rezanje vinila, onako bojažljivo, hajde kao neka bude dve hiljade vinila i hiljadu kaseta. Imao sam strah da će to stajati u magacinu, da se neće prodavati. Međutim, nedelju dana nakon toga zovu me iz glavne prodavnice PGP-a, koja je tada bila u Makednoskoj ulici i kažu: "Dobro Slobo, šta je sa onom Vašom pločom"? "Pa valjda ste uzeli iz lagera", kažem ja. "Ma uzeli smo, ali smo sve prodali za četiri dana. Treba nam još ploča". Treba znati da to nije bilo neko visoko komercijalno izdanje, ali je bilo retko, jer praktično, malo ko je izdavao instrumentalnu muziku. Posle smo doštampavali tiraž četiri ili pet puta, a za doštampavanje je trebalo čekati mesec dana, što je svakako uticalo na prodaju. Tada je tiraž dostigao nekih 18.000, što ploča, što kaseta. Potom su stigli CD-ovi, pa je su odgovorni u PGP-u sami odlučili, bez mene, jer tada sam već otišao iz te kuće, da odštampaju oko 5.000 diskova. Dakle, tiraž albuma je bio oko 23.000 primeraka po mom saznanju.

• Pomenuli st da ste autor brojnih špica, džinglova...

Tako je. "Beogradski program", "Nedeljno popodne", za neki večernji tok šou, ne mogu se svega ni setiti. Većinom sam ja to radio, a delom i Sanja. Prestao sam da sarađujem sa Sanjom, naravno nikada nije prekinuto naše prijateljstvo, ali je naša saradnja prekinuta kada je počeo da se bavi tom etno muzikom, koju ja lično govoreći prezirem. U stanju sam da se popenjem na "Vršku čuku", na dve ipo hiljade metara da čujem neko originalno pevanje ili vidim neki ritual, tako nešto. Ali ovo što naši rade sada, kobojagi, "ja-sam-etno", to je po meni, možda će biti jako ružno, ali to je prostitucija muzike.

To je moje mišljenje, naravno, to svakako nije nekakav opšti stav. Mi smo tada prestali da sarađujemo, kao muzičari i kolege, ali smo nastavili najnormalnije da se družimo. On je verovatno uobrazio, tj. pomislio - e, kad može Bregović, mogu i ja. Međutim, Bregović je fenomen. On je prvi i on ima tu neku svoju rudimentarnu originalnost koju ostali nemaju. Kada već pominjemo Bregovića i sa njim sam jako dobar prijatelj i sarađivali smo više puta, kada je radio muziku za filmove itd.

• Dobili ste preko četrdeset nagrada za aranžmanska rešenja.

Četrdeset osam, koliko sam ja izbrojao, a možda ima i više.

• Kada to kažete, svakako da s punim pravom možete da prokomentarišete nedavno ponovo održan festival "Beogradsko proleće", nakon višegodišnje pauze. Šta bi ste o tome mogli reći, verujem da ste pratili taj festival?

Kako da ne. Čak sam na festivalu imao četiri orkestracije, ne aranžmana. Znači, na postojeće numere dodavao sam duvače, gudače... Šta da kažem? Jako je dobra stvar što je to počelo i što se to uošte održalo. To nije, Bog zna koliko sjajno bilo, uglavnom zahvaljujući manjku dobrih kompozitora i manjku dobrih pevača. Međutim, "Beogradsko proleće" po meni ima perspektivu u smislu tog velikog, živog orkestra koji je bolji od bilo kakve scenografije.

Kada pevač stane ispred četrdeset i nešto ljudi, kada tu ima dirigent, to je jedna atmosfera, a kada se peva na play back, to je nešto sasvim drugo. Tako može, zahvaljujući savremenoj elektronici, da peva bilo ko. Posao koji sam uvek odbijao je onaj tipa: "Hajde napravi aranžman i produkciju za jednu pevačicu, čućeš je kako peva". Ona dođe kod mene i ja vidim da nema sluha, nema pojma. Takođe sam sa najvećom odbojnošću odbijao korišenje tih elektronskih sredstava kao što je Auto Tune ili Melodyne, pomoću kojih može da se napravi da pevač bez sluha relativno tačno nešto otpeva. To nikada nisam hteo da radim. Ali ima onih koji to rade i zarađuju na tome.

• Znači, mislite da "Beogradsko proleće" ima perspektivu samim tim što se rade orkestracije, što izvođače prati veliki orkestar, a da će se taj vokalni deo festivala vremenom iskristalisati?

Nadam se. Ove godine je stiglo je tri stotine pesama. Tako mi je rekao Aleksandar Sale Filipović koji je bio u organizaciji, on se stvarno "polomio" oko svega toga. Verovatno da oni bolji pevači i bolji kompozitori smatraju da je nedostojno da učestviju na "Beogradskom proleću", tako da nije moglo biti probrano baš najbolje od svega. Od tih trista, izabrali su osamnaest pesama od koji možda jedno tri-četiri imaju neku šansu da se vrte i da se možda zapamte. Tu moram naravno da pomenem, pobednika...

• Tonija Cetinskog.

Da i takođe jednu izuzetno talentovanu pevačicu, kojoj je ime Saška Janković ili Saška Janks, koja je otpevala jednu veoma interesantnu baladu pod nazivom "Tirkiz". Tu svakako treba da pomenem i Ognjena Radivojevića koji je jako telentovan, a takođe i obrazovan, za razliku od većine. "Beogradsko proleće" ovaj put nije bilo nešto što je super kvalitetno, ali ja duboko verujem da taj festival ima perspektivu, kao što verujem u festivale uopšte. Šta je tu cilj, šta je "alfa-omega" kod nekog festivala? Da bude što je moguće bliže frestivalu San Remo, koji je po meni najbolji festival u Evropi, dakle to je jedan značajno dobar festival u okviru koga postoji taj "živi" orkestar, naravno postoje i matrice preko kojih orkestar svira, ali to je tonski, izvođački i umetnički stvarno jako dobro. Tu ima samo jedna mana - mnogo pričaju.

• Pa dobro, Italijani...

Da, da. Mislim da je to etalon kako bi danas trebao da izgleda dobar festival i nadam se da će to biti smer kojim će se ubudeće "Beogradsko proleće" kretati.

• Tema koju svakako ne možemo zaobići. Već nekoliko puta član ste žirija na takmičenju za našeg predstavnika na Evroviziji.

Ove godine sam bio član žirija, nekoliko prethodnih godina nisam, odnosno pre tri-četiri godine sam takođe bio u žiriju, ali bio sam i član srpskog žirija i za samu Evroviziju. Po pravilniku Evrovizije koji sam pročitao, a koji sadrži devetnaest strana, ako ste jedne godine član ili predsednik žirija, sledeće dve godine to nije dozvoljeno.

• Ove godine ste svakako bili i koliko znam glasali ste za našu predstavnicu.

Svi smo glasali za Konstraktu, izuzev Nede Ukraden.

• A Neda je bila predsednik žirija.

Jeste. Izabrali smo je zato što niko od nas ostalih nije hteo da bude predsednik. Svi smo rekli: "Nedo, ti si pevačica, najbolje bi bilo da ti budeš predsednik žirija, ipak si ti poznata". I tako smo je nekako naterali.

• Znači nije baš odmah pristala?

Pa trebalo joj je celih nekoliko minuta. Teško žabu u vodu naterati. (smeh) Naravno, svi imaju puno pravo da glasaju po svom nahođenju, moj drugi izbor bila je Sara Jo, znači davali smo po osam, deset i dvanaest poena. Aca Lukas je od svih nas dobio nulu izuzev od Nede. Ona je Konstrakti, što me je stvarno frapiralo, dodelila nulu.

• Dugi niz godina neki naš predstavnik nije izazvao više polemike i kontroverzi u javnosti, kao Konstrakta. To je dijapazon komentara od - blagi užas, preko pravo osveženje, do onih koji misle da je čitav taj njen performans genijalan. Vi ste glasali za nju, šta bi o tome mogli reći?

Ako želite da čujete moje lično mišljenje, mogu Vam reći sledeće: To za mene nije pesma. To je koncept koji je jako svež i originalan. Taj njen pristup i originalnost joj je i obezbedio da bude u vrhu na samom takmičenju. Moram još jednu stvar da napomenem. One večeri kada smo glasali, dobili smo nakon par sati izveštaj o SMS glasanju publike i ono je gotovo identično kao naše. Tako da je to iznenađujuće i dobro naravno, da su oni koji su glasali putem SMS-a, uglavnom razmišljali kao i mi. Da nije bilo tako žiri bi bio izložen stravičnom pljuvanju, čak se tu pominju i neke tužbe od strane Saše Mirkovića, menadžera Ace Lukasa.

• Šta mislite o Evroviziji uopšteno govoreći? Mnogi tvrde da je taj festival politizovan do krajnosti, da danas njime upravljaju određeni lobiji, da je nepovratno izgubio na važnosti i ozbiljnosti sa prestankom orkestralnog izvođenja na sceni ili kako se to već kaže - "uživo".

Ima i toga. A što se tiče politizacije, koliko ja sve to pratim i učestvujem, festival jeste politizovan. Bilo je prilično očigledno da će Ukrajina pobediti kakvu god pesmu imala, zbog ovog groznog rata koji se tamo dešava.

• Koliko dugo ste bili zaposleni, pre nego što se odlučili da postanete "slobodnjak"?

Ne puno, osam-devet godina, računjaući sva moja angažovanja. Faktički sam iz PGP-a otišao iz više razloga. Nisam mogao da prisustvujem tim radničkim savetima, zboru radnih ljudi, svakakvim komisijama. Recimo, lansirna komisija, koja određuje koliko će za svako novo izdanje biti tiraž itd. A shvatio sam još jednu stvar: U to vreme je bilo toliko posla, za razliku od ovog danas, da sam ja mogao svoju uredničku platu da zaradim za nedelju dana. Kada sam dao otkaz, direktor Stanko Terzić se baš uvredio, rekao mi je: "Sram te bilo, bio si maskota PGP-a, dolazio si na posao kad si hteo".

• Pisali ste celovečernje balete. "Buđenje", "Una Saga Serbica"...

Da i još jedan, naziv mu je "Galaktika"...

• Znam da spremate album pod tim nazivom, inspirisani naučnom fantastikom, čega ste inače veliki poštovalac.

Opčinjen sam naučnom fantastikom. Što se toga tiče, imam drugu ili treću biblioteku po veličini u Beogradu, više nemam ni gde da držim knjige. Taj album pripremam već duži period i samog sebe me je sramota što ga još uvek nisam završio. Interesantna je stvar, kad smo već kod toga, kada danas neki pevač hoće nešto da izda, diskografska kuća mu obično traži novac, jer i sami znaju da u ovom vremenu svi slušaju muziku sa youtuba i raznih drugih platformi, tako da diskografske kuće ne mogu da računaju ni na kakav tiraž.

Kad jedan Zdravko Čolić, koji je bio najpopularniji pevač, distribuira svoje albume tako što se oni poklanjaju onom ko kupi pet kg. deterdženta, šta dalje da pričamo. Znači, ne može diskografska kuća da živi od tiraža, od prodaje i zato i naplaćuju objavljivanje albuma. Međutim, ja imam ponudu od tri diskografske kuće, da taj album objave kada ga budem završio. Čak mi je i Željko Mitrović ponudio novac da objavi "Galaktiku". Kada sam ga upitao kome misli to da proda, odgovorio mi je da mu to nije važno, već da želi ima album instrumentalne muzike u svom katalogu.

• I ime Slobodan Marković.

Pa ne znam, ja sam uvek bio "čovek iz senke", mada sam stvarno učestvovao na mnogim snimanjima . Pre nekog vremena jedan veliki diskofil me je upitao: "Dobro Slobo, ima li neka ploča na kojoj ti nisi svirao?". Ja mu kažem, ne preteruj, ali on me onda podseti na neke saradnje koje sam zaista zaboravio. Recimo i sa orkestrom RTV Ljubljana sam svirao na nekim albumima, npr. pevačice Katarine Valente itd.

• Jesu li ovi baleti, koje smo pomenuli, doživeli izvođenje na sceni?

"Buđenje" je moj prvi balet, ako ne računamo ono gde sam sa Zoranom Hristićem bio koautor, a imao je samo dvadeset osam repriza. I pored toga što je to bilo relativno posećeno, prekinuto je izvođenje, ne znam zaista zbog čega. Evo, sad se javlja ideja od koreografa da se to izvođenje obnovi.

Uradio sam sat i devedeset minuta muzike za folklorno-baletsku grupu Una Saga Serbica, jedno tri-četiri meseca sam radio na tome. Ne znam uopšte odakle je potekla ta ideja, uglavnom, došli su kod mene reditelj Boško Đorđević i Sveta Krstić koreograf, i predložili mi radim balet na etno osnovi. Rekao sam da su izabrali pogrešnog čoveka, jer niti imam dodirnih tački sa etno muzikom, niti je volim. A Sveta će: "E, baš zato. Ti ćeš to drugačije da uradiš od ostalih". Taj balet je doživeo dosta repriza. Izvođen je u Beogradu više puta, u Novom Sadu, Nišu, mislim čak i u Banja Luci.

Znači, da budem precizan, to je folkor i balet, dakle jedna mešavina. To "etno" koje su mi napomenuli sam malo šire shvatio, u smislu da je to predstavljalo samo uzor, tih četiri do osam taktova, a sve ostalo su bile one moje elektronske "muljavine". Imao sam veliku tremu kada sam im to pustio prvi put kako bih čuo njihovo mišljenje. Pažljivo su slušali, samo ćute, da bi na kraju neko od njih rekao: "Sveto, ovo je fenomenalno". Nedavno su mi naručili da napišem "Una Saga Serbica II", dobio sam rok do jeseni iduće godine da to završim.

• Pominjli smo malopre tehnologiju koja danas u mnogo čemu pomaže autorima, pa smo zaključili da je ona na neki način zloupotrebljena. Kakvu bi poruku u tom smislu mogli uputiti mladim i perspektivnim autorima koji možda danas kreću vašim stopama?

Da koriste tehnologiju da bi usavršili svoje stvaralaštvo i da imaju makar osnovno muzičko obrazovanje, ne kažem da svi moraju završiti akademiju. Ali neka pročitaju jednu divnu knjigu koju je napisao Marko Tajčević, naziv joj je "Osnovi teorije muzike". To je sto i neka strana i to bi trebalo svi koji se na bilo koji način bave muzikom, da znaju. Nema pevača sa kojim svojevremeno nisam radio, a ponešto radim i sada. Od svih tih pevača koje znam, možda dvojica znaju da čitaju note, a profesionalci su i čuveni pevači.

Zdravko Čolić ne zna note, Goran Bregović takođe. U tom smislu mogu da kažem da sam ceo svoj život posvetio muzici, iako sam kao mali bio siguran da ću da budem inženjer astronautike, da ću da konstruišem vasionske brodove, ali eto, muzika traži celog čoveka, to je takođe važno znati. Ja sam učio klasičnu pijnističku školu, pa sam čak i dva puta dobio nagradu, doduše drugu, ne prvu, ali ako znamo da su to bila međunarodna takmičenja, to svakako daje na ozbiljnosti čitavoj stvari. Međutim, jedna kompozicija me je "naterala" da obratim pažnju na pop muziku, a to je "A Whiter Shade Of Pale" grupe Procol Harum.

• Pa i tu je glavna tema uzeta iz klasike.

Jeste, uzeta je iz jedne Bahove kantate. Malo kasnije je u mom životu nastao period ljubavi prema funk muzici, prema Herbi Henkoku, Džozefu Zavinulu, prema tom fusion jazzu, a kada sam naletoeo n grupu Earth Wind and Fire, tu sam kasetu od prerslušavnja izlizao, nisam imao ploču, nego kasetu.

Sada najviše volim da radim balete, a napisao sam i jednu rapsodiju za klavir i orkestar koja spada u takozvanu serioznu muziku itd. Voleo bih da mi se, u ovo malo života što mi je preostalo, pruži prilika da napišem muziku za neki dobar film, bilo akcioni, ljubavni, ali eto, celu svoju karijeru sam proveo radeći produkciju i aranžmane za pevače. Ne kažem da ih ne volim, ali nije to bilo moje usmerenje, nije to ono što bih najviše poželeo da radim. Nisam loše živeo, naprotiv, evo i dan-danas mi stižu autorska prava od SOKOJ-a, za to što sam uradio, tako da imam od čega da preživim, imam i nacionalnu penziju itd. Uostalom, malopre smo izneli podatak koji je za Ginisa: Ja stvarno ne znam nikoga ko je dobio četrdeset osam nagrada za najbolji aranžman, obično ljudi dobiju dve-tri takve nagrade.

• Kada sam jednom prilikom upitao Kornelija Kovača zašto sada ne sarađuje sa pevačima kao ranije, odgovorio mi je da to ne želi, jer to više nije isti odnos, nije ni približno ista priča kao ranije.

Tako je! U pravu je! I ako bih već mogao da biram, ja bih radije sarađivao sa početnicima nego sa nekim zvezdama. Mada sam, kažem, radio i za Zdravka Čolića i za Terezu i za mnoge druge, do pre sedam-osam godina praktično nije postojao pevač sa kojim nisam radio, naravno tu ne mislim na grupe koje to same sebi rade, celog života sam čeznuo da radim samo instrumentalnu muziku za balete, pozorišta, filmove, ali život uvek pravi nepredvidive putanje.

(Telegraf.rs)