Vladimir Samardžić za Telegraf rs: Muzika je postala previše ukalupljena

Foto: Vladimir Janić

U poslednjih nekoliko decenija stasala je generacija školovanih mladih muzičara koji su domaću scenu unapredili i oplemenili svojim znanjem i pristupom, donoseći ono najbolje što su naučili u elitnim svetskim obrazovnim ustanovama. Čini se da su ovde poseban respekt imali oni koji su svoje znanje stekli na Berkli koledžu, kao jednoj od najboljih, a možda i najboljoj muzičkoj školi u svetu u kojoj se izučava moderan muzički izraz i koja, po svemu sudeći, daje izvanredne mogućnosti onima koji imaju želju da prošire svoje muzičke vidike. Jedan od takvih muzičara je Vladimir Samardžić, bas gitarista, diplomac sa Berklija, izuzetno talentovan i obrazovan, ali i čovek čija je životna, a svakako imuzička storija, sasvim netipična i u mnogo čemu posebna.

Utoliko je razgovor sa njim bio zanimljiviji, jer smo se dotakli mnogo čega. Od njegovog prvog, gotovo slučajnog dodira sa bas gitarom, članstva u Vasil Hadžimanov bendu i grupi Smak, odlasku na Berkli, školi bas, gitare koju drži u Novom Sadu, solo albumu koji je nedavno objavio, ali i o nekim životnim stavovima kojim pokazuje kako je ličnost koja savim čvrsto stoji na zemlji, svestan onoga što je do sada postigao, ali i svih mogućnosti koje stoje pred njim, a koje otvara i donosi jedino uporan rad na sebi.

Preporučujemo

• Tvoja intersovanja što se instrumenata tiče su bila u početku vezana za gitaru, a prvi bend sa kojim si svirao se zvao Unikat.

Jeste, tu sam svirao gitaru i to je valjda prvi bend, dakle sam početak iz vremena osnovne škole.

• Do bas gitare kao instrumenta došao si zahvaljujući jednoj slučajnosti. Prilikom odsluženja vojnog roka, na audiciji nisi prošao kao gitarista, pa si se potom pokušao kao basista.

To je bio sticaj veoma čudnih okolnosti, tako je sudbina htela. Voleo sam gitaru i svirao sam je, vežbao, učio samostalno, knjige u vezi harmonje sam pozajmljivao od mojih drugara koji su išli u muzičku školu i oni su mi rekli - nemoj slučajno da upisuješ muzičku, solfeđo je užas, zamrzećeš muziku. Bolje sam radi, vežbaj, uči i ja sam ih stvarno poslušao. Nisam upisivao muzičku školu, niti su moji roditelji planirali nešto tako. Svirao sam u to vreme gitaru na žurkama, ekskurzijama, skidao Čorbu, EKV, Orgazam itd i to je išlo nekim tokom, znači kao hobi. Međutim, tada sam došao do sveski Pere Bahuna, čuvenog gitariste iz Novog Sada, a njegova škola gitare je bila poznata u našem gradu, važila je možda za najbolju u to vreme. Škola se održavala u KUD-u "Svetozar Marković", gde su moji drugari išli na časove, pa sam ja od njih uzimao te Perine sveske iz kojih sam učio akorde i prve osnove o tome kako se oni slažu, kako se formiraju neke harmonije u bluzu ili u nekim soul groove bazičnim numerama i tu sam pomalo počeo da ulazim u svet funka i soula, a svakako i preko muzike koju su slušali ti moji drugari, znači Vonder, pa Kvinsi Džons, Majkl Džekson... Počela je ta "crna" muzika sve više da me privlači, iako sam ja osamdesetih najviše slušao pop new wave, disco. Rock nisam nešto preterano slušao, ali svakako sam voleo i Dire Straits, Pink Floyd, te stvarno velike bendove, ali hard rock mi nije bio u nekom fokusu izuzev kada bi me privukao neki rif koji bih poželeo da skinem. Ta potreba da saznam šta je harmonija, zašto je u nekoj pesmi nešto drugačije u odnosu na neku drugu i kako to na gitari da odsviram, me je vukla napred i ka tome da postanem sve bolji. U tom smislu sam bio ubeđen da ću na toj audiciji za vojni orkestar u Senti lako proći, vladao sam solidno harmonijom, a mogao sam da sviram i neka blues i rock sola. Međutim, tu se pojavio jedan Spale iz Zaječara, dečko koji je imao vrhunsku tehniku, svirao je klasiku, Mocarta, "Turski marš", kolca je svirao jako dobro, što je za vojni orkestar bilo ono - prošao si dečko, ne moraš ništa više da sviraš. On je već poznavao narodnu muziku, dok ja nisam o tome ništa znao, ili jako malo, a pritom je odlično svirao i rock muziku. Jednostavno, došao je i "razvalio" na toj audiciji. Međutim, ja sam neke vojnike, koji su tu svirali, znao od ranije, oni su videli da gitaru sviram sasvim solidno, da znam harmoniju dosta dobro, pa i bolje nego oni. Potom bi me zvali povremeno, kada je za to bilo prilike, "izvlačili" su me koliko su mogli, da im nešto pokažem oko harmonije. U neku ruku njima je bilo malo krivo što je Spale očigledno bolji od mene, pa su mi predložili da probam sa bas gitarom. Ma gde - kažem im - bas gitaru sam jednom svirao u životu i to u emisiji "Muzički tobogan"...

• Kod Minje Subote i Joce Adamova.

Tu sam svirao u školskom orkestru trzalicom bas gitaru, jer basista iz nekog razloga nije mogao da dođe, pa sam uskočio kao zamena i to je bio moj jedini susret sa basom, tako da ne smatram da sam uopšte i svirao taj instrument. I kažem im - ljudi, ne znam to, još je ta tamošnja bas gitara imala samo tri žice, jedna je pukla, a drugu trenutno nisu imali da stave.

• Jolana, pretpostavljam?

Čuvena Jolana, tako je. Međutim, oni su bili uporni - hajde - kažu - pokazali smo ti "sa-sa" i "rumbu" i još je ostao "estam". Šta je "estam"? Pa "dvojka". Aha, dobro. I ja pristanem i prijavim se. Pored mene bilo je još četvorica basista, bio sam poslednji na spisku i kada sam video kako oni sviraju, pomislio sam da imam neke šanse. I tako sam na toj audiciji odsvirao to što su tražili, pa sam čak po svojoj želji svirao i neki bluz za kraj, gde sam se malo "šetao" po vratu gitare i kad su to videli, bilo je jasno da sam prošao, jer ovi ostali nisu smeli ni da pomere ruku. Tako sam postao basista.

• Gde ste svirali? U Domu JNA ili je bilo i drugih svirki?

Mi smo "šetali" po celoj severnoj Vojvodini, gde smo bili najbolji vojnički orkestar, a možda smo to bili čak i u čitavoj Vojvodini. Tako da smo mi "prašili", imali smo Dom JNA u Senti gde smo vežbali i svirali vikendom, ali smo dosta putovali i svirali na nekim drugim mestima, domovima, vojnim objektima, nekakvim poselima, bilo je tu svega.

• Kada si se vratio iz vojske, još uvek ti muzika nije bila u fokusu, upisao si elektrotehniku.

Moji roditelji su želeli da upišem taj faks, otac je hteo da me zaposli u Naftagasu i kako to već sve ide. Uvek sam bio dobar đak, bio sam vukovac i škola mi je išla prilično lako, mada matematiku nisam nešto posebno ljubio. Išao sam malo i na takmičenja, ali ništa preterano, uglavnom znao sam koliko je bilo potrebno i to je to. Upisao sam elektrotrhniku bez ikakvih problema, spremio se za prijemni i potom otišao u vojsku. Tako da sam ja u to vreme i očekivao da to završim i budem elektroinženjer, a muzika da mi bude neki hobi. Kada sam se vratio iz vojske, rekao sam ocu da želim da kupim bas gitaru, on nije imao ništa protiv, dobio sam novac i nađem u oglasima Fender Precision, nazovem čoveka i kupim tu gitaru, mislim da je bila oko 1500 tadašnjih maraka. To je bila moja prva bas gitara sa kojom sam počeo da vežbam i bogami, to sam radio koliko god sam mogao, opet samostalno, nisam imao profesora nego sam se trudio da nabavim neke knjige za kontrabas i video kasete. Sećam se jedne takve od Luisa Džonsona koja mi je jako puno značila, takođe jedne od Stjuarta Hama, a note sam učio iz knjiga za kontrabas i iz knjiga za trombon. Već sam čuo da su džezeri u svetu dosta učili čitanje bas ključa tako što su uzimali literaturu za trombon jer za kontrabas ranije nije bilo puno literature. Te knjige su mi jako pomogle, a kada me je nešto van toga interesovalo, pitao sam drugare koji su išli na Muzičku akademiju. Međutim, to što je mene interesovalo tamo se nije učilo! To mi je bio problem.

Vladimir Vlada Samardžić Foto: Vladimir Janić

• Još uvek nije postojala katedra za Džez akademiju.

Pa da, nije bilo toga. I ja ih pitam - ljudi, objasnite mi šta je ovaj C7-9? Oni me gledaju, te "šifre" oni jednostavno nisu znali. I tako sam sam morao sam da se snalazim. Sećam se da sam u to vreme kupio knjigu "Džez praktikum" koju je napisao Miša Krstić. Međutim, malo je falilo da odustanem da se bavim džezom i muzikom, jer je u toj knjizi teorija džez muzike predstavljena na način meni nerazumljiv tada, a kasnije sam čuo od drugih kolega da su imali isto iskustvo i uverenje da je džez jako težak, čitajući tu knjigu! Pomislio sam - kako mi je sve ovo strano i komplikovano. Gotovo ništa nisam shvatao, pa sam opet pitao drugare, školovane muzičare, ali ni oni nisu razumeli. To mi je tada bio veliki problem. Kasnije sam upoznao Vasila Hadžimanova i Rastka Rašića Rašu, pa sam preko njih nabavio neke osnovne udžbenike za Berkli, potom sam preko časopisa "DownBeat" nabavio sjajnu knjigu iz Nemačke, ali na engleskom jeziku, Verner Poehlert - "Basic Harmony" i ona mi je jako puno pomogla. Uz pomoć te literature sam napredovao, radio dosta, ali uvek je na prvom mestu bilo slušanje muzike i naravno svirke.

• Dok se sve ovo dešava, ti si još uvek na fakultetu, ali neke prelomne trenutke u tom smislu doneli su koncerti kojima si prisustvovao.

Tako je. Ti koncerti su stvarno bili fantastični, što je pomalo čudno, jer kada ljudima pomeneš devedesete svi pomisle kako se u to vreme nije ništa dešavalo, ali baš se početkom devedesetih svašta dešavalo. To su bili događaji koji su me "otvarali", inspirisali i terali da svaki put zasviram bas. Posle svakog od tih koncerata ja sam morao da uzmem bas gitaru kako bih nešto vežbao i "skidao". Smatram da je ta inicijalna kapisla bio zapravo koncert Četa Bejkera iz 1987. godine u "Studiju M" na "Danima džeza". Ja sam već nekoliko godina pratio tu manifestaciju, mada ništa nisam znao o džezu, ali mi je to bilo interesantno, živeo sam u blizini, tada je Novi Sad po tome bio poznat u čitavoj Evropi. Hoću reći, još uvek to nisam shvatao, ali me je privlačilo da slušam, imao sam potrebu da idem na te koncerte. Kada je Čet Bejker došao, on me je totalno hipnotisao s njegovom muzikom. Nastupao je u formi trija - kontrabas, klavir i truba, znači bez bubnjeva, s tim da je Italijan, Nikola Stilo, koji je svirao klavir, povremeno svirao i flautu. Čet Bejker je svirao trubu, pevao ili svirao klavir i to je stvarno bilo fantastično i nekako je ostalo u meni. Te snimke imam i dan-danas kao nešto što mi se iztuzetno dopalo i za šta sam se emotivno vezao. Potom su se desili ovi koncerti početkom devedesetih: Pet Metini Grup, Majls Dejvis, Džon Meklaflin trio... Sećam se da sam plakao što nisam mogao da idem na koncert Dizija Gilespija i njegovog Big benda jer sam morao da učim algebru, ali sam slušao diretan prenos na radiju, tada se to praktikovalo i svaki taj koncert je bio "mamac" da sve više idem u pravcu muzike, a ispite sam shodno tome sve teže polagao. Nisam mogao i jedno i drugo, probao sam, ali nije se dalo.

Vladimir Vlada Samardžić Foto: Vladimir Janić

• Sad je tu ona ključna situacija na koju sam mnogo puta nailazio u ovakvim i sličnim razgovorima. Kako si to pomirio sa roditeljima?

U startu nije bilo jednostavno, zato što su oni mene videli kao elektroinženjera i kada sam na drugoj godini odlučio da prekinem studije, rekao sam im da želim da razgovaram sa njima i tada sam im preneo da sam doneo odluku da definitivno napustim fakultet, jer hoću da se bavim muzikom. Majka je plakala, bila je šokirana, rekla je - ja tebe uopšte ne poznajem. Bilo je to jako teško, ja sam poreklom Crnogorac i možeš misliti kako je sve to išlo. Otac je nekako prihvatio to, pitao me je da li sam siguran, da li je ta moja odluka definitivna. U to vreme sam čuo za Džez akademiju u Gracu i za to sam se spremao, za Berkli još uvek nisam ni znao. Poznanstvo sa Vasilom i Rašom je usledilo nakon nekih šest meseci, možda i godinu dana. U svrhu upisa škole u Gracu sam u međuvremenu kupio kontrabas, vežbao klavir, harmoniju, spremao sam se za prijemni. Pisao sam im, pa sam ubrzo dobio od njih program džez odseka ali kada sam tu pročitao šta je sve potrebno za prijemni, odnosno video šta njihov program generalno nudi, a uz sve to dobio i potvrdu od nekih muzičara koji su bili tamo, shvatio sam da to ipak nije ono što bih ja želeo. Ja sam bio više u toj nekoj "električnoj džez" muzici i to me je interesovalo. Mejnstrim džez sviram, volim i slušam, ali to ipak nije bilo nešto što bih ja studirao četiri godine. Tada recimo nisam znao da u Holandiji postoje odlične akademije koje imaju smerove za bas gitaru, da sam to znao, možda bi me put odveo tamo. Ali ništa od toga još uvek nisam pominjao roditeljima, već sam im rekao da želim da upišem kod nas klasičnu Akademiju za kontrabas, što je njima bilo u redu, Grac nisam smeo ni da pominjem. Njima je tada malo laknulo, kao dobro i to je nešto, pomoći ćemo ti, kad završiš možeš da se zaposliš u nekom orkestru. (smeh) U to vreme sam već počeo da sviram po klubovima u Novom Sadu, "Piping" je bio tada jedno od glavnih mesta za svirke. Tu sa nastupao sa čuvenim bendom Aleksandra Marinkovića, poznatog tromboniste iz novosadskog Big benda gde sam povremeno svirao kao ispomoć, s obzirom da Bata Božanić nije hteo više da dolazi jer nisu mogli da mu plaćaju putne troškove. Suština je da sam jako rano, zajedno sa učenjem bas gitare počeo da učim i note, harmoniju, čitanje aranžmana, bio sam prinuđen na to, dirigent Josip Lorbek me je pozvao da radim sa tim čuvenim novosadsim orkestrom. Pomislio sam – to se ne odbija! Tu sam i upoznao trombonistu Acu, pa sam kasnije sa njegovim bendom svirao fank muziku - Stivija Vondera, razne druge stvari od Bilija Kobama, Herbija Henkoka itd. U bendu je svirao bubnjeve Bube Živković s kojim sam se sprijateljio. Posle par meseci tih svirki, to je neka '93. godina u jednom trenutku mi zvoni telefon, ja se javljam i čujem: "Ćao, ovde Vasil Hadžimanov. Čuo sam za tebe, treba mi basista, da li bi došao do Beograda, da se upoznamo i da probamo da sviramo, a treba nešto i da se snimi u studiju Biseri Veletanlić?" Ja ne verujem šta me pita čovek. Koliko prethodnog dana, gledao sam ga na televiziji, talentovan, mlad muzičar, iz poznate muzičke porodice, već je objavljeno da treba da ide na Berkli, a ja sviram bas tek neke dve-tri godine.

• Meni je fascinantno koliko si ti brzo uspeo da dođeš do svega toga.

Pa i meni je. Pitao sam ga kako je on uopšte saznao za mene. Nikada pre toga nisam svirao u Beogradu, već samo u Novom Sadu sa tamošnjim muzičarima. Rekao mi je da ima prijatelja, bubnjara Rastka Rašića, koji se takođe sprema za Berkli, a on je opet prijatelj sa Bubetom Živkovićem sa kojim sviram, pa su pričali o meni. Tako smo se upoznali i tako je počela naša saradnja koja je trajala do 2010. godine.

• Tako si počeo da sviraš na "Platou" i u "Jazbini".

To je bila moja druga škola za bas. Prva je bila vojska, tu sam učio osnove, a druga je definitivno Beograd i klubovi "Plato" i "Jazbina". Tu sam stvarno dosta svirao, ne samo sa Vasilom već i sa drugim džezerima, Aleksandrom Jaćimovićem, Nenadom Jelićem, Ogijem Radivojevićem, Vladom Krnetićem, Ljubom Paunićem, sa starijim džezerima, Karlom, Laletom Tošićem i da ne nabrajam. Svaka svirka mi je bila jedan čas, nakon toga idi kući pa vežbaj, ne znaš šta te čeka sledeći put. U svakom slučaju, sa Vasilom sam svirao kada je dolazio na raspuste, tražili smo neki moderniji izraz, sve to još uvek nije bilo pod imenom Vasil Hadžimanov bend, već smo bili grupa mladih i talentovanih džezera.

• Nažalost, došli smo do toga da u Beogradu trenutno ne radi ni jedan takav klub.

Da, da... Znam i ja kažem ljudima da su devedesete, što se muzike tiče, koliko god bile užasne iz više razloga, rata, sankcija, jedne opšte krize, sa muzičkog aspekta bile jedna neverovatna decenija. Znamo u kom pravcu je otišla pop muzika, to mi se nikada nije sviđalo, čast izuzecima, pa možemo čak u tom smislu govoriti i kada je svetska muzika u pitanju, ali recimo jako mi se dopalo ono što je dolazilo iz Sijetla, Nirvana, Soundgarden... zatim Pepersi sa zapadne obale... Ali i kod nas je bilo stvarno neverovatno. Naravno, najviše toga je bilo u Beogradu, ali i u Novom Sadu je bilo nekoliko klubova u kojima se džez svirao redovno, bilo je takvih svirki i u Kragujevcu, Nišu... U samom tom startu ta saradnja sa Vasilom i Rašom mi je bila veoma značajna i tu sam zaista puno napredovao. Prvi moj džez snimak je bio na ploči "Beogradska jazz scena 1993" sa Katarinom Kačunković.

• Kad već govorimo o devedesetim, kako je na tebe uticao poziv da se pridružiš grupi Smak?

Pa... to je moja treća škola. (smeh) I to se desilo slično ovim prethodnim situacijama. Kada to pričam ljudima, ne veruju mi. Negde krajem '94. godine zvoni mi telefon, javljam se i čovek se predstavlja: "Ovde Raško Kovačević".

• Menadžer.

Tako je. I kaže dalje: "Ja sam menadžer Radomira Mihailovića Točka i njegov prijatelj i mi pokušavamo sada da formiramo, novu, podmlađenu postavu grupe Smak, sa malo drugačijim pristupom. Jesi li raspoložen da dođeš do Beograda da se upoznaš sa Točkom i da probate malo da svirate"? Poenta je bila da su me videli i čuli neki Točkovi prijatelji i koliko sam ja čuo, pričali mu da ima jedan basista koji svira džez ali ima i rokersku energiju. Istina je da smo mi tamo "prašili" svašta, bilo je tu "znoja i krvi"... (smeh) Vasil je u to vreme već uveliko na Berkliju, viđamo se samo leti i zimi kada dođe u Beograd i ja kažem Rašku - naravno da bih došao. Nije mi baš bilo svejedno, znam šta je Smak, znam ko je Točak, imao sam neke njihove ploče, ali nikada sebe nisam zamišljao kao rokera. Međutim, Smak je mnogo više od rok muzike, to znamo svi. I tako sam se upoznao sa Točkom, sećam se i dan-danas momenta kada sam sišao u tu njegovu prostoriju, gde je on vežbao i pisao muziku. Poneo sam moj Fender Precision bas i tako smo malo svirali, probali svašta nešto.

• Jesi li imao tremu?

Jesam, nisam znao šta da očekujem, nije bilo "spremi to i to", pa da ipak idem na sigurno. Pritom, ja i nisam imao puno vremena da slušam Smak i da skidam te pesme.

• Svirali ste kompozicije iz repertoara grupe Smak ili nešto drugo?

Ne, "džemovali" smo. Točak nešto počne da svira, ja ga pratim. Svirali smo bluz, pokazivao mi je neke rifove koje je tek napisao, kako bih to "skinuo" da bi mogli zajedno da sviramo teme koje je pripremao za novi album. U svakom slučaju, nije to bio čas rok istorije. Naravno, ja sam taj repertoar grupe Smak potom preslušao i "skinuo" sve što je trebalo za tu novu priču i kada mi je rekao - to je to, primljen si, bio sam presrećan. Ubrzo sam se preselio u Kragujevac, odnosno u Beograd, bili smo stalno na toj relaciji i te dve godine koje sam proveo u Smaku, za mene su zaista posebne i prvi put sam osetio šta je to velika bina, šta znači svirati sa Kepom i Točkom, legendarnim muzičarima, kakav je to "filing", "gruv", odnos prema muzici uopšte, uživo i u studiju.

• Snimili ste album "Bioskop Fox".

To je snimano u studiju kod Laze Ristovskog na Košutnjaku. Ceo taj album sam svirao na Točkovom basu, jer njemu se iz nekog razloga nije dopao zvuk moje Precision gitare, iako je moj "Prec" '78. dakle, lepo godište. Ja sam zbog zvuka koji je Točak tražio na basu ugradio i jedan "bridž" magnet da bih imao sličan, malo više "midlasti" ton kao što je na njegovom basu. Međutim, stvar je u tome da je on takav konkretniji ton dobijao prevashodno jer je svirao noktima desne ruke, što je slično kao da sviraš trzalicom, tako da je na toj svojoj bas gitari stvarno uspevao da dobije dobar saund. To nije bilo moguće na "Precu", jer to naprosto nije takav bas, drugačije je konstrukcije, a ja nisam muzičar koji bi mogao odmah da svira i trzalicom Smakov repertoar, mada u krajnjoj liniji tu ni trzalica ne bi pomogla. Zbog svega toga smo iugradili taj "bridž" magnet koji mi je doneo Luis (Ljubiša Stojanović Luis, op. autora) iz Nemačke. Istina, dobili smo bolji, konktretnji ton, ali to i dalje nije bilo dovoljno dobro za snimanje, pa sam ceo taj album snimao sa Točkovom bas gitarom.

Vladimir Vlada Samardžić Foto: Vladimir Janić

• Koju je bas gitaru imao?

Pravo da ti kažem, ne sećam se. Svakako ništa skupo, Točak je taj bas odlično svirao, imao je dobar ton i gruv i sjajne je bas linije napisao za novi material. Ti prvi i drugi "tejkovi" su stvarno bili dobri, snimano je sa dva bubnja, jer je Kepa Junior je takođe svirao, Mikica je bio na drugoj gitari, tu je bio Najda – vrhunski vokal, po meni jedan od najboljih muških vokala na ovim prostorima uopšte. To je strašno moćno zvučalo i kada smo to snimili bili smo jako zadovoljni. Međutim, kada smo to čuli nakon finalnog miksa, sećam se da smo se pogledali međusobno Mikica, Kepa, Najda i ja, pitajući se - šta je ovo?! To nije bio taj zvuk, nije to bila ta energija, nije bila ta emocija, koju smo imali kada smo snimali i kada smo čuli taj "raf" miks. Nažalost, produkciono, taj album nije izašao kako smo očekivali, ne bih sada da ulazim u to zašto je to tako, verovatno ima više razloga. Takođe, taj album nije medijski bio dovoljno propraćen iz prostog razloga što je poređenju sa nekim inostranim bendom koji je svirao sličnu muziku, produkciono bila jako velika razlika, a pojavili su se i neki mlađi bendovi koji su takođe produkciono bolje zvučali, iako muzički nisu bili ništa originalniji, ali njihova frkventna slika je bila mnogo šira od naše. To jednostavno nije bila realna slika benda, uživo smo bili mnogo jači i ti koncerti su svakako bili jedno veliko iskustvo. Prvi put doživljavam da masa vrišti, da devojke hoće da me dodirnu, ludilo! (smeh)

• To je rokenrol.

Baš to, rokenrol, zvezda sam, je...te! (smeh)

• Ipak si posle dve godine rešio da sve to ostaviš i da kreneš za Boston. Koji su razlozi bili presudni za to?

Kada sam ušao u Smak, odmah sam i rekao da planiram jednog dana da idem na Berkli. Već sam poslao preko Vasila i Raše svoj CD na Berkli i bio sam primljen, a da to moji roditelji to nisu ni znali. I kada je te '93. godine i zvanično stiglo da sam primljen i da imam pokriveno pola stipendije, bio sam frapiran jer sam u tom trenutku svirao bas intenzivno neke dve godine. Ali u svom tom ludilu, ratu i sankcijama, nisam nikako mogao pronaći način kojim bih pokrio ostatak troškova za školovanje. Ja tada više nisam nekli talentovani klinac, a zapravo to nisam nikada ni bio, pa će sad neko da mi da pare "na mladost". Ja već imam dvadeset tri godine. Rekao sam mojima za Berkli tek kada je stiglo pismo, oni su se prijatno iznenadili, naprosto nisu verovali da ću ja napraviti nešto u muzici, mada, kada sam ih obavestio da me je pozvao Vasil u Beograd i da bih trebao nešto da snimam sa Biserom, počele su da im se pale lampice. Točku i “smakovcima” sam rekao da trenutno nemam uslove da odem na studije u Boston, ali da je to svakako neki moj cilj, međutim, sve dok radimo i stvaramo to je super, tu sam, ali ne odustajem od želje za usavršavanjem u budućnosti. Oni nisu imali ništa protiv i tako je ta saradnja i otpočela. U međuvremenu, meni je istekao prijem na Berkliju, jer nakon prijema sva dokumenta vrede tri godine, kada to prođe, moraju ponovo da se šalju snimci ili da se radi audicija, pa sam ja početkom '96. godine, pred kraj turneje sa Smakom, ponovo sve to poslao. Kako nakon tih održanih koncerata, nije bilo nekih daljih planova, postojala je mogućnost da idemo u Kanadu ali je to otpalo, neko vreme sam čekao, pa sam dobio obaveštenje od Berklija da sam ponovo primljen, da mi je dodeljen i deo stipendije, ali ovaj put sam imao rešenje za ostatak školarine makar za prvu godinu, jer sam postao stipendista jedne srpsko-američke fondacije. Moja poslednja svirka sa Smakom je bila na samom početku '97. godine, a nakon toga, u drugoj polovini januara otputovao sam za Boston.

• Berkli je jedna od najboljih muzičkih škola na svetu, tu ima studenata sa svih meridijana, kako se sad tu snaći, kako usmeriti sebe na pravu stranu?

Ja sam tu došao čvrsto rešen da nešto uradim, po cenu da čak i ostanem tamo "na crno". Znao sam da nemam novaca za drugu godinu, imam nešto da jedva nekako preguram prvu, a kako i od čega ću da živim ja stvarno nisam znao. Da pojasnim, ja sam uspeo da se snađem za prvi semestar na prvoj godini, što se školarine tiče, ali za život tokom tog semestra ja faktički nisam imao novac.

• Znači, ni za taj prvi?

Tako je, ali sam toliko bio rešen da probam sve to, pa ako uspem super, ako ne, nešto ću valjda raditi. Berkli je tada imao oko dve hiljade studenata, sada ima pet, sigurno. Tad je imao tri zgrade, sada ima barem pet zgrada. Teško je to opisati, ali u te tri zgrade sve je izgledalo kao da si ušao u jedan muzički svet, gde su muzičari sa svih strana skoncentrisani na jednom mestu, u jednoj muzičkoj školi. Tu tražiš neki svoj put, pokušavaš da se snađeš. Meni je nekoliko stvari koje sam pre toga uradio, u startu koristilo. Prvo, nisam tamo otišao kao neki "napaljeni" klinac koji ne zna šta će, ali mora biti na Berkliju.

• Je li imalo takvih?

Ima puno takvih. Berkli je najpoznatija muzička škola na svetu i tu ima tih "napaljenih" koji dođu, imaju para, došli su tu i misle da će sad Berkli da ih nauči muzici. Što se mene tiče, ja sam već imao određeno iskustvo bavljenja muzikom, sviranja, vežbanja, ozbiljnog rada i sve to mi je dalo jednu bazu da tamo odmah mogu da ispreskačem neke stvari, pa čak i neke teoretske i harmonske ispite nisam morao da polažem iako nisam išao u muzičku školu. Npr. ja sam tamo Harmoniju I i II preskočio na samom startu.

• To je posebno fascinantno, ako znamo da ovde nisi pohađao neku zvaničnu muzičku školu.

Nikad. Sećam se, 93. godine, samostalno učim harmoniju i standarde, sviram sa Vasilom, sviram po klubovima, pa sam pitao jednu prijateljicu koja je bila asistent na Akademiji da mi objasni neke stvari iz harmonije, imao sam neke njihove knjige, ali to je sasvim druga terminologija i ona mi kaže - Vlado, ne možemo ti pomoći, uostalom hajde dođi jednom da vidiš. I ja odem na čas, to su bili valjda gudači, možda druga ili treća godina na Akademiji, predmet recimo Funkcionalna harmonija ili nešto u vezi sa tim. I ona postavi pitanje: "Šta ovaj akord ovde predstavlja u odnosu na tonalitet"? Svi ćute, ja dignem ruku i kažem. Drugo pitanje isto, svi ćute, ja kažem. I tako tri pitanja. I ona će posle: "Vidiš da ne možemo da ti pomognemo. Ti znaš više o funkcionalnoj harmoniji, nego studenti druge ili treće godine gudačkog odseka". Tako je bilo tada, ne kažem da je tako sada na našoj Akademji, ali razumeš o čemu govorim.

Vladimir Vlada Samardžić Foto: Vladimir Janić

• Kako je to moguće?

To je zato što se oni bave ozbiljno instrumentom, a njih “dubinska” harmonija ne interesuje. Ne interesuje ih u onom suštinskom smislu - zašto je neki akord na nekom mestu i šta znači ono pre i posle njega i kako to drugačije može da se odsvira. Oni to ne rade, a meni baš to treba. Potpuno su drugi interesi i potrebe. Znači, dolazio sam samostalno do tih stvari, a imao sam i neke udžbenike sa Berklija i to mi je dosta pomoglo. Vremenom sam tokom studija, naučio kako da istestiram sebe i u odnosu na neke druge predmete, da ne trošim na njih vreme i novac, a svakako moram da ih položim. Treba malo vremena da se sve to shvati, da se pohvataju konci. Taj prvi semestar je bio vatreno krštenje, prvih mesec dana spavao sam na podu, na nekom tankom sunđeru u sobi kod mog prijatelja Raše. Tražio sam za to vreme rešenje, pa sam saznao za neku agenciju koja angažuje studente za čuvanje dece. Preko te agencije dobiješ da živiš u porodici, čuvaš decu, a od njih imaš stan i hranu, para nema. Pošto nema platnog prometa, to je zakonom dozvoljeno. Inače, van škole ne sme nigde da se radi, a u kampusu se poslovi plaćaju pet dolara na sat i ja sam tu stalno nešto radio, ali to je stvarno smešan novac. Sve što se radi van kampusa je "na crno". Uglavnom, preko te agencije sam došao do porodice u kojoj sam petnaest sati nedeljno čuvao decu i za to sam imao odličan smeštaj i hranu. Jedini problem je što nisam bio blizu škole, pa tokom prve godine nisam mogao da budem na nekim noćnim sešnima.

• Ipak, bez obzira na sve to ubrzo si počeo da dobijaš i nagrade u vidu plaćene školarine.

I mene je to iznenadilo. Ja sam već posle prvog semestra dobio "Nagradu bas katedre za postignute rezultate". Imao sam u tom prvom semestru sve A ocene i svirao sam gde god je moglo da se svira. Kad sam se malo opustio već sam solidno čitao note, pa su počeli da me zovu za svašta nešto. Vremenom sam počeo da dobijam kredite jer sam pomagao raznim profesorima, a oni su znali da nagrade studente koji su dolazili kod njih na časove da budu deo ritam sekcije. Recimo, sviraš određene primere i to što se predaje jer dobro čitaš note, dobro se snalaziš u raznim stilovima i kao nagradu, profesor ti pokloni kredit, a taj kredit je tad koštao 500 dolara, pa ti sad vidi. Ja ne dobijem keš, ali dobijem u kreditu vrednost koja meni pomaže da brže napredujem kroz studije. To je bilo nakon prvog semestra, a posle trećeg se desila ključna stvar, jer tada svaki student mora da priloži portfolio, tada se radi evaluacija svakog studenta jer oni žele da vide šta si uradio posle godinu i po dana, ne samo na Berkliju, već i van, s kim si svirao kada si išao kući, imaš li dokaz da si radio nešto kvalitetno u muzici. Ako nemaš dokaz, sve je džaba što se portfolia tiče i dokazivanja vrednosti. Dovoljno sam bio pametan da to sve skupljam, a to sam radio i ovde u Srbiji. Napravio sam jednu knjižicu, znajući da nemam šta posebno da ponudim kada odem tamo, imam puno godina, već mi je dvdeset i šest, mator čovek za studije, pa sam napravio promo knjžicu na engleskom jeziku u kojoj sam ispisao biografiju, ubacio neke slike gde se vidi sa kim sam sve svirao, kao i neke preporuke ovdašnjih poznatih ljudi. Odštampao sam to u određenom broju, poneo tamo i to sam takođe slao fondacijama kada sam konkurisao za stipendiju. Međutim, to mi je pomoglo i za Berkli, jer sam u taj portfolio stavio tu knjižicu i još neke stvari kojima sam dokazivao šta sam radio i pre Berklija. Tokom studija samo sam zimi dolazio u Srbiju, nisam imao novca da dolazim i leti, već sam to vreme koristio da tamo radim i sviram u okviru kampusa. Tako da sam sve to sakupio, znači taj jedan zimski odmor iz Srbije, plus tamošnje aktivnosti, sve to lepo složio i ja dobijem "BMG Jazz Award". Nisam ni znao šta je to, pa mi je jedna prijateljica objasnila da sam dobio ful stipendiju od Berklija. To je značilo da imam sve plaćeno i da godišnje dajem samo 500 dolara za neku taksu, što je stvarno smešno kada se podeli na 12 meseci.

• Sreći nikad kraja.

Da. Kada sam saznao to samo što se nisam srušio, ipak se moj naporan rad na kraju isplatio. I ne samo naporan, moram reći i pametan. Jer ti možeš puno da radiš, da sviraš, ali ako ne uspeš da im dokažeš da si sve to zaista radio, kada se radi ta evaluacija, džaba sav trud. Izuzev ako nisi neki vunderkind kojih tamo ima 5 do 10 posto, to su "ubice" kojima je sve otvoreno, koje svi znaju i koji imaju od starta sve ful plaćeno, ali to je jedan manji broj. Iza njih dolazi jedan broj dobrih muzičara koji super prolaze ali moraju da se dokazuju i na kraju jedan mnogo veći broj, gde je neka sredina, gde postoje razni nivoi, između ostalih ima i onih netalentovanih koji završe Berkli. Viđao sam takve koji stvarno nemaju talenta za muziku, ali oni završe, platili su 100.000 dolara, ovi su im sve to fino naplatili, a i oni su svakako naučili nešto, sviraju, ali po meni nemaju nikakvu šansu da urade nešto ozbiljnije u muzici. Mada, kakvo je vreme došlo nikad se na zna. (smeh)

• Kakvo je vreme došlo, ništa ne treba da nas čudi.

Bukvalno tako. Moguće je da se baš oni, za koje sam mislio da neće ništa uraditi, ubijaju od para. Prave bitove neke ili tako nešto.

• Kada već govorimo o tome, ima li nekih tvojih kolega sa studija koji su u međuvremenu postali svetske face, a da ste zajedno učili i svirali?

Hajde da krenem od nekih ljudi iz Evrope. Recimo, čovek sa kojim sam ja tamo dosta svirao je jedan od najpoznatijih pan frulaša u Evropi, a i u svetu - Demian Dragići. On je Rumun i tamošnja velika zvezda, za njega su se svi otimali kada se pojavio. Posle je napravio karijeru na zapadnoj obali u LA, pa čak i u filmskoj industriji, potom se vratio u Bukurešt. Zatim tu je Mađar Ferenc Nemet, bubnjar, koji je stvarno svetski nivo, član je grupe Gilfema gitariste Lajonela Luekea, svirao je sa Daferom Jusefom koji evo dolazi na "Novosadske muzičke svečanosti". Ferenc je radio sa velikim imenima, a meni je svirao diplomski koncert. Kada sam završavao, on je došao na Berkli i spasio mi diplomski koncert, jer mi jedan profesor koji je trebao da svira otkazao. Bilo je tu ljudi iz Austrije, Italije, zatim nekih Skandinavaca. Što se tiče Amerike, tu je bio Džaril Šo, altista "ubica", dugo je svirao sa Roj Hejnsom, sa svim tim velikanima i starijim i mlađim i on je predstavnik te generacije novih, modernih altista u svetu. Zatim Volter Smit Džunior, sigurno trenutno jedan od deset najjačih tenorista na svetu. Tu je bila Čihiro Jamanaka, jedna od najvećih japanskih pijanistkinja, potom moj kolega Janek Gvizdala, jedan od vodećih basista u svetu, bili smo baš dobri prijatelji i svirali smo zajedno neke sešne. U to vreme je bio tamo i brazilac Felipe Sales, on je vrhunski tenorista, kompozitor i aranžer koji živi u Americi, tamo je doktorirao i radi kao predavač. Zajedno smo svirali u jednom bendu, a 2017. sam ga doveo u Novi Sad, gde smo svirali zajedno na džez festivalu. Zatim Šon Mekgovan, gitarista sa kojim sam takođe sarađivao, dolazio je takođe ovde da drži radionice... Ima svakako još interesantnih imena, ne možemo ih sve nabrojati.

Vladimir Vlada Samardžić Foto: Vladimir Janić

• Znači sa nekima si još uvek u kontaktu?

Jesam, upravo sam Ferenc Nemetu I Felipeu poslao moj najnoviji album koji sam objavio. Sada kada postoje društvene mreže, sve je to puno lakše. Uglavnom, nekima sam već poslao svoj album, a drugima ću uskoro, da bih čuo njihovo mišljenje.

• Završio si Berkli, vrlo cenjenu školu, ovde je pri Muzičkoj akademiji u Beogradu tek 2012. otvoren džez odsek. Kako ti gledaš na to i kakav po tebi to nosi značaj?

Ja na to gledam kao na jednu veliku, veliku, stvar za Srbiju. Od kada je otvorena ta katedra, džez scena je živnula, a jedno vreme je tavorila. Dosta toga je krenulo na bolje tu negde oko 2015. kada su prvi studenti izašli sa Akademije, a međuvremenu se dosta njih vratilo sa školovanja u Holandiji, Kelnu ili Gracu. Kada su se oni vratili kao školovani muzičari, neki od njih su potom počeli i da rade u okviru Akademije, tad je scena počela da buja i da se rađaju sjajni bendovi, snimaju dobri albumi, tako da je to jedna fantastična stvar. Nažalost, mi u Novom Sadu to do sada nismo uspeli, bilo je pokušaja da ovde napravimo džez odsek koji bi bio drugačiji u odnosu na Beograd, ali to nam nije pošlo za rukom. Sada se ponovo izgleda nešto kuva, videćemo.

• Od Bodana Arsovskog sam svojevremeno dobio neke snimke, na kojima si i ti učestvovao, to je jedna sjajna ideja koja nažalost nije realizovana do kraja. Reč je o zamisli da se uradi album gde bi od instrumenata bile samo četiri bas gitare. Pored vas dvojice tu je bio i Sanin Karić i..

Henri Radanović, riječki basista.

• Da, ali to nije privedeno kraju. Interesuje me da li je moguće uraditi album gde bi od instrumenata bile samo bas gitare?

Nažalost, taj projekat nije završen, nije finalizovan, ne bih sada pričao o razlozima. Sanin je to pokrenuo iz najbolje namere, to je bila njegova ideja inspirisana jednim albumom koji su snimili trojica basista, koliko mi se čini. Osnova same njegove ideje ja da na tom albumu učestvuju četvorica basista iz perioda bivše Juge, u vreme kada su Sanin i Bodan radili. Tu su trebali da budu Davor Črnigoj i Nenad Stefanović Japanac. Kako iz određenih razloga to nije uspelo, ušli smo u priču ja i Henri, napravili smo te snimke i ja sam stvarno verovao u to. Henri i ja smo se baš dali, tu je zastupljena jedna moja kompozicija, uradio sam aranžman za jednu rumunsku numeru i još jednu od Luisa, a i ostala trojica su takođe učestvovala sa autorskim numerama, ali je na kraju zvanično objavljena samo jedna. Ono što sada mogu da kažem, jeste da će se jednom sigurno desiti moj "Balkan album", a kad to budem radio tu će se nadam se naći i dve kompozicije koje su prvobitno bile snimane za album "Quattro Bassi". To je jedna moja balada i tradicionalna rumunska tema koju je Demijan Dragići aranžirao prvobitno za svoj orkestar, a ja sam uradio orkestraciju za četiri basa. Što se toga tiče, to je moj plan, ali zaista ne znam kada će se to ostvariti, sve se menja shodno prilikama.

• U Novom Sadu vodiš svoju školu bas gitare. Koliko su danas mladi ljudi zainteresovani za bas kao instrument? Sviranje bas gitare nekada je automatski podrazumevalo da si i član neke grupe, ja u šali kažem da je to bio "društveni" instrument.

Dosta su zainteresovani i ako sad pričamo o instrumentima koji su se najviše razvili u nekom tehnološkom smislu, pa i u tehnici sviranja i samom pristupu, bas gitara je instrument koji je najviše napredovao. Kada uporedimo različite instrumente, recimo od 1970. do danas, poslednjih pedeset godina, videćemo da je bas gitara, što se same konstrukcije tiče, načina izrade, ali tehnike i načina kojom se svira i šta se dobija iz nje, ubedljivo najviše napredovala od svih instrumenata. Kada pogledaš sa druge strane, gitaristi i danas najviše sviraju Fendere, Gibsone, postoje tu sad i Ibanezi, Gudini, ali generalno to je to. A kod basista nije više samo Jazz Bass i Precision, sviraju se mnogo "petice", "šestice" (bas gitare sa pet i šest žica, op. autora), razni "fretlesi" (bas gitare bez pragova, op. autora). Postoje razne tehnike, kako se pristupa, šta se dobija iz instrumenta itd. Tako da je bas gitara vrlo popularan i moderan instrument, širokog spektra primene koji sviraju lideri u bendovima, nije to više kako si ti rekao "društveni", nego je to uveliko postao solistički instrument, “izašla je napred”, recimo ljudi snimaju albume i nastupaju samo sa bas gitarom.

• To je ogromna razlika ako znamo da je recimo šezdesetih godina prilikom preraspodele instrumenata i dogovora ko šta svira u nekoj grupi bas gitara uvek ostajala na kraju nekom "nevoljniku" koji je morao da je svira gotovo pa silom prilika. Gitara je za razliku od basa u to vreme bila daleko poželjnija.

Tako je. Promenili su se odnosi. Više se ne podrazumeva da se muzika piše samo uz gitaru, kao što je to bilo nekada u pop-rok muzici. Gitara je bila glavni instrument, kako za pisanje, komponovanje, tako i za rad u studiju itd. Sada to više nije tako. Bas gitara je "otišla gore", razne klavijature su se desile u međuvremenu, perkusije, mešanje stilova, ima puno bendova gde gitare uopšte i nema i to je danas normalno. Tako da je napredak tehnologije i muzičke industrije i sve ono što danas podrazumeva način stvaranja muzike i snimanja, uslovio da gitara više nije primarni instrument, izgubila je tu lidersku poziciju. Naravno i dalje je je bitna i značajna, ali daleko od toga da je to danas glavni instrument za stvaranje ili uopšte za sviranje. Vreme je donelo nove tendencije, nove smerove i uticaje. Naravno, samim tim došle su i stvari koje meni nisu posebno drage, a to je ta digitalizacija u smislu - ja sam muzičar, tako što pakujem neki bit, pa idem na svirku, "na gig", tako što pritisnem dugme i to puštam. To je za nas koji se profesionalno bavimo muzikom jednostavno smešno, ali takvo je vreme došlo. Da se razumemo, ima tu strašno kreativnih ljudi, di džejeva, producenata koji i sviraju određene instrumente, ali bogami, ima i jedan značajan deo koji apsolutno ne može "vola da ubode" ako u ruke uzme neki instrument, ali su zato prvi kada trebaju da se pritiskaju dugmići. Našli su forme koje danas prolaze kod publike i na kontu toga zarađuju i žive jako dobro. Muzika je nažalost, postala ukalupljena, čak previše ukalupljena. Kada se setim koliko je nekada bilo različitih stilova, koliko je sve bilo kreativnije, čini mi se da je ovo vreme koje je definitivno neka tranzicija, nešto mora da se desi. Ima klinaca jako talentovanih, koji pametno koriste tehnologiju, ali još uvek tu ne vidim naslednike velikih imena. Ko su naslednici Vondera, Stinga, Kvinsi Džonsa, Prinsa itd?

• Kažu da svaka industrijska, odnosno tehnološka revolucija posle određenog vremena donosi novu umetnost.

Ovo i jeste vreme neke nove umetnosti, samo što ja i dalje, kada je muzika u pitanju, ne čujem neke veoma originalne i kvalitetne stvari, ali to ne znači da se to neće desiti, ili da se to već dešava, samo što ja to još uvek ne znam, možda to nije došlo do nas ovde.

• Nedavno je u izdanju SKC Novi Sad objavljen tvoj novi album "Catching the Wind", koji sadrži deset kompozicija. Sa kim si sarađivao tokom realizacije albuma?

Album zapravo sadrži devet kompozicija, s tim da jedna ima dva dela koja su numerički razdvojena. Muzičari sa kojima sam sarađivao su Dado Marinković na bubnjevima, moj veliki prijatelj i omiljeni bubnjar na ovim prostorima, inače bubnjar Parnog Valjka, nekada Džibonija itd. Snimali smo kod njega u studiju i on svira bubnjeve na osam kompozicija. Potom, tu je Marko Antonio da Košta brazilski gitarista koji živi u Beču, on svira na četiri kompozicije. Tu je moj stari prijatelj, gitarista Nenad Gajin sa kojim sam već nekoliko puta snimao i sarađivao. On je svirao na četiri kompozicije. Takođe, saradnik mi je bio i Andreja Krstić, Jagodinac koji živi u Beogradu i koga sam našao preko Instagrama. U jednoj kompoziciji sam imao potrebu da ubacim solo bas ili da to bude sa perkusionistom, pa sam slučajno na Instagramu pronašao Andreju, oduševilo me je kako svira kahon, tako smo snimili dve stvari za solo bas i perkusije. Na albumu je devet mojih kompozicija, jedna je Markova, a sa njim i Dadom imam zajedničko i jedno aranžmansko rešenje koje je nastalo tokom snimanja u studiju.

• Odakle crpiš inspiraciju za svoje kompozcije? Malopre smo pominjali koliko su ti u mladosti značili neki koncerti u smislu tvoje profesionalne orijentacije. Da li tvoji idoli imaju neki presudan uticaj na tvoju krativnost?

Otvoreno ću ti reći: Mnogo su uticali na mene. Uopšte, slušanje muzike je uticalo zaista puno i to ne sam džez, već je to od samih početaka dok sam još slušao ploče moje sestre, počev od ABBE i Bitlsa, a roditelji su recimo slušali Tozovca i Silvanu. Ja volim da sviram balkansku muziku, etno muziku sa ovih prostora. Evo, sada radim u okviru projekta Vojvođanski simfoničari i Amira Medunjanin gde sviramo obrade Silvaninih i Tominih pesama itd. Ta izvorna muzika je uticala na mene u najranijoj mladosti, samo što ja toga nisam bio svestan, to je kasnije počelo da isplivava. Pop rock muzika je takođe uticala na mene, slušao sam Duran Duran, Japan, Tears For Fears, zatim Pitera Gebriela, Tomasa Dolbija, Genesis itd. Potom je došao fank, soul, džez i smatram da je to sve prirodno i normalno. Mislim da ne postoji muzičar, koji se - eto rodio talentovan, pa se muzika momentalno srodila s njim. Pre će biti da je ono što stvara, rezultat svega onoga što je do tada slušao, svesno ili nesvesno. Naravno da postoje neki favoriti, neke ljude sam mnogo slušao, tu bi na prvo mesto stavio Majls Dejvisa, pa bi tu došao Džo Zavinul, Weather Report i Zawinul Syndicate, pa recimo Dejv Holand koji je jedan od mojih najvećih favorita i idola, kontrabasista koga sam upoznao i radio intervju sa njim. Ima dosta basista, ne treba da pričam o Džaku Pastorijusu, Viktoru Bejliju, Markusu Mileru itd, to su ljudi koji su jako uticali na mene, ali svakako se to može reći i za one sa kojima sam svirao. Definitivno su Vasil i Točak dva čoveka koji su jako puno uticali na mene. Što se samog albuma i inspiracije tiče, tu je prvo Grožnjan, jer sam se ja zaljubio u to mesto kada sam 2018. otišao da predajem na tamošnjem letnjem džez kampu, Tu sam upoznao Tanu Aleksu koja je gostujući vokal u jednoj kompoziciji na albumu, a takođe i Marka Antonija da Koštu koji je jedno veče tamo svirao sa bendom. To su ljudi koji su direktno uticali da napišem prvu numeru posvećenu Grožnjanu, pa se kasnije sve super složilo da su bili slobodni i voljni da učestvuju na realizaciji mog albuma. Dado Marinković je za mene uvek bio inspiracija kada radim sa njim, znamo se od 2010. godine, a Nenad Gajin je čovek sa kojim sam svirao i kod Slobodana Trkulje u Balkanopolisu, a takodje dok bio je jedno kratko vreme i član Vasil Hadžimanov benda. Svirao sam takođe i na njegovom solo albumu, tako da ti ljudi nisu slučajno odabrani za moje saradnike. Jedini novajlija je Andreja Krstić. Ceo album je inspirisan i mestima u kojim sam bio i kroz koja sam prolazio poslednjih godina. 2019. sam obišao Toskanu, to neću nikada zaboraviti, tako da je i to imalo uticaja prilikom nastanka nekih pesama i melodija. Mislim da inspiracija generalno dolazi iz života, a ne samo iz muzike. Neke stvari izađu a da ni sam ne znaš kako i zašto, a nekada moraš malo više da se pomučiš, naprosto vidiš da to ne može odmah, ali posle shvatiš da je bilo potrebno da prođe neko vreme da bi se to spojilo sa nečim drugim, pa rezultat bude kompozicija koja je čekala na tebe.

• Ako podraazumevamo da će ovaj intervju pročitati neki mladi bas gitarista početnik, šta je ono što bi mu mogao reći u nekoliko rečenica?

Ono što bih mogao da kažem jeste da duboko veruje u to što radi i svira, jako je bitna stvar da nema predrasude, da posmatra muziku kao celinu, a ne kao nešto što je podeljeno na razne žanrove i stilove. Nemam ništa protiv ako se neko opredeli da se bavi jednom vrstom muzike čitavog života, ali mislim da svi veliki umetnici, iako su karijeru izgradili u jednom pravcu ili žanru, mnogo slušaju i druge stilove, pa samim tim to što su postigli i postali tako originalni u svom žanru i na svom instrumentu je dobrim delom zasluga činjenice da su bili otvoreni za razne muzičke uticaje koje su slušali, iako možda nisu toliko intenzivno u tome učestvovali. Hoću da kažem, da je jako bitno da budu otvoreni za različite muzičke pravce i uticaje. Jako je važno da se ne plaše padova, grešaka, demoralisanja, svi imamo momente kada ti nije ni do čega, kada ti se ne svira, to su prirodni procesi koje te vode nekim tvojim putem i koji će definitivno doneti rezultate pod uslovom da si istrajan i veruješ u to što radiš. Ali da to ne bude obična floskula, već u prevodu - treba raditi na sebi konstantno. Možeš recimo da čitaš ili slušaš, ne moraš uvek ni da sviraš. Meni se desi da ne sviram po sedam ili deset dana, ali to ne znači da sam odvojen od muzike. Ja sam primer nekoga ko nije bio prepoznat kao klinac koji je talentovan za muziku, odrastao sam u porodici u kojoj se nije sviralo. Jeste se slušala muzika, ali sve to se u meni probudilo kasnije iz nekog razloga. Žao mi je malo što nisam više pisao, bilo je tih perioda kada sam jurio svirke ili možda novac, jer tu je porodica, znaš već kako je sve to ovde, ali na kraju krajeva, nije to jednostavno nigde. Po meni je pisanje muzike jako značajno, mislim da bi svi to trebalo da rade još od malih nogu. Improvizacija i pisanje muzike su veoma bitni i to govorim svim basistima u mojoj školi. Da se ne plaše da improvizuju, da se ne plaše da pišu i da ne misle da će to doći kada oni dostignu neki nivo. Jer taj nivo uvek beži, koliko god da si dobar, uvek ćeš imati osećaj da nisi dovoljno dobar za nešto. Jer kada shvatiš neku oblast, otkrio si da iza toga ima još deset drugih oblasti koje moraju da se uče i tretiraju, pa ti uvek beži taj neki idealni nivo kada bi mogao da pomisliš - e, sad ću da snimim nešto, ili sad mogu nešto da odsviram dovoljno kvalitetno. Mislim da se puno ljudi plaši, da li improvizacije, pisanja muzike, ulaska u neki drugi žanr, tehnike, ali postoji taj strah od toga da nismo dovoljno dobri i da je potrebno da prođe neko vreme. Potom shvatiš, kada to neko vreme prođe, a to mogu da budu i godine, da si mogao svašta nešto da uradiš u tim godinama koje su prošle. Zato sam ovaj album i nazvao "Catching the Wind", to nije slučajno, već je to potraga za nečim što ne možeš da uhvatiš. Vetar nikada ne možeš da uhvatiš, on stalno beži i ti u tom traganju, u jurenju "vetra" propuštaš mnoge vredne stvari u životu, jer ne živiš u sadašnjem trenutku što je najbitinije od svega. Samo ti sadašnjost donosi potpuno ispunjenje i maksimum života u svakom smislu. Ja sve moje basiste teram da razmišljaju i da kreiraju bas linije od samog starta, pa čak i one koji tek počinju da sviraju bas, teram da razmišljaju kako da kreiraju bas linije kroz neke harmonske progresije, što je zapravo improvizacija u suštini. Mi basisti stalno nešto improvizujemo, osim kada basš moramo da ponavljamo istu liniju milion puta jer se tako traži od nas, ali mnogo češće imamo tu mogućnost da improvizujemio i da kreiramo bas linije na licu mesta u okviru određenog pravca. Danas su svi zaokupljeni video klipovima i skidanjem i to je sada jako moderno, da se skine nešto što je veoma brzo, efektno, ili slično tome. To se potom postavi na društvene mreže i onda dobiješ lajkove i folove. Međutim, problem je šta s tim možeš realno da uradiš u muzici kada dođeš na binu ili na probu? Šta zasta možeš da odsviraš u realnom vremenu svirajući sa ljudima, pod uslovom da ne želiš da budeš jutjuber ili instagram muzičar?

• Kakvi su ti planovi trenutno?

Pa svakako na prvom mestu je koncertna promocija albuma koja je zakazana za 1. septembar u Novom Sadu. Sviraće sa mnon Dado Marinković, Marko Antonio, i Andreja Krstić. Ono što takoće sada mogu da potvrdim, jeste da ćemo 9. oktobra svirati u Vršcu i to je prvi festival na kojem učestvujemo. Druga stvar je moja škola koja stalno funkcioniše i uživo i online, tu planiram da uradim jedan udžbenik i video kurseve koji će moći da se skinu sa moje platforme. Završavam svoj veb sajt, nadam se da će biti gotov do kraja leta i na njemu će sve što radim biti objedinjeno. 14. avgusta ću sa Amirom Medunjanin i Zrenjaninskom filharmonijom imati koncert, a u decembru smo ponovo sa vojvođanskim simfoničarima u Novom Sadu. Takođe radim i sa Frajlama u poslednje dve godine, biće i tu od avgusta dosta datuma i svirki.

(Telegraf.rs)