• 0
 ≫ 

Đorđe Ilijin za Telegraf.rs: "Muzika koja je nekad bila za šatru sad je na glavnim programima televizije"

 ≫ 

"Produkcija je malo bolja, ali je utoliko hladnija i sve više liči jedna na drugu", kaže autor sa dugogodišnjim iskustvom u Njujorku

  • 0
Đorđe Ilijin

Foto: Ustupljene fotografije

Pojava grupe Tako, sredinom sedamdesdeseih godina prošlog veka, bila je donekle presedan, jer je njihov pristup u mnogo čemu iskakao iz već uveliko ustaljenih šablona koji su vladali tadašnjom jugoslovenskom scenom. To je značilo da se i u ovim našim balkanskim gudurama mogao provući dah ondašnje svetske scene i to u trenutku, kada je rokenrol, bar što se Beograda tiče, zapao u popriličan ćorsokak, u modi je uglavnom bila opšta komercijalizacija, pa čak i besramno podilaženje publici.

U takvom okruženju ljudi sasvim drugačijih umetničkih senzibiliteta formiraju grupu koja je gajila nesumnjivo iskren pristup, ali se upravo zbog toga i susretala sa preprekama koje su drugi sasvim elegantno zaobišli, što sasvim proračunato, a što i zbog nemogućnosti da formulišu i stvore neki svoj kompleksniji muzički izraz. Kompozitor i multiinstrumentalista Đorđe Ilijin je uz basistu Dušana Ćućuza bio u svim postavama benda, pa je svakako bilo interesantno iz njegovog ugla čuti priču o svemu tome, ali i o odlasku u Ameriku, o aktuelnom trenutku u kome se popularna muzika nalazi, a svakako i o njegovom solo albumu "Flying In The Dream" koji je pre par godina za ovdašnje tržište objavila izdavačka kuća "Multimedia".

  • Rođen si 1952. godine u Sremskoj Mitrovici. Kako pamtiš te trenutke u kojima te je muzika počela obuzimati?

Pa pamtim dosta toga. Čak me ponešto čega se prisetim sada i iznenađuje, vremenom čovek zaboravi određene stvari, što obično bude u nekim srednjim godinama. To jeste daleka prošlost, ali nekako naš mozak funkcioniše na taj način. Uostalom, kada drugi dođu u moje godine, videće da nekako tada počinješ da izvlačiš sve što ti se nekada desilo. U sećanju mi je ostao taj utisak kada me je otac vodio na šišanje kod čika Marijana koji je imao običaj da sluša klasičnu muziku i dok sam tamo čekao da dođem na red, pamtim taj neki divan osećaj koji me je obuzimao zbog toga što bih čuo. To je neko stanje u kome, kada počne muzika, odjednom se promeniš, počneš drugačije da misliš. Posle sam o tome puno i razmišljao, ali nikada nisam otkrio zašto je to tako, ali verujem da je to slično i kod drugih ljudi.

  • Da li se neko u tvojoj porodici bavio muzikom?

U nekom smislu jeste, moj teča je bio odličan svirač harmonike i u tom nekom ranijem periodu svirao je na porodičnim skupovima. U Sremu se sviraju starogradske pesme i ja bih ga uvek slušao, bolje reći "zakovao" bih se za njega, ništa mi drugo nije moglo toliko privući pažnju kao to njegovo sviranje. Drugi su kao nešto igrali, veselili se, pričali, obraćali pažnju jedni na druge, ali ja sam video samo njega. On je to primetio, jer svaki svirac istovremeno posmatra i one kojima svira. Gledao sam u njegove prste i kako viljuškom popravlja ona perca od tonova, znao bi otvoriti harmoniku kada bi se nešto zaglavilo. Teča mi je bio prvi uzor, a ostali i sa majčine i sa očeve strane, nisu se bavili muzikom.

  • Dobro, ako si još kao mali počeo da obraćaš pažnju na klasičnu muziku, u kom trenutku si se zainteresovao za rokenrol?

Što se tiče rokenrola, pamtim da me je najviše uzbudilo kada sam bio u poseti kod svog rođaka u Šidu i kada me je on odveo na jednu igranku, imao sam tada otprilike petnaest godina, a možda čak i manje. U jednom trenutku bend je svirao kompoziciju "Satisfaction" od Stonsa i sećam se da me je taj poznati rif "uhvatio" totalno. U to vreme nije bilo neobično da bend ponavlja pesme koje svira, pa je tako bilo i tada i to je počelo da me trigeruje.

Đorđe Ilijin

Foto: Ustupljene fotografije

  • Tamo je verovatno svirao neki lokalni bend?

Upravo tako, bio sam mlad i iznenađen da me je rođak uopšte i odveo na tu igranku koja se održavala u nekoj tekstilnoj fabrici, pa su tu bile sve same devojke. Tad sam prvi put i igrao.

  • To se dešava negde oko 1965. godine?

Otprilike, ali oduvek mi je muzika bila jako važna. Otac mi je preminuo kada sam imao pet ipo godina, a u to vreme svi u komšiluku su slušali radio, ali su nakon toga počeli da gase svoje aparate kada bih se pojavio i tada sam i ja po tom običaju prestao da slušam muziku, to je bila kao neka zabrana i tada je nastao neki period kada nisam imao neku direktnu vezu sa muzikom. Tada sam počeo da pevam u sebi i osećao sam krivicu zbog toga, a potom sam išao kod jednog druga koji nije bio u fazonu tih običaja, pa sam kod njega slušao muziku.

  • Pored redovne, upisao si i muzičku školu gde si izučavao klavir i flautu. U kojim godinama si pošao u muzičku školu?

Relativno kasno. Moja majka je kupila klavir, imala je tu neku ideju da taj instrument počnem da sviram, ali to je prilično kasno bilo, u nekoj mojoj dvanaestoj godini. Što se tiče flaute, tu sam odjednom položio sve četiri godine, ali to je već bilo kada sam počeo da studiram. S obzirom da sam studirao etnologiju moj prijatelj Bojan Jovanović, etnolog, me je spojio sa jednim Nišlijom koji je bio prijatelj sa flautistom Miodragom Azanjcem. On mi je potom davao časove, međutim nije to dugo trajalo, ali je svakako bilo je zanimljivo jer je više nas bilo prisutno. Odlazio bih nedeljom na časove i njegovih četrnaest-petnaest đaka, između ostalih pamtim i Ljubu Jovanovića (pedagog, član ansambala koji su svirali staru muziku - Muzika Antika i Ars Nova, op. autora), bi svirali i taj njegov način rada je na mene baš ostavio utisak. Posle sam u SKC-u gledao njegov hor flauta i slušao neka predavanja, on je takođe imao ljubav prema čitanju koja se i kod mene razvila. Međutim, nisam se tu dugo zadržao, nastavio sam posle toga da sviram sam, kupovao note od Baha, Hendla, voleo sam te sonate, tako da sam i flautu poput nekih drugih instrumenata svirao sam. Potom sam u Sremskoj Mitrovici sve četiri godine položio u jednom ispitu.

Đorđe Ilijin

Foto: Ustupljene fotografije

  • Ti već kao gimnazijalac počinješ da komponuješ muziku za pozorište. Kako je došlo do te saradnje?

Moj brat Vlada Trećak se dosta mlad upisao na glumačku sekciju, preko zime bi dolazio kod mene da se družimo, pa me je vodio u pozorište koje sam tako i zavoleo. Kada sam počeo da sviram klavir, neko vreme sam prestao da idem u školu, počeo sam sam da sviram i improvizujem. Pravio sam neke nestašlluke pa me je majka kažnjavala da dvadeset dana ne izlazim napolje pa sam po ceo dan svirao i potpuno se navukao na to. Svaki čovek ima u sebi neku muziku, samo što neko zna, a neko ne zna da to ima, a ja sam uvek čuo neku muziku u sebi, pa sam tako počeo da improvizujem i da sviram po sluhu.

  • I tako si došao do nekih ideja za svoje kompozicije.

To je već bilo malo kasnije, u vreme kada sam počeo da sviram sa bendovima.

  • Jedna od prvih grupa sa kojom si svirao su Sećanja.

Prvi moj mladalački bend, to je bilo u periodu kada sam imao petnaestak godina, se zvao Dečaci Henrija IV. Tada su se svirale pesme sa festivala i sećam da je prva pesma koju sam uvežbao sa tim bendom bila "Ono sve što znaš o meni" od Arsena Dedića, to je bilo u c molu, takođe je tu imao neki klavirski, pentatonski solo i faktički sam tako počeo. Grupa se brzo razišla, a Sećanja su već bila profesionalni bend u koji sam ušao kada se malo čulo za mene. Tu je bilo dosta dobrih muzičara. Interesantno je da tada nisam nešto puno izlazio, više sam muziku doživljavao kao neko samotno provođenje vremena, ali sam kasnije nekako uspeo da dosta naučim uz te kaver bendove, a jedan od prvih, ozbiljnijih, su svakako Sećanja. Imao sam sreću da su oni već bili uvežbani, imali su svoje "tezgice", svirali su u Domu omladine i ja sam tu "uskočio" pošto sam svirao i flautu i usnu harmoniku, što je uz klavijature kao osnovni instrument svakako bilo zanimljivo.

  • Da li je neko iz grupe Sećanja kasnije napravio neku značajniju karijeru, izuzev tebe naravno?

U suštini, nije. Šimunovački, mi smo ga zvali Šime, je svirao tamburicu u Radio Novom Sadu, tu je bio Kreša koji je svirao klarinet, ali je potom isto bio član tamburaškog orkestra, gitarista Zoran Simić je prestao da svira rokenrol, prešao je na tamburicu, takođe i dalje svira, pa čak i pravi i restauira tambure. Od svih tih muzičara sa kojima sam se družio kasnije je najdalje otišao Nebojša Živković, on je čuveni marimbista, piše simfonije, njega sam upoznao u vreme dok sam svirao u grupi Tako. Tada je još uvek bio dečak, a kasnije je postao neprevaziđen. Pomenuo bih i Ćurčića, koga smo zvali Čaki, on je čak svirao i na onoj prvoj gitarijadi na Sajmištu. Bio je što se tiče svega toga poput nekog maga, svirao je gitaru i važio za čoveka koji je "doneo" rok muziku u Mitrovicu, sav je bio u tome i uvek je oko sebe imao svoju ekipu. Imao sam sreću da sviram i sa njim u bendu i to je dosta dobro bilo, jednom nas je čuo Dušan Ćućuz koji je u to vreme radio kao tehničar za YU grupu...

  • Kako se zvao taj bend, jesu li to i dalje Sećanja?

Da, bubnjar i basista su isterali Zorana, iz razloga što je bio oženjen, pa su pozvali Čakija. Svirka je potom bila dosta drugačija, svirao se Hendriks, recimo "Purple Haze", tu sam prvi put svirao "Memphis Underground" od Herbi Mena, svirali smo i "Bouree" od grupe Jethro Tull i masu sličnih stvari. Tu je bilo i nekih zanimljivih, čudnih tipova. U toj postavi je bio recimo Time, pevač neverovatnog glasa, koji je takođe divno svirao gitaru. On je ranije bio u Legiji stranaca pa se iz nekog razloga vratio, bio je veoma hariznmatičan i čudan. Sećam se kada je svirao Hoze Felisijana, ja bih pripomagao sa flautom i uvek bih osetio taj neki slobodniji način izražavanja i međusobnog slušanja, što sam od njega i naučio.

  • Možeš li da se setiš njegovog pravog imena?

Nažalost ne mogu. Kada je taj bend prestao da radi, desila se čudna stvar. On i jedan moj školski drug, neposredno po pretanku rada benda su opljačkali banku u Beogradu, to je bila prva pljačka banke ovde uopšte, on je uspeo da pobegne, a ovog mog školskog druga su uhvatili.

  • Njega nisu uspeli da uhapse?

Pobegao je kod oca na Divčibare i tu je, tako se pričalo, presudio sam sebi, stvarno ne znam šta se desilo tada, ali veoma često mislim na njega. Ovaj moj drug je dobio dvanaest godina, njegov otac je kasnije uz pomoć nekih veza uspeo da ga prebaci iz Kragujevca u sremskomitrovački zatvor. Pisao mi je i kada je dobio prvi slobodan dan otišli smo na ručak, posle se oženio i ja sam mu bio kum. To je istinita priča.

  • Kada si upisao fakultet, preselio si se u Beograd. Dušan Ćućuz mi je rekao da ste se jednom prilikom slučajno sreli u nekoj robnoj kući na odeljenju za prodaju ploča.

Da, tu smo se prepoznali, a već sam ti pomenuo da smo se jednom prilikom upoznali u Mitrovici kada smo lepili plakate. U robnoj kući smo na kratko razgovarali, a potom sam ga sreo još jednom, majka mu je stanovala negde na Voždovcu i ja sam živeo tu relativno blizu, pa smo se sreli u autobusu. On je uvek karakteristično izgledao, uvek me je privlačilo da pričam sa njim, ume veoma lepo priča, zanimljiv je čovek, a s obzirom da nije u mojoj prirodi da prilazim ljudima, razmišljo sam da li da mu priđem ili ne. Tada sam bio u nekom totalno introvertnom stanju, puno sam čitao, a već sam imao i svirke u Beogradu. Ipak sam mu prišao i tu se začela ta ideja oko stvaranja grupe Tako. On je želeo da ima svoju grupu, a u to vreme je svirao sa Srđanom Marjanovićem. Naša prva zajedničak svirka je bila u Šapcu, upravo sa Srđanom, tu je bio i bubnjar Mića Žorž Lolić, ja sam svirao flautu i usnu harmoniku i sećam se da mi je Srđan tada rekao - drži se ti flaute. Oni su potom otišli na neku tezgu na more ali je došlo do neke svađe kada su se vratili, potom me je Dule pozvao i tako je otpočela naša saradnja.

  • Pored Žorža, Sava Bojić je bio u prvoj postavi grupe Tako, ali se nije dugo zadržao. Interesantno, on je bio i u prvoj postavi Pop mašine. Dok je bio član grupe Tako imali ste jedan dosta zapažen nastup u Pioniru.

To je bio koncert za distrofičare i tu je nastupalo dosta bendova, hala je bila puna. Naša svirka je bila veoma dobro primljena, kritike su bile dobre, a sa Savom smo imali još nastupa. Dušan je poznavao puno ljudi i menadžera, pa smo svirali na raznim mestima. U tom periodu smo već imali neki naš materijal, neke moje kompozicije, a snimili smo i prva tri snimka za Radio Beograd, kompozicije -"Lena", "Čudan grad" i "Daždevnjak". Sava je valjda najbolji svirač sa kojim sam svirao, a takođe je bio odličan studijski muzičar. U to vreme je imao jednu svoju kompoziciju pod nazivom "Horizont" koja je malo podsećala na Bočekov "Dinamit", tako neki sličan rif, uz tu neku "gotovo nemačku" preciznost. On nije nešto puno komponovao, ali je zaista dobro svirao, recimo Hendriksa, mogao je te neke stvari da inkorporira u nešto novo, ali nije pravio neke autorske kompozicije, a mene je baš to najviše privlačilo. Kada sam svirao sa grupom Sećanja na gitarijadi u Zaječaru, to je bilo sedmdeset i neke godine, podelili smo tada drugo mesto sa nekim zaječarskim bendom, ali je još važnije što sam tada prvi put čuo Točka i "Bisku 2", što me je zaista fasciniralo i od tada sam imao želju da i ja krenem tim nekim putem, da i sam stvaram svoje kompozicije. Točak mi je bio velika inspiracija.

  • Kada je Bojić otišao u vojsku, na njegovo mesto u grupi Tako dolazi opet Sava, ali Jojić?

Mi smi imali neku tromesečnu tezgu u Dubrovniku i Sava Jojić je tu sa nama svirao, mada nije čak ni ostao do kraja. On je bio totalno drugi tip gitariste, veoma je lepo svirao i pevao i od njega sam dosta naučio. Nije loše svirati kavere i te neke kompozicije koje ljudi vole da slušaju, dosta se tu nauči, ali to je bio totalno drugi način svirke. Ponekad kada bi se on odmarao, u nekoj pauzi, Dule ja i Lolić bi svirali neke stvari koje su bile u repertoaru grupe Tako, međutim to nije bila svirka za more, neki ljudi nisu mogli ni da smisle to što sviramo, ali tu se opet dogodila jedna interesantna stvar. Došli su tada u Dubrovnik na letovanje štićenici popravnog doma iz Nemačke, bili su veoma neobični i pravili su haos tamo, sećam se jednog lika koji se, dok smo mi svirali te neke asimetrične ritmove i ostalo, kidao, bacao, svašta je radio. Taj lik se zvao Tomas Verner.

  • Neverovatno! Danas vlasnik izdvačke kuće "Kalemegdan disk" iz Nemačke koja je objavila vaše, ali i neke druge albume jugoslovenskih grupa. Dakle, ovo je sjajna informacija.

Da, da. Ja sam tada pored svirke, radio i kao noćni čuvar. Išao sam recimo po bungalovima ujutro da budim one koji su taj dan odlazili, odnosno vraćali se kući sa letovanja. Istovremeno, tu se pojavio i Ljuba flautista koga sam pomenuo, pa sam odlazio kod njega. Voleo sam Hendla i on mi je u tom dosta zagušljivom bungalovu, dok ga je devojka čekala da idu na kupanje, strpljivo pokazivao neke lekcije. Taj način kako je on svirao je dosta slična onoj metodologiji koju je koristio Azanjac. Istovremeno sam svirao i u jednom baru u blizini Dubrovnika, ta ekipa me je pozvala da im se pridružim kao flautista, svirali su jazz, tačnije smooth jazz i tu sam opet naučio neke sasvim druge stvari. Takođe sam u tom perioda sarađivao i sa jednim dubrovačkim bendom, imali su nekakv magnetofon, pa su me pozvali da nešto snimam sa njima, a što se tiče Save...

  • Šta je danas sa njim, imaš li neke informacije?

Pa ne znam, poslednje što sam video su neke njegove fotografije. On je kum sa Dačom, koji je tada isto bio u Dubrovniku. Dača je sada vlasnik izdavačke kuće Vertical Records koja objavljuje džez i sličnu muziku, a isto tako Dača i Rodoljub Stojanović (Multimedia Music, op. autora) su kumovi, njihova braća takođe, tako da mislim da je Sava savim OK. Verujem da i dalje svira, ali u to nisam siguran.

  • Kako ste upoznali gitaristu Miroslava Dukića?

Dule je pronalazio te ljude, potom smo otišli kod njega kući, ako se dobro sećam živeo je na Dušanovcu, tamo smo čuli njegove prve snimke koje je imao sa svojim prethodnim bendom, odlično je svirao bluz i tako je počelo. On je bio spreman da krene u sve to. Mi smo neko vreme tražili gitaristu, jer niko nije hteo da svira te kompozicije, gitaristi su više gledali da pronađu neku tezgu, nije bilo lako naći nekog ko će svirati u bendu koji već ima nekoliko svojih kompozicija, a koje nisu bile mejnstrim, ali Miroslav je bio čovek za to i tako smo počeli.

  • Dušan mi je rekao da ste ime za grupu odabrali po sintagmi - tako treba raditi. Jeste li, ako sa ove disatance razmisliš o tome, bili u pravu? To je značilo, ne razmišljati o hitovima, a to izdavačkim kućama nikao nije odgovaralo zbog profita, jer takvu muziku je slušala samo probrana publika, ipak vi ste po svaku cenu želeli da svirate samo ono što ste mislili da zaista vredi.

To je što se tiče imena, tačno. Dule je dao to ime, sad kad razmišljam, to je bila neka vrsta bunta, u rokenrolu je uvek postojao neki bunt, ali tačno je da su uvek bolje prolazile te neke sladunjavije stvari, neki hitovi. S druge strane, bilo je i drugačijih pristupa, mada one grupe koje ne sviraju za narod, ili za tržište kako se to sada kaže, nisu mogle dugo da traju. Ako to posmatram iz svog ugla, jer sam većinu tih kompozicija sam pisao, to je neki bunt u odnosu na onaj festivalski period, na te hitove i kada je Dule počeo to da plasira bilo je pritisaka tipa - uradite ovo, uradite ono. To je bila već neka vrsta nestrpljivog očaja, kao mi ćemo da sviramo, s jedne strane je ta sloboda, a istovremeno i neki inat. Mislim da se na ta dva principa to zasnivalo.

Đorđe Ilijin

Foto: Ustupljene fotografije

  • Krajem avgusta 1977. godine, svirali ste kao predgupa na koncertu Bijelog dugmeta kod Hajdučke česme. Danas gotovo svi imaju različite priče o tom događaju, a prva nedoumica u vezi toga odnosi se na broj publike koja je tu bila prisutna. U nedavnom intervjuu Robert Nemeček mi je rekao da te priče kako je tu bilo više od 50 000 ljudi jednostavno nisu tačne. Kakav je tvoj stav o svemu tome?

Da, taj intervju sam pročitao. Pa ne mogu sa sigurnošću da tvrdim, ali sam video jednu neverovatnu reku ljudi, sve je bilo ispunjeno, a koliko je bilo publike, to zaista ne znam. Posle je pisano da je bilo između šezdeset i sto hiljada, ali to stvarno ne mogu da procenim. Kada sam objavio fotografiju sa tog koncerta, jedan moj prijatelj inače Mitrovčanin, je baš komentarisao da tu nije moglo biti više od 30 000 ljudi. Kako i na osnovu čega je to procenio, zaista ne bih mogao reći. Uglavnom, kada smo mi tamo počeli da sviramo dok smo završili prvu kompoziciju već je počeo polako da pada mrak. U jednom momentu dok sam svirao usnu harmoniku, video sam kako su ljudi počeli da pale upaljače, to je stvarno bilo nesabrojivo koliko ih je bilo. Ta svetlost i taj prostor su neverovatno izgledali, kasnije sam sretao one ljude koji su tu bili, ali i one kojima roditelji nisu dali da idu, ali u procene se ipak ne bih upuštao. Kada smo mi svirali besplatan koncert na Kalemegdanu, znam da je bilo oko 5 000 ljudi, za toliki broj publike imam osećaj, ali za više od toga svakako ne. Nakon tog koncerta imali smo turneju sa Bijelim dugmetom i svuda su stadioni bili puni, čak mi se čini da je tada rokenrol počeo pomalo da pobeđuje fudbal, ali ipak je to sve subjektivno. Sećam se hale Tivoli u Ljubljani, Čaira u Nišu, srajevskog koncerta, sve je to bilo puno.

  • Bijelo dugme je pre toga imalo koncert u Sremskoj Mitrovici na kome je bilo prisutno malo ljudi, po nekoj priči oni su već počeli gubiti popularnost.

Bio sam na tom koncertu, ta sala u kojoj su svirali je bila prepuna, a dosta ljudi je ostalo i napolju. Nisam stekao utisak da oni gube popularnost, u svakom slučaju taj koncert kod Hajdučke česme je bio fenomen koji im je pomogao da nakon toga organizuju jako uspešnu turneju. Međutim, dogodilo se da sam nakon te turneje oboleo od reumatizma i istovremeno sam dobio poziv za vojsku. Nama je taj koncert mnogo značio, a verujem i drugima. Recimo, posle toga sam po glasanju publike u listu Džuboks, proglašen za trećeg instrumentalistu u kategoriji "ostali instrumenti", nakon Pere Ugrina i Brana Lamberta Živkovića. Sećam se da je u Sarajevu nakon koncerta, nekoliko klinaca išlo za nama, a što se tiče Dugmeta mislim da su tada bili na nekom vrhuncu. Neki smatraju da oni i nisu rokenrol bend, ja svakako mislim da jesu. Viđao sam ih i slušao, posle sam neke članove grupe i snimao u studiju, ali može se reći da je ta Hajdučka česma bila neki okidač za njihov, pa čak i za povratak rokenrola. Oni su napravili neki spoj sa narodnim melosom, ali slično su radili i Leb i sol koji su sa nama takođe išli na tu turneju i za mene su oni u svakom slučaju bili veće otkriće. Za Dugme sam već znao, ali mnogo mi je veće otkriće bilo kada sam čuo kako sviraju Stefanovski, Koki Dimuševski, Garo Tavitijan i Bodan Arsovski, ali to je bio neki sasvim drugi način, drugačije "zapakovani" narodni melos u okviru rokenrola, snažniji, glasan zvuk, sloboda improvizacije itd.

  • Oni su nakon koncerta u Skoplju odustali od daljih nastupa na toj turneji.

Tako je, mi smo išli na celu turneju sa Bijelim dugmetom, posle je Grada, njihov menadžer, tražio da potpišemo ugovor za sledećih sto koncerata, ali ja sam tada već bio u vojnoj bolnici na ispitivanjima u vezi tog snažnog reumatizma koji sam dobio i zbog toga nisam mogao da prihvatim tu ponudu. Istovremeno mi je pomalo smetalo što mi kao predgrupa nismo imali neke, u osnovi zadovoljavajuće uslove. Na primer, mi sviramo a tehničari nameštaju svetlo, pentraju se po merdevinama iznad nas, raspoređuju instrumente, hoću da kažem, nikada nije bilo tog profesionalizma kao što je to recimo na zapadu - uslovi su isti bilo ko da svira. Čini se da je tu bilo određene diskriminacije i bilo mi je neprijatno zbog toga. Tražio sam razloge zbog kojih se to dešava, ali tada to svakako nisam mogao da razumem. Drugo, imao sam poziv da počnem da radim kao profesor u mitrovačkoj gimnaziji, a s obzirom da sam počeo otežano da hodam, nisam mogao više da nosim instrumente, dešavalo se da nakon koncerta zakasnim na voz, pa sam bio prinuđen da prenoćim na stanici i slično, jednostavno nisam više bio spreman na taj napor.

Đorđe Ilijin

Foto: Ustupljene fotografije

  • Ponudu za prvi album dobili ste na festivalu "Omladina" u Subotici, jer se u tamošnjem Narodnom pozorištu održavalo i veče progresivne muzike na kome ste nastupali, pa je RTV Ljubljana objavila taj LP, mada ste snimke kompozicija za vaš prvi album napravili za potrebe Radio Novog Sada.

Da, mi smo već imali taj snimak, pa smo potom svirali na Omladinskom festivalu u Subotici, to je bilo odvojeno veče na kojem su svirali progresivni bendovi. Pamtim koliko sam bio oduševljen kada sam čuo slovenačku grupu Sončna pot. Uglavnom, tu smo vrlo dobro prošli, pa čak i posle na konferenciji za štampu neki ljudi su nas hvalili, recimo Tomaž Domicelj, koga smo potom i pozvali da nam bude gost na tom našem koncertu na Kalemegdanu. Ipak, cela ta "Subotica" je prošla u znaku pesme "Računajte na nas", tada sam čuo bend Đorđa Balaševića i nekako mi se čini da je sve na kraju ličilo na to. Tada sam shvatio da je ipak taj komercijalizam daleko rašireniji nego ovo što smo mi ili ljudi poput nas, radili.

  • Sledeći album, "U vreći za spavanje" snimali ste u studiju Enca Lesića, ali je sada već izdavač bio PGP RTS. Snimanje i miksovanje prvog albuma je završeno u veoma kratkom roku, utrošeno je manje od četrdeset sati, kako je to teklo kada je drugi album u pitanju?

Mislim da je taj prvi album urađen za trideset osam sati, ali to nikako nije smetalo da i kasnije nastavi da živi, objavljen je i "napolju". To je sve bilo iz razloga što smo bili jako uvežbani. Sećam se da mi je Dule rekao da smo jedne godine imali šezdeset svirki. Meni to niko ne može da veruje, kada sam objašnjavao nekim ljudima u Njujorku, oni nisu mogli da shvate da je sve to urađeno za tako kratko vreme, jer se kod njih takva vrsta muzike mnogo duže snima. Što se tiče drugog albuma, nije to trajalo mnogo duže. Ne znam tačno vreme, bili smo isto dobro uvežbani, a kako smo sve sami finansirali, svakako nismo ni želeli da uđemo u studio nespremni.

  • Interesantna je priča za taj prvi kvadrofonski koncert u Domu omladine, koji ste uradili sa grupom S vremena na vreme, a sve je na neki način poteklo od toga kada ste ti i Ćućuz početkom 1977. godine bili u Beču na koncertu grupe Pink Floyd. Koncert je rađen sa dve miksete i mislim da je Robert Nemeček bio jedan od tonaca.

Na tu ideju je došao Dule. Išli smo na taj koncert u Beč, to je bila "Animals" turneja. Slušali smo Floyde ali i mnoge druge grupe. Ja sam recimo slušao Tangerine Dream, Dule je voleo da sluša Soft Machine, ali njegove su to ideje bile, iako ljudi često misle da su moje. Evo upravo sada recimo imam problem i neke nesporazume. Kada je objavljen moj solo album u Italiji, napisali su da sam lider grupe Tako, međutim, istina je da je Dušan Ćućuz osnovao taj bend, doduše, ja sam tu od samog početka, pa smo on i ja prošli sve te promene gitarista i bubnjara. Mislim da je to vezi koncerta bila odlična ideja, sad da li je to zaista bio kvadrofonski koncert ili dupli stereo, ne znam, u to vreme nisam uopšte ulazio u tu vrstu problematike. Robert Nemeček i Mile Pile Miletić su radili na dve miksete i kad sam na samoj probi svirao flautu, "prošetali" su taj zvuk u krug, što je zaista fenomenalno zvučalo. Sve se dešavalo u onom periodu kada je već bilo izvesno da će predsednik Tito preminuti, on je već uveliko bio u bolnici i u čitavom društvu je bila neka napeta atmosfera, pa je tada bila i neka prećutna zabrana koncerata, tako da smo mi verovatno i poslednji bend koji je uopšte u to vreme i svirao neki koncert i to zahvaljujući toj našoj instrumentalnoj muzici, a i grupa S vremena na vreme je imala dosta drugačiji repertoar.

  • Koliko je znam vi i gupa S vremena na vreme ste u to vreme u istom prostoru održavali probe.

Da, imali smo u to vreme probe u Dadovu, Dule i ja smo ih poznavali. Dule je tada napravio i jedan veliki, crni, platneni reklamni pano, koji smo postavili na Dom omladine, ali je to uklonjeno nakon nekoliko sati, zbog asocijacije Tako - Tito. U to vreme se osećao neki strah, neka zebnja po pitanju budućnosti zemlje, počele su i razne priče da kolaju po gradu i slično.

  • Postoji mišljenje da je grupa Tako bolje prolazila u Ljubljani i Zagrebu, nego u Beogradu? Da li je to tačno?

Pa čini mi se da jeste. U Sarajevu je na primer uvek bilo dobro, mada mogu reći da su sale u kojima smo svirali svuda bile pune. U Beogradu je malo drugačija publika, tu sa ljudi obavešteniji, a kada bi išli dalje, imali smo epitet beogradske grupe, pa je i to bio razlog zbog koga su ljudi dolazili na koncerte. U to vreme ljudi nisu bili prisutni samo da bi slušali bend, već da bi se zabavili, okupili po nekom njihovom ritualu, da bi bili svi zajedno uz muziku. Naravno, uvek je jedan deo publike dolazio da bi slušao ono što se svira.

  • Zašto se grupa Tako raspala?

Pa bubnjar (Slobodan Felekatović, op. autora) je trebao da ide u vojsku i to je zvanično bio razlog, ali i ja sam bio umoran, svi smo bili umorni. Ne bih sada želeo da izgleda kako sam se ja izopštio ili da sam bio izopšten, ali su počeli da se pojavljuju natpisi tipa - Đorđe Ilijin i grupa Tako, što je izazvalo neke nesporazume i prigovore poput - ti si nas iskoristio. Miroslav Dukić je počeo da se buni, čak je jednom na nekoj probi rekao kako mu se ne sviđa to što radimo i polako se spakovao,, ostali su ćutali. Posle ga je Dule opet ubedio da se vrati, ali sve vreme je između nas dvojice bio neki antagonizam, čak mi je Ćućuz jednom rekao - ne znam zašto te on mrzi. Radio je neke stvari koje mi se nisu dopadale i on je u stvari bio razlog zašto ja nisam hteo da nastavim dalje, mada mi je teško to da kažem, ali mi nikada nismo mogli da imamo neki zajednički jezik. Po mom mišljenju, svaka grupa uspe ako ima jednog lidera. Dule je bio šef a mene su izdavači nazvali liderom, mada ja nisam nikada bio u fazonu da budem nekakav lider, a u stvari onaj ko je uticao na odluke da li će nešto biti sprovedeno ili ne, bio je Miroslav Dukić. Eto nedavno sam imao ponudu u vezi objavljivanja specijalnog izdanje grupe Tako sa prvim i drugim albumom i dodatnim snimcima, pa sam između nas putem interneta otvorio zajedničku konferenciju, ali ni Dule ni Miroslav mi se tu uopšte nisu javili naprotiv, počeli su neki napadi i optuživanja, ne znam zaista zbog čega. Takve stvari mi nikada nisu odgovarale, a bilo je i previše toga, možda je to zasićenje, ali takođe treba da kažem da se mi nikada nismo svađali, ako do toga dođe ja se jednostavno okrenem i odem. U svakom slučaju, svako će ti dati drugačike viđenje toga, ali znam kada sam posle u studiju "Akvarijus" radio kao snimatelj i da su se mnoge grupe svađale, nisu dugo trajale, a ako se i dogodi da traju, to je stvarno majstorstvo.

  • Provlače se i neki podaci da si se zanimao za arheologiju.

To se svuda provlači, a mislim da je to poteklo od Petra Jnjatovića, on je to napisao u rok enciklopediji. Ja nisam arheolog, završio sam Filozofski fakultet na odeljenju za antropologiju i etnologiju i kao etnolog sam, nakon prestanka rada u školi, neko vreme radio u Zavodu za zaštitu spomenika kulture. Volim arhelogiju, ali nisam arheolog.

  • 1983. godine si za izdavčku kuću Suzy i Zagreba objavio svoj solistički album "Zabranjeno prisluškivanje". Interesantno je da si tu svirao sve instrumente izuzev bubnjeva koje je svirao Vladimir Furduj Furda, a učestvovao je i hor Doma omladine iz Sremske Mitrovice.

Pa to je bio trenutak nakon raspada grupe Tako, taj album sam radio paralelno dok sam u mitrovačkoj gimnaziji predavao istoriju muzike, vodio sam i taj hor za potrebe školskih priredbi, a u jednoj sobici u školi imao sam klavir i zapravo tu sam i spremao taj album. Nisam imao nikakvu posebnu koncepciju, jednostavno sam zapisivao te ideje. Poneko taj album poredi sa onim što je grupa Tako radila, ali ja ne mislim da je to uporedivo. Tu nema gitare previše, nije to sad neka muzika čvrstog zvuka, već više neki moj individualni pogled. Kasnije je taj album uz pomoć Tomasa Vernera objavljen u Italiji od strane izdavčke kuće Mellow Records iz San Rema. Album svrstavaju u progresivni, pa pomalo i u psihodelični žanr, zato što tu ima nekih efekata.

Đorđe Ilijin

Foto: Ustupljene fotografije

  • Gde si pronalazio inspiraciju za te kompozicije?

Nekako sam uvek imao muziku u sebi, sanjam je, čujem, pa potom te ideje razrađujem, kada uzmem instrument u ruke, to je već sve gotovo. Uvek sam radio "iz glave" i mislim da to svako u sebi ima, samo što ljudi ne znaju kako do toga da dođu, kako to da "iskopaju", što se mene tiče, nekako sam pronašao taj put. Znao sam brzo da se uklapam i u živim svirkama, to sam razvio u Harlemu dok sam živeo u Americi. Mi nikada nismo imali probu prilikom izvođenja tog modernog i klasičnog baleta, jednostavno bi se slušali i gledali i mogao sam da se uklopim u sve te razne žanrove. Uglavnom i dalje radim na takav način. Ako znam šta ću da radim, onda to ne radim. Jednostavno volim samog sebe da iznenadim, tako da to uvek ostavljam otvoreno pa se desi da dođem do nekog malog rezultata. Dok god se to pomera polako, to sve ima nekog smisla, ne volim da se ponavljam. To mi je isto smetalo kod benda, što se jadna te ista stvar vrti na mnogim koncertima. U suština, možda je sad taj čitav pristup samo donekle drugačiji i lakši u odnosu na grupu Tako, jer to je faktički bio veoma težak materijal. Ovo je možda malo lakše iz razloga što radim sam, ali princip je isti kao i za kompozicije koje je snimila grupa Tako. Prvo to "odsviram" u glavi, potom na flauti negde u prirodi, kasnije to zapišem i pokažem bendu. Na primer kompoziciju "Druga strana mene" sa prvog albuma sam kompletno uradio u prirodi, u glavi, a posle bih zapisivao sve ono što treba da svira svaki instrument. U kompozicijama koje sam stvarao voleo sam više te čvrste strukture, nisam želeo da tu neko nabacuje neki svoj identitet koji je pokupio ko zna gde. Zbog toga sam i bio u nekom komfliktu sa grupom. U početku je to išlo, ali posle je bila neka pobuna, prigovarali su mi da treba da radimo kao i ostali bendovi, da svako svira neke delove po svom nahođenju, pa ćemo doći do same kompozicije, međutim ja sam bio uveren da se na taj način ne može doći do onoga što sam zamislio. U suštinini, sve zavisi od stila i dogovora.

  • Kada si otišao u Ameriku?

Nekoliko meseci pre nego što su počeli nemiri u ondašnjoj "Jugi", to je bila '89. godina.

  • Je li to bio razlog ili je to nešto drugo u pitanju?

Po prestanku rada grupe Tako, pored ostalih poslova, počeo sam da radim u "Akvarijusu" zato što sam želeo da naučim da snimam. Tu sam kao snimatelj radio na oko sto albuma, od kojih su šezdeset tri-četiri registrovana i izdata, ali nikada nisam imao priliku da snimim svoj album jer za to nisam ni imao vremena. Potom se dogodio neki mali konflikt sa vlasnikom studija i shvatio sam da tu neću moći da snimim svoj drugi solo album. Takođe, bio sam isfrustriran činjenicom da sam relativno kasno ušao u taj snimateljski posao, što je opet nešto sasvim drugo u odnosu na muziku. O tome nisam znao mnogo i želeo sam da odem u Ameriku kako bih upisao kurs za snimatelja, što sam i uradio. U trenutku kada sam otišao, ovde je počeo rat.

  • Koliko si ostao u Americi?

Pa skoro dve decenije, četrnaest godina, nisam uopšte dolazio . Potom sam jednom godišnje bio u Srbiji s obzirom da sam i tamo radio u školi u Harlemu, pa sam za to koristio priliku kada je bio raspust. Kada sam se penzionisao vratio sam se trajno.

  • Mnogi naši bendovi su pokušavali da naprave karijere u inostranstvu. Ti si bio u Americi skoro dvadeset godina pa možda možeš dati objašnjenje zašto nikom to nije pošlo za rukom?

Kako ja to vidim, razlog je da ne možeš tamo da uspeti ako sviraš muziku koja dolazi odavde, posebno u Americi. U Njujorku je to sasvim drugačije, kao prvo, ima jako mnogo bendova, svirao sam u njih nekoliko i shvatio sam to. Sećam se kada su Leb i sol dolazili tamo da sviraju, Bajaga takođe, video sam tu neku apatiju prema izvođačima koji dolaze iz ovog dela sveta i jednu opštu prezasićenost zvukom. Možda naši bendovi i mogu donekle da budu zanimljivi u smislu nekih studijskih snimaka, ali to je ipak totalno marginalno u odnosu na taj mejnstrim koji u stvari i nije rokenrol, ako je nekada bio, sada više nije. Nema više tih mega bendova, u popularnoj muzici su se dogodile neverovatne promene. Naši muzičari bi svakako mogli da sviraju u nekim tamošnjim grupama, ali pod uslovom da se prilagode onome što oni sviraju, ako bi želeli da donesu nešto odavde, tada bi situacija već bila sasvim drugačija. Uostalom i mi smo mnoge uticaje uvezli, recimo, ovde se dosta svira džez, a u Harelemu toga uopšte nema, možda ti neki stari džezeri po nekim klubovima to još uvek sviraju, ali to nema više takav publicitet. Neka određena muzika može da živi u ljudima, odnosno u onima koji je slušaju, ali to ne znači da je ona prisutna na sceni. Industrija radi svoje, hip-hop je svuda, recimo u školi u kojoj sam radio svi su u tom fazonu.

Đorđe Ilijin

Foto: Ustupljene fotografije

  • Ako je u Americi tako, interesuje me šta se sve ovde promenilo ovde u tih dvadeset godina koliko si bio odsutan, kako ti to vidiš?

Mislim da se dosta toga promenilo, ako sam ja uopšte u stanju to da sagledam, jer ja želim da vidim ono što sam viđao ranije, pa je glavni problem u tome što sam u stvari želeo da sve te promene nekako zaobiđem, međutim one su se ipak desile kako u meni tako i ovde. Ako govorimo o promenama u muzičkom smislu, ja nešto puno i ne slušam sve to, nemam ni vremena, ali ono što čujem produkcijski je neverovatno dobro, ali primećujem da je ono što je nekada bilo za šatru sada je na glavnim programima televizije. Stvaralaštvo se uvek menja i zavisnosti od industrije. Pojavom semplera, kompjutera i svega toga, produkcija je malo bolja, ali je utoliko hladnija i sve više liči jedna na drugu. Sve se više nameće, a to sam primetio i u Americi, taj neki globalni izraz, kao da se guši to individualno istraživanje, pa ako ga i ima, to se ne potencira jer je veoma teško da se neko zainteresuje za to. Možda malo preko društvenih mreža, ali sve se više koristi taj kopi sistem, ljudi kopiraju ono što im se nameće i ono što misle da će da prodaju. Bendovi više ne traju, izuzev onih koji potiču još iz nekih starih vremena. Istovremeno sam očekivao da ću da vidim mnogo više mlađih bendova, njih možda i ima, ali većina je van fokusa šire javnosti. Što se mene tiče, sada sam zainteresovan za te neki etno bendove koji koriste instrumente koje volim da sviram, dakle zanimljiva su mi ta neka etnomuzikološka otkrića, nešto što ranije nisam mogao da čujem.

Đorđe Ilijin

Foto: Ustupljene fotografije

  • Kakav si ti pristup imao na svom albumu "Flying In The Dream", koji si objavio 2020. godine?

Taj album je većinom stvoren u Njujorku. Ovamo sam došao sa jedno šest sati muzike koja je rađena za film i pozorište. Radio sam tri filma, u pozorištu sam radio Šekspira, Strindberga, ali ta muzika možda i nije za objavljivanje, u svakom slučaju ono što sam izabrao kasnije sam ovde i doradio. U poslednje vreme više radim neke stvari koje su smirujuće, atmosferske, dok sam u Americi pokrivao mnoge stilove i to me je mnogo čemu naučilo. Gledao sam i stvarao muziku, to je ono instant komponovanje i time sam se bavio u Americi nekih sedamnaest-osamnaest godina jedno šesnaest sati nedeljno, od toga sam i živeo pored svih ostalih poslova koje sam tamo radio. Bio sam digao ruke od ideje da nešto objavljujem, ali onda me je Nemeček spojio sa Rođom iz "Multimedije", pa je ta izdavačka kuća objavila album "Flying In The Dream". Može se dogoditi da toga bude još, ali treba shvatiti da je na današnjem tržištu malo ljudi zainteresovano za takvu vrstu muzike. Ono što me svakako privlači, posebno jer sam doživeo mali moždani udar, je ta terpijska strana muzike, mada u svakoj muzici možeš imati neku vrstu terapije.

(Telegraf.rs)

Podelite vest:

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

Da li želite da dobijate obaveštenja o najnovijim vestima?

Možda kasnije
DA