50 godina od objavljivanja albuma "Dark side of the moon", istinskog kamena međaša rok kulture

Foto: Profimedia/Alamy

Prvog marta 1973. godine objavljen je legendarni album "Dark Side Of The Moon", grupe Pink Floyd, istinsko remek delo rok kulture i popularne muzike dvadesetog veka. Pokušaću ovde da kroz nekoliko crtica prenesem nešto od magije tog vremena u kome je nastajao.

Gotovo celu 1972. godinu grupa je snimala ovaj album, jer je njihov perfekcionizam i obraćanje pažnje i na najmanje sitnice u to vreme dostigao apsolutni vrhunac. Nakon devet meseci provedenih u studiju Floydi su bili potpuno iscrpljeni, a što je još gore, nisu mogli prepoznati ideje putem kojih bi čitavu stvar konačno priveli kraju. Posle probdevenih noći, odlučili su da pozovu još jednog producenta koji bi sve finalizovao i postavio na svoje mesto. Taj gotovo nemoguć zadatak pripao je Krisu Tomasu, koji je još ranije stekao ime u ovom poslu radeći sa grupom Procol Harum.

Preporučujemo

Pokazalo se da su itekako bili u pravu, jer je Tomas uradio besprekoran remiks, iako ni Gilmor ni Voters nisu mogli da izdrže, pa su se već prvog dana ušunjali u studio, kako bi ispratili šta on to radi i pomogli nekim svojim sugestijama.

Ono što danas mnogim fanovima grupe predstavlja posebnu poslasticu jeste dokumentarni film sa snimanja ovog albuma, koji je svojom kamerom zabeležio Adrijan Maben u kome vidimo da su Pink Floyd daleko više od "grupe okrenute drogama", kako su ih u to vreme predstavljali u nekim medijima, već da se radi o inteligentnim, mladim ljudima koji pokušavaju da ukažu na sve veće pritiske koje donosi savremeni život.

Posebno je na tu stranu "vukao" Rodžer Voters koji je izjavio kako se oduševio kada je u londosnkom metrou pročitao grafit: "Ustaješ ideš na posao, radiš, vraćaš se kući, ležeš u krevet, ustaješ, ideš na posao, radiš..." Kad smo kod toga, on je svakako dao ogroman doprinos ovom albumu i nekim nesvakidašnjim dosetkama. Govorni delovi koji su povezivali kompozicije su takođe njegova ideja, a sve to je zamislio tako što je napisao na papiriće više pitanja o životu, ludilu, pa i samom albumu "Dark Side Of The Moon", na koja bi sagovornik trebao kratko da odgovori. Zatim je pošao po studiju Ebi Roud u kome su snimali ploču, tražeći osobe za to. Interesantno je da je u susednim prostorijama na svom albumu radila i grupa Wings Pola Makartnija, ali se Polov, kao i odgovor njegove supruge Linde, Floydima (čitaj: Votersu) nije dopao, pa se nisu našli na ploči. Rodžer je kasnije pričao kako je Pol pokušavao da bude duhovit, a to nije ono što je on želeo.

Takođe, "naprsline" na relaciji Voters - Gilmor, tokom snimanja ovog albuma, počele su bivati vidljivije nego ikada pre. Gilmora je u mišljenjima podržavao klavijaturista Rik Rajt, dok je Voters na svojoj strani imao bubnjara Nika Mejsona. Kada bi situacija postala bezizlazna, pokušali su sve rešiti tako što su tražili mišljenja nekog ko nije član grupe. Iz tog razloga je i doveden Kris Tomas, jer njih dvojica nikako nisu mogli da se slože oko toga kako treba da izgleda finalni miks albuma.

Mnogo nedoumica bilo je prisutno oko konačnog miksa pesama. Npr. legendarna kompozicija "The Great Gig In The Sky" je na samom početku bila zamišljena kao instrumetal u kome bi melodijsku liniju trebalo da nose orgulje. Kad je to otpalo, došli su na ideju da ipak sve vodi klavir, ali je tada postalo jasno da na to treba dodati još nešto. Producent Alan Parsons je predlagao da na to dodaju neke "Nasine" snimke, a kako se to nije dopalo grupi, odlučio je pozove studijsku pevačicu Kler Tori, kako bi na sve dodali i glas. Interesantno je da je ona odbila Parsonsov poziv za zakazani termin snimanja, jer joj se grupa Pink Floyd nije sviđala, pa je to veče sa svojim momkom otišla na koncert Čaka Berija. To je bio petak, ali u nedelju veče ipak je došla u studio. Kasnije je pričala kako ni sami članovi grupe nisu imali ideju šta bi ona trebalo u toj kompoziciji da uradi, odnosno da otpeva.

Ona je prvo pokušala da nešto zabeleži izbacujući iz sebe uzdahe i govoreći reči poput "bejbi", ali je to ipak otpalo. Potom su joj rekli da se potpuno prepusti i razmišlja o smrti i užasima, pa su na kraju došli do čiste improvizacije bez ijedne reči, ona je jednostavno vrišteći ispevavala vrlo duge note i krajnji rezultat je bio naprosto zapanjujući. Mnogo godina kasnije Tori će tužiti grupu i tražiti svoj autorski doprinos. Sve se završilo vansudskim poravnanjem, a od tada se ispod te kompozicije, pored imena Ričarda Rajta, nalazi i njeno, što je svakako apsolutno zasuženo. I danas dok slušate tu kompoziciju, rojevi misli i asocijacija vam prolaze kroz glavu, verujem kod svakog čoveka različito, ali malo je onih na koje sve to ne ostavlja nikakav utisak, pa makar i onaj - ovo je grozno.

Ono što takođe govori dosta o samoj grupi Pink Floyd, jeste da Alan Parsons za svoj ogroman trud i rad koji je uložio prilikom snimanja tog albuma, nije dobio ništa izuzev redovne plate, o čemu je kasnije govorio sa vidnom gorčinom. Ipak, gledano sa druge strane, za njega nakon te ploče više ništa neće biti isto, interesovanje za njegov rad će svakako izuzetno porasti, a kao potvrda svega dolazi  i Gremi nagrada za njegov snimateljski rad upravo na tom ostvarenju.

Možda o odnosu same grupe prema svemu tome najbolje govore reči Dejvida Gilmora: "Alan Parsons, je nesumnjivo dobar snimatelj. Ipak, mi bi svakako isti rezultat postigli sa bilo kim drugim, ko vrti dugmiće i pomera reglere".

Stvarno, šta reći?

Svaka priča o albumu "Dark Side Of The Moon" bila bi nepotpuna bez pominjanja omota koji su potpisali Hipgnosis. Po priči Storma Torgersona, spiritus movensa ove legendarne dizajnerske ekipe, on i njegov saradnik Obri Pauel su imali običaj da sede do kasno u noć kako bi razrađivali ideje i pronalazili rešenja. U jednoj takvoj noći Storm je u staroj knjizi fotografija ugledao prizmu koja je bila crnobela, dok su zraci koji su prolazili kroz nju bili u boji. U pozadini svega toga su bili notni zapisi. Čitavu ideju su razradili, notne zapise izbacili, i potom sve to predstavili grupi. Pa iako su usput ponuđena još neka rešenja, ovo prvo ipak nije imalo alternativu. Članovi benda su samo rekli: "To je to"!

Ne treba posebno isticati da je to danas jedan od najpoznatijih omota na svetu.

"Dark Side Of The Moon" je nakon objavljivanja postigao ogroman uspeh. Prodat je u tiražu od preko četrdeset pet miliona primeraka, tokom sedamdesetih godina važio je za najprodavaniji (bitno je doprineo  i ukupnoj prodaji ploča u toj deceniji), a danas zauzima treće mesto najprodavanijih albuma svih vremena, zadržavši se na listama popularnosti 736 nedelja, ali se sa svakim sledećim reizdanjem taj broj povećavao, pa se ukupan zbir nedelja na listama popularnosti do današnjih dana popeo na 1716. Do dvehiljadite godine bio je petnaest puta platinast u SAD, što ga čini najprodavanijim albumom na tamošnjem tržištu, a čak ni do današnjih dana nije se mnogo toga promenilo. 2017. godine "Dark Side Of The Moon" je bio sedmi najprodavaniji album svih vremena u Velikoj Britaniji.

Za sam kraj ove naše priče bez ikakve zadrške možemo reći da je to istinsko remek-delo popularne kulture koje svedoči o ozbiljnosti rok stvaraoca, na prvom mestu onoj autorskoj, a potom i izvođačkoj.

(Telegraf.rs)