Pola veka od objavljivanja albuma "Made in Japan", grupe Deep Purple, dani kada muzika nije bila predvidljiva

Foto: Goran Živanović

U onim zlatnim godinama rok muzike i vinila, ovde kod nas važilo je jedno "sveto" pravilo. Gotovo da nije bilo kolekcije ploča u kojoj nije imao makar jedan album grupe Deep Purple. Kako sam kolekcionar taman toliko vremena koliko je prošlo od objavljivanja albuma "Made in Japan" o kome će ovde biti reč, za sve te godine "prevrnuo" sam i pregledao ko zna koliko kolekcija i uvek bih u šarenilu ploča nabasao makar na kompilacijski "24 Carat Purple", ako ništa drugo. A svakako je interesantno da se čak i na toj kompilaciji nalaze live verzije kompozicija "Strange Kind Of Woman", "Smoke On The Water" i "Child In Time", sa njihovog koncertnog albuma koji je sniman u Japanu.

Zamislite, grupa objavljuje svoju svakako najpoznatiju kompilaciju, na kojoj umesto studijskih snimaka njihovih najvažnijih kompozicija, na istu stavljaju live verzije sa duplog albuma "Made In Japan", što sasvim dovoljno govori da su te '72. godine Deep Purple bili na apsolutnom vrhuncu svoje izvođačke moći.

Preporučujemo

Istine radi, treba reći da se na ovoj kompilaciji našla još jedna kompozicija snimljena na njihovim nastupima u Japanu,  a to je "Black Night", ali ona nije zastupljena na duplom live albumu o kome ovde pišemo.

Naravno, kolekcionari koji su držali do sebe, smatrali su da tu antologijsku ploču neizostavno moraju imati u svojoj kolekciji, jer bez "Made In Japan" tih sedamdesetih godina, jednostavno se nije moglo.

Ništa drugačije nije bilo ni kod mene.

Foto: Goran Živanović

Ko zna koliko puta sam odvrteo taj album i uvek ostajao zadivljen sirovom snagom grupe Deep Purple.

Malo je bendova koji su se u tom smislu mogli meriti sa njima.

Petorica strahovitih muzičara, koji su do tog trenutaka već postali toliko usvirani da su se razumeli i na najmanji mig, a pritom su sva ona međuljudska "gibanja" između njih još uvek bila prilično podnošljiva, što nikako ne treba zanemariti, posebno kada su turneje u pitanju, jer bi upravo u takvim situacijama započinjala razmimoilaženja i eskalirala sva moguća nezadovoljstva.

Leto te 1972. godine, Deep Purple provode na američkoj turneji, pa upravo u tom periodu do njihovog menadžmenta stiže zahtev izdavačke kuće koja je objavljivala njihove albume na japanskom tržištu, za jednim live albumom, kako bi se zadovoljio ogroman broj obožavalaca koje je grupa imala u toj zemlji.

Ne treba posebno naglašavati da su tih godina Lord i ekipa u "zemlji izlazećeg sunca" uživali gotovo pa božanski status.

Shvativši da takvu priliku ne bi trebalo propustiti, grupa leti za Japan, da bi u tri večeri (Osaka, 15. i 16. avgust, Tokio, 17. avgust) ispisali istoriju.

Deep Purple su bili raspoloženi i inspirisani da još više "pokore" publiku te ostrvske zemlje, koja je ionako na tim koncertima svaku pesmu pevala sa njima od reči do reči.

Momci iz grupe su insistirali da snimanje vodi njihov inženjer zvuka Martin Birč, što je izdavačka kuća i prihvatila, ali se na kraju ispostavilo da njegov posao neće biti pretežak. Naime, nakon što je Martin verno zabeležio sva dešavanja u te tri avgustovske večeri, čitava stvar bila je u dobroj meri već gotova, jer je ono što je zabeleženo bilo je skoro pa savršeno i nisu bile potrebne nikakve kasnije intervencije i dorade, kako to već ume da bude prilikom snimanja live albuma.

Bili su to snimci koji su predstavljali grupu u svoj njihovoj ogoljenoj snazi i moći.

Interesantan podatak je da se Ijan Gilan posle stideo svoga glasa jer je za vreme koncerata navodno bio promukao, ali po svemu sudeći bio je isuviše strog prema sebi. Uostalom, poslušajte samo međuigru njegovog falseta i Ričijeve gitare u kompoziciji "Strange Kind Of Woman", koja dolazi nakon svih onih Blekmorovih bravuroznih gitarističkih eskapada, a sve to uz euforične aplauze publike.

Na osnovu toga ne bi se baš reklo da je Gilan imao previše problema sa glasom.

Na "Made in Japan" i ostali članovi grupe pokazali su i dokazali zašto su tu gde jesu, a svaka pesma na ovom ostvarenju predstavlja impozantnu, sirovo-poetičnu izvedbu onoga što je zabeleženo na studijskim albumima.

Možda je najbolji primer za to kompozicija "Lazy" koja započinje Lordovim "space" uvodom na klavijaturima, da bi se  on potom nonšalantno "prošetao" harmonijom same kompozicije, na šta se ubrzo nadovezuje Ričijeva gitara koja počinje da "šara" i "plete" one već prepoznatljive tonove, da bi, nakon Gilanove vokalne role i deonice koju je imao na usnoj harmonici, njih dvojica u središnjem delu kompozicije,  teleportovali i pesmu  i grupu u red besmrtnih.

Na albumu je svako imao svoj trenutak.

Ijan Pejs demonstrirao je svoje vanserijsko umeće u kompoziciji "The Mule", a početni rifovi legendarne kompozicije "Smoke On The Water", jedine na albumu koja počinje kao i na studijskom snimku, uvode publiku u apsolutni delirijum. Kompozicija "Space Truckin" zauzima čitavu stranu ploče i traje dvadeset minuta, pa tu i ne vredi  trošiti reči, to se jednostavno mora poslušati.

Interesantno je da grupa nije ni bila previše zainteresovana za izdavanje live albuma, pa su na koncertima prvenstveno bili fokusirani da prirede dobar šou, na samo snimanje nisu previše ni obraćali pažnju.

Otuda i ta toliko primetna spontanost u izvođenju samih kompozicija, što nedostaje mnogim koncertnim ostvarenjima, jer ta "finesa" ostala  je prava enigma za veliki broj  izvođača.

Kada su momci iz Deep Purple preslušali trake i utvrdili da su kompozicije dovoljno dobre, dali su saglasnost da album bude objavljen u Japanu, kako je već ranije bilo dogovoreno. Međutim, u decembru 1972. godine, ploča je izbačena i na britansko tržište, da bi u aprilu '73. bila objavljena i u Americi, gde za samo dve nedelje dostiže platinast tiraž.

Time je njihov status konačno bio zacementiran.

Pa iako su čak tri live albuma, koja su inače izuzetno draga autoru ovog teksta, objavljena ranije (The Doors - "Absolutely Live" (1970.), The Allman Brothers Band - "At Fillmore East", (1971.) Colosseum - "Colosseum Live" 1971.) dok je takođe sjajni album grupe Procol Harum - "Live In Concert With The Edmonton Simphony Orchestra" objavljen iste godine kada i ovaj o kome pišemo, "Made In Japan" je ostvarenje koje se daleko češće moglo naći u kolekcijama ljubitelja muzike na ovim prostorima nego ovi pomenuti, ali to sigurno nije ono što je najvažnije.

Reč je o live albumu benda koji je u svom repertoaru imao vrhunske kompozicije, a čija sviračka i izvođačka kompetentnost, kao i vladanje scenom, spada u sam vrh onoga što je u rok muzici pružao početak sedamdesetih godina prošlog veka.

Kako je vreme prolazilo, pokazaće se da je takvih bendova sve manje, pa i danas, kada je tehnologija svetlosnim godinama napredovala u odnosu na trenutak u kome je snimljen ovaj album, kada su produkcijski zahvati takoreći svemogući i dovedeni do perfekcije, to ipak ne pomaže previše, pa je evidentno da takvih ostvarenja više nažalost i nema. Zašto?

Da bi se "uhvatila" atmosfera "živog" nastupa i spontanost koju sam pominjao, a o snimcima koji bez ikakvih intervencija idu na neki od nosača zvuka da i ne govorim, potrebno je mnogo, mnogo, više.

Potrebno je srce, ali i m..da, da prostite.

Momcima iz Deep Purple toga svakako nije nedostajalo.

Tehnologija, na koju se danas mnogi naslanjaju tu ništa ne pomaže, ili je tek propratni element čitave priče.

Ona pesme ne pravi, doduše može "da svira", ali suvoparno, predvidljivo i dosadno.

Zašto?

Pa nema ni srce, a ni m..da.

Oprostili vi ili ne.

(Telegraf.rs)