Zaboravljeni albumi: Drago Mlinarec - "Pjesme s planine", početak čarobnih sedamdesetih

Foto: Jugoton/Goran Živanović

Postoje neki albumi koji su mi zauvek ostali u srcu.

Nisu te kompozicije napravile neki epski uspeh i ušle u mit kako je to recimo dostigao prvi album grupe Time ili "Dnevnik jedne ljubavi", Josipe Lisac.

Preporučujemo

Na njima nema izrazitih hitova upamćenih do današnjih dana.

Imena koja su stvarala tu muziku retko ste, čak i u onim zlatnim danima rokenrola, mogli pronaći na stupcima štampe.

Pa ipak...

Ko zna koliko sam radosti u sebi otkrio, slušajući ih.

Koliko snova i lepote sam dobio tragajući za takvim albumima.

I zbog toga mislim da je velika nepravda što u današnjem vremenu koje nam nameće nekakve instant vrednosti, takva dela polako ali sigurno padaju u zaborav, a sa njima odlazi u nepovrat i sve ono najbolje što smo decenijama gajili i što smo, smatrajući to našom obavezom, branili.

Velika je šteta što su na tom putu mnogi odustali.

Bilo je onih koji su iz nekog razloga to možda i morali, ali i onih koji su isuviše olako odlučili da odu u jednu sasvim drugu krajnost, kao što je to politika, recimo.

Zbog toga u rubrici "zaboravljeni albumi" pokušavam da oživim sećanja na neke drage ploče, na neke značajne autore.

Pokušavam da ih izvučem iz bunara naših duša, koje svakodnevnica nemilosrdno zatrpava brišući tako neke prošle dane, događaje i ljude, koji su nam nekada bili toliko važni, a koje smo danas ostavili negde po strani, smatrajući kako imamo nešto mnogo važnije čemu treba da posvetimo i svoje vreme i svoja interesovanja.

Foto: Jugoton/Goran Živanović

Opet, neumoljiva je i istina da više ništa nije isto.

Svet je čini se, potrčao na pogrešnu stranu, a neki su to po svemu sudeći jedva dočekali, dok su drugi ostali da "vise" uhvaćeni u raskoraku i ne snalazeći se, potpuno zbunjeni onim što vide oko sebe.

Zbog toga je ponekad potrebno odškrinuti ta vrata sećanja, pronaći ključ koji je zaključao tu pogrešnu bravu i mnogo toga otrgao od nas.

Prijaće nam i bićemo srećniji, znam to.

Uostalom, ako zaboravimo prošlost, na osnovu čega da vrednujemo sadašnjost ili budućnost?

Pa evo, ja danas prizivam u sećanje jedan album koji je upravo onakav kako sam to i pokušao objasniti u prvim redovima ove priče, ili možda da još dodam kako je jedna od onih ploča koja vas tera da joj se uvek vraćate, da je potražite u polici među ostalima.

Drago Mlinarec!

Samozatajni majstor jugoslovenskog rokenrola.

Sećam se koncerta slavnih Jethro Tull u beogradskom Sava centru, 2004. godine.

Dok smo sedeli i čekali da se pojavi Ijan Anderson sa svojom fenomenalnom grupom, na binu je izašao jedan frajer sa gitarom.

Sam!

I počeo da svira.

Bio je to on: Mlinarec!

Pa iako sam oko sebe čuo one koji su se pitali ko je sad ovo, bio je to za mene neobično drag i poseban trenutak.

Hteo sam da kažem - ljudi, pa to je Dragec, hodajuća legenda jugoslovenskog rokenrola, čovek koji nam je podario jedan od prvih, velikih autorskih hitova, vanvremensku kompoziciju "Osmijeh", ali i nešto još mnogo važnije: Sa Grupom 220 objavio je LP "Naši dani" što je prvi ex YU album ikada, kada je jugoslovenski rokenrol u pitanju.

Bilo je to davne 1968. godine i to je podatak koji zaslužuje potpuni respekt.

Sledeći album, koji je takođe trebao da se pojavi pod imenom Grupe 220, doneće zaokret u njegovoj karijeri.

Interesantno je da je na toj ploči gitaru svirao tada mlađani Husein Hasanefendić Hus, a to je već naznaka nekih događanja koja će u bliskoj budućnosti biti u mnogo čemu prelomna za neka od ovih imena.

U toku snimanja albuma odlučeno je da to ipak bude prvo solo ostvarenje Draga Mlinareca, pa je tako 1971. godine objavljen njegov album pod nazivom "A ti se ne daj".

Hus potom nastavlja rad sa Grupom 220 koja će nekoliko godina kasnije objaviti album "Slike" (1975.), i potom ubrzo prerasti u grupu Parni valjak.

Ako ste mislili da je, što se domaće scene tiče, pripremanje albuma u nekim egzotičnim predelima patent Bijelog dugmeta, koje je u Borikama pripremalo svoj LP "Šta bi dao da si na mom mjestu", prevarili ste se.

Doduše, kako su oni sve radili sa velikom medijskom pompom, tadašnja štampa je na sva usta brujala o tome  da popularni "Dugmići" rade vrlo ozbiljno u tom mestašcetu okruženom borovim šumama, koje se nalazi na potezu između Višegrada i Rogatice.

Ipak, istine radi, treba reći da je dosta pre toga, u leto 1972. godine, Drago Mlinarec došao na ideju da se povuče u planine gde je pripremao album koji shodno tome dobija simboličan naziv - "Pjesme s planine".

Ta će ploča ostati, ako ne računamo album "Naši dani", jedna od onih Mlinarčevih kojoj ću se često vraćati.

Negde na razmeđi onoga što je radio Dado Topić sa grupom Time i slavnog kvarteta Crosby, Stills, Nash & Young, ovaj album nosi dah prve polovine sedamdesetih kao retko koji drugi, ako ne računamo onih nekoliko slavnih ostvarenja koja su već odavno postala deo rokenrol istorije ovih prostora.

Zaslužuje li i ovaj album da bude u takvoj "družini"?

Zaslužuje i te kako.

A zašto se to ipak nije dogodilo, možda najbolje objašnjavaju stihovi pesme "Trebao sam ali nisam", koja se upravo nalazi na tom LP-iju:

Trebao sam, al nisam,

znat da jednom doć će kraj

Trebao sam ali nisam

reći zbogom, ostaj sad

Trebao sam ali nisam

reći volim kad je ljubav bila tu,

Trebao sam, ali nisam,

i kao da živjeh uzalud.

Daleko od toga da je Mlinarec živeo uzalud, naprotiv.

Samo stoji i činjenica da je za nekog ko je snimio prvi album jugoslovenskog rokenrola isuviše bio u senci, isuviše je bio po strani, bez obzira na sve njegove objavljene albume i neke zaista izuzetne pesme.

Opet, izgleda da je to, po svemu sudeći, bio njegov izbor.

Interesantno je takođe da je grupa Drugi način uradila obradu kompozicije "Trebao sam ali nisam", uvrstivši je na svoj album "Zgubidan" iz 2016. godine.

Kad pričamo o kompozicijama sa LP-ija "Pjesme s planine", svakako da treba pomenuti i naslovnu, a potom "Noćnu pticu" koja će biti objavljena i na singlu, a zatim i "Dijete zvijezda" koja traje, za ono vreme, neverovatnih trinaest minuta.

Foto: Jugoton/Goran Živanović

Pa iako je sledeći Mlinarčev album - "Rođenje" - možda njegovo najznačajnije delo, album "Pjesme s planine" jedan je od onih koji su ostavili poseban trag u mojoj duši. "Odrastali" smo zajedno, znao sam, zagledan u jednu tačku, tugovati uz ovu ploču, i nakon što bi gramofonska igla ušla u onu beskrajnu rilnu na kraju LP-ija, poželeo bih da je ponovo vratim na početak.

Ovaj album je poput onih devojaka koje vas začaraju a da toga niste ni svesni i ne znate ni pravi razlog za takvo stanje.

Možda i nisu najlepše, daleko od toga da svi momci luduju za njima, čak vas ponekad i nerviraju, ali vi naprosto ne možete bez njih.

Ne možete, jer u nekom trenutku shvatite da ih volite.

I sve mi se nešto čini...

Ipak su te sedamdesete bile čarobne.

Kako zbog muzike, tako i zbog mnogo čega drugog.

(Telegraf.rs)