Crosby, Stills, Nash & Young - "Deja vu", dani romantike i nade da svet može biti bolji

Foto: Goran Živanović

Tih kasnih šezdesetih, mnogi su pomislili da je muzikom moguće menjati svet.

Naivnost?

Preporučujemo

Utopija?

Pa iako danas znamo da su tadašnje generacije u tom smislu bile u velikoj zabludi, u tim godinama izgledalo je da je tako nešto ipak moguće i da bi svet mogao biti puno lepše mesto za život.

Daleke 1968. godine, na zidovima Pariza mogao se pročitati danas čuveni slogan:

"Budimo realni, tražimo nemoguće".

Slogan, koji je dovodio u pitanje čitavo dotadašnje shvatanje realizma.

Danas, kada virtuelni svet sve više uzima svoj danak, dodeljujući nam uloge tek pukih posmatrača, sve je manje nade da svoje živote možemo istinski proživeti, a čak i taj slogan obesmišljen je i obezvređen.

Sveden je na puku, jadnu reklamu, u oblandi lažnog blještavila naših televizora i šarenih laža koje nude društvene mreže.

U svemu tome, nama je dodeljena tek skromna uloga.

Uloga onih koji mogu menjati kanale.

Doduše, s daljinskim.

Ili uloga onih koji ostavljaju komentare na društvenim mrežama koji gotovo trenutno padaju u zaborav, bez ikakve šanse da bilo šta suštinski mogu promeniti.

Neko će možda reći da po svemu sudeći i nema puno razlike u odnosu na vreme "dece cveća".

Možda i jeste tako, s tom razlikom što je tada postojala nada u koju su oni iskreno verovali.

Ako se vratimo u te davne godine i "leto ljubavi", shvatićemo da ima mnogo ploča koje možemo navesti kao primer čudesnog pokušaja da se svet promeni muzikom i verujem da mnogi od nas imaju svoje favorite na tu temu.

Razmišljajuci o tome, nekako se uvek prisetim albuma "Deja Vu", grupe Crosby, Stills Nash & Young.

Istinsko remek delo.

Samo, daleko od toga da je tokom njegovog stvaranja sve teklo lagano, pa ne čudi što je Stils jednom prilikom izjavio da je snimanje tog albuma za njih bilo poput vađenja zuba. Pesme su jako teško "izlazile napolje" a neke, kao što je naslovna "Deja Vu", završene su tek nakon bezbrojnih studijskih pokušaja.

Srećom, nije sa svim kompozicijama bilo tako, pa je recimo "Carry On" finalizovana za samo osam sati.

Neš će kasnije govoriti: "Sve je bilo potpuno drugačije u odnosu na vreme kada smo snimali prvi album i kada je između nas postojala jedna nestvarna hemija. U tih godinu dana dogodilo se toliko toga. Džoni (Džoni Mičel) i ja više nismo bili zajedno, Stiven i Džudi (Džudi Kolins) su se rastali, а Kristin više nije bila živa. Sve je bilo jako, jako, mračno."

U septembru 1969. Kristin Hinton, devojka Dejvida Krozbija, poginula je u saobraćajnoj nesreći. On je kasnije u intervjuima izjavljivao da je tada bio potpuno nesposoban da se nosi s tim.

Zbog toga je "utehu i spas" potražio u heroinu.

Uopšte, tokom snimanja, u studiju je bilo "čitavo brdo" kokaina i alkohola, a njihove svađe su bile teške i česte.

Čuvena trojka poziva Nila Janga (sa kojim je Stils već ranije sarađivao u grupi Buffalo Springfield) da im se pridruži, ali da bi u potpunosti razumeli sve ono kroz šta je i sam Jang tada prolazio, usredsredićemo se za trenutak na njega.

Nekako u to vreme, bio je potpuno skrhan jadima neuzvraćene ljubavi.

Sasvim obuzet takvim osećanjima, sve ono što je tada proživljavao, ovekovečio je skoro istovremeno u pesmama na albumu "After The Gold Rush", više nego sjajnom ostvarenju, koje će postati jedno od njegovih najslušanijih dela.

Beznadežni romantičar, kakav je inače, Jang u takvom stanju nije do kraja ni mogao preneti vatru svojih emocija na način koji je zamislio.

Srećom, u toj nameri beskrajno mu je pomogao njegov, u to vreme jako važan saradnik - kantautor i multiinstrumentalista, Nils Lofgren.

Foto: Goran Živanović

Ali o svemu tome možda neki drugi put.

Vratimo se "Deja Vu" storiji.

Sve to je rezultovalo Jangovim nezadovoljstvima kao i nedopustivo čestim odsustvovanjima sa snimanja.

"Dobra vila" u čitavoj priči bio je Grejam Neš koji je neprekidno posredovao između ostale trojice.

Bez njegovog pregovaračkog umeća ko zna šta bi bilo.

Sve u svemu, da bi završili snimanje ovog albuma, potrošili su bezmalo 800 sati studijskog rada ali na kraju, rezultat je bio više nego impresivan.

Izuzetno napisane pesme, kao i nezamislivo dobri vokali, učinili su da se ovo ostvarenje prepuno dinamike, ubrzo ustoliči na mestu br. 1 američke top liste.

Mnogo godina kasnije Grejam Neš će čitavu tu situaciju iz koje su izašli kao pobednici, objasniti jednostavnom rečnicom:

"Verovali smo da možemo promeniti svet".

I stvarno, možda su svi ti "dani ljubavi" o kojima su propovedala "deca cveća" prekratko trajali, a sve u vezi toga bila jedna velika zabluda.

No bez obzira ja i danas biram baš to, a "daljinski" ostavljam nekom drugom.

(Telegraf.rs)