Priče o pesmama: Blood Sweat and Tears - "I Love You More Than You'll Ever Know", jedna od deset po mom izboru

Foto: Goran Živanović

Klavijaturista, kompozitor, tekstopisac i producent Al Kuper (rođen pod imenom Alan Piter Kuperšmit), već odavno je u zasluženoj penziji. Rođen je 1944. godine, a tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka ostvario je karijeru vrhunskog studijskog muzičara, a takođe je imao  i presudnu ulogu u formiranju danas već legendarne američke grupe Blood Sweat and Tears. Postoji priča da ih je maestro Kuper okupio tek za jedan jedini nastup kako bi prikupio novac za planirani put u Veliku Britaniju. Ipak, to po svemu sudeći nije tačno, jer Kuper još ranije sarađivao sa bubnjarom Bobijem Kolombijem, gitaristom i pevačom Stivom Kacom i basistom Džimom Filderom, ali ovakve priče koje su u domenu legende ne treba da čude, jer sve što je Kuper tih godina radio poprimalo je nekakve vanzemaljske, mistične forme. Od vrlo važne njujorške grupe Blues Project (u kojoj je pored njega bio i Kac), zatim rada na jednom od najboljih singlova svih vremena, Dilanovom "Like A Rolling Stone", i još nekim vrhunskim ostvarenjima ("Blonde On Blonde", "Let It Bleed", "Electric Ladyland"), potom njegovih legendarnih "Super sešna" sa muzičarima poput Majka Blumfilda i Stivena Stilsa, ali i producentskih zahvata sa imenima poput Lynyrd Skynyrd, Nils Lofgren itd.

U grupi Blood Sweat and Tears ostaće vrlo kratko, otprilike godinu dana, napustio ih je posle prvog albuma koji su objavili 1968. godine, mada ima i onih koji tvrde da su ga ostali izbacili zbog očitih neslaganja koja su iz dana u dan bila sve veća i izraženija.

Preporučujemo

Što se toga tiče, na prvom mestu pojavile su se razlike oko toga u kom pravcu bi grupa trebala da nastavi dalji rad. Znate već onu čuvenu rečenicu - "nastale su nepremostive kreativne razlike", koja je najčešće objašnjenje za novinare i publiku kada neko dobije šut kartu. Takođe, ostali su smatrali da Kuperov način pevanja ne odgovara grupi i hteli su da angažuju pevača. Kulminacija je nastala kada je Kuper insistirao da snime njegovu pesmu "The Modern Adventures of Plato, Diogenes, and Freud", koju drugi članovi grupe naprosto nisu podnosili i ogorčeno su se protivili čak i pomisli da nađe svoje mesto na prvom albumu.

Ipak, na stranu klavijaturiste stao je producent Džon Sajmon pa su na kraju teška srca popustili. Kuper u svojoj autobiografiji upravo taj trenutak označava kao početak kraja njegove saradnje sa Blood Sweat and Tears. Posebna netrpeljivost i rivalstvo vladala je između njega i bubnjara Bobija Kolombija, koja će u decenijama potom prerasti u ogrčene svađe oko toga ko je kakvu ideju imao tokom stvaranja njihovog prvog albuma "Child Is Father To The Man" i ko za to treba da dobija nadoknadu.

Naravno, više je nego očigledno da je novac gotovo uvek faktor mnogih neslaganja, ali bilo kako bilo, Kuper diže sidro i odlazi, da bi potom usledile njegove "super sesije" koje sam pomenuo.

Grupa potom na mesto pevača dovodi Dejvida Klejtona-Tomasa, Kanađanina koji je živeo u Torontu, a dotadašnji trombonista Dik Haligan preuzima ulogu klavijaturiste. Njihov drugi album, nazvan kao i sam bend, postiže milionski uspeh, ali čak i na njemu Al Kuper je dao značajan doprinos, jer je na nekim aranžmanima radio pre nego što će otići. U svakom slučaju, kompozicije poput "You Made Me So Very Happy", Spinning Wheel" ili "When I Die" svakodnevno su se emitovale na mnogim radio stanicama, što je grupu katapultiralo u orbitu izuzetne popularnosti.

Foto: Goran Živanović

Što se kritičara tiče, oni ni ovim LP-ijem nisu bili preterano oduševljeni govoreći da se njihova muzika sastoji od "hladne tehnike i iznuđenih emocija" ali publika, kako to već i biva, nije mislila tako.

Nisu tako mislili ni mnogi muzičari koji će na scenu stupiti nakon ove ploče, a koja će izvršiti ogroman uticaj u rok muzici.

U svakom slučaju, njihov drugi album nalazio se sedam nedelja na vrhu američke top liste, a osvojio je i nagradu Gremi za album godine 1970.

No da se vratimo njihovom prvom LP-iju i kompoziciji "I Love You More Than You'll Ever Know", koju je napisao, a takođe i otpevao Al Kuper, odnosno jednoj od onih koje bi svakako ušle u moju top deset listu najdražih pesama.

Mnogi misle da je ova pesma ljubavnog karaktera, a ona je u stvari svojevrsni omaž Otisu Redingu I Džejmsu Braunu. Tekst je inspirisan Otisovom pesmom "I Love You More Than Words Can Say", a muzika Braunovom "It's a Man's World".

Povodom svega toga Kuper je izjavio: "Pogibija Otisa Redinga u avionskoj nesreći 6. decembra 1967. godine, jako me je rastužila, a mi smo već sledeće večeri trebali da uđemo u studio i započnemo snimanje albuma. Pod dubokim utiskom svega što se dogodilo predložio sam da prvo snimimo pesmu "I Love You More Than You'll Ever Know" i svi su se odmah složili". On dalje navodi da ipak nije sve proteklo bez nervoze, jer ostali nisu bili zadovoljni njegovim pevačkim umećem, zbog čega im je pripremio jednu malu "podvalu". Naime, kada je došao red da se snime vokali, Kuper je počeo da peva na francuskom (nije ga mrzelo da prethodno nauči napamet izgovor) i dok su ga kroz staklo kontrolne sobe članovi grupe gledali u čudu, on se smejao poput nekog nevinašceta: "Ah, da! Vi ste hteli da pevam na engleskom. Dobro, dobro..."

Rečeno prostim srpskim jezikom - zaj..avao ih je.

Kada su i ostali to shvatili, počeli su i sami kiselo da se smeju, a Kuper  je potom u kabini za snimanje zatvorio oči i pevao misleći na Otisa.

Rezultat je bio više nego impresivan.

Ne mogu, a da ovde ne pomenem i omot samog albuma na kome svi članovi grupe prikazani kako stoje ili sede, dok su im u naručju njihova tela u uzrastu deteta sa licem odraslog čoveka, shodno samom naslovu albuma. Danas tako nešto ne bi izazvalo nikakve posebne utiske, ali 1968. godine to svakako nije bilo tako, pa je omot s jedne strane bio smešan, a sa druge, pomalo i jeziv.

Već sredinom sedamdesetih godina popularnost grupe Blood, Sweat and Tears počela je naglo da opada, mada su redovno objavljivali albume, a do tog trenutaka jedini originalni član ostao je Bobi Kolombi.

Donekle se i ostvarilo ono što im je predvideo Kuper kada je odlazio, a to je da će na kraju završiti u Las Vegasu. I stvarno, oni su uprkos očiglednom rušenju svog imidža kod mladih poklonika andergraund muzike tog vremena, ipak prihvatili poziv da sviraju u jednom od tamošnjih luksuznih hotela.

Istovremeno, muzičari u grupi menjali su se takvom brzinom, da je to postalo zbunjujuće čak i za one najupornije pratioce njihovog istorijata, a do današnjih dana u postavi se, s obzirom da je grupa i dalje aktivna, izmenilo gotovo 170 muzičara!?!

Shodno tome, malo je šta ostalo i od one prvobitne zamisli sa kojom ih je Kuper i okupio, a to je mešavina stilova kao što su ritam i bluz, rok, pop, soul i džez, na jednom visokom, inteligentnom nivou. No bez obzira na sve to, Blood Sweat and Tears u svojoj početnoj fazi izvršili su ogroman uticaj, a odjeci njihove muzike doprli su i do tadašnjih jugoslovenskih prostora. Interesantno je da su tokom maja i juna 1970. godine bili na turneji po Istočnoj Evropi koju je finansirala vlada SAD. Ta turneja obuhvatila je i Jugoslaviju, a Dušan Prelević Prele u jednom razgovoru mi je preneo utiske sa njihovog nastupa u Beogradu:

"Znaš kako, uglavnom smo ovde u to vreme slušali taj gitarski rok i ja nisam bio blizak s tim nekim džezom… Ali i dan-danas se sećam... To je bilo na Tašmajdanu, još je bio dan kada su počinjali. I izašao je onaj pevač, dva metra ima, pipa nešto one instrumente, u stvari već počinje koncert i ja sam mislio da je on nekakav nosač, kolika je to konjina bila. (smeh) I kad je to grunulo! Četri duvača, tačno se sećam, to se sve srušilo, a istovremeno je i rok drajv i taj pevač koji je pevao onako "crno". Rekô, Bog te video, pa da li je moguće da ovako nešto postoji! Taj me je koncert sasvim preokrenuo i već nakon toga počeo sam pomalo da slušam džez. I dan-danas mi je to omiljen sastav".

Foto: Goran Živanović

Kuper danas ima 79 godina, nedavno je primljen u Rock and Roll Hall of Fame. a mnoge zanimljive detalje iz svog burnog života, opisao je u svojoj autobiografiji "Backstage Passes: Rock 'n' Roll Life in the Sixties", koju je objavio još 1977. godine i to je zaista pravi biser za ljubitelje muzike i događaja iz tog vremena. Tu knjigu danas je dosta teško pronaći, ali ako ste zainteresovani, postoje i reizdanja iz 1998. i 2008. godine, pod naslovom "Backstage Passes and Backstabbing Bastards: Memoirs of a Rock 'n' Roll Survivor".

Potražite. Vredi.

(Telegraf.rs)