Nema tikve bez korena, pa ni muzike bez određenih uticaja

Foto: Goran Živanović

"Osnovni razlog zbog kojeg se neko počinje družiti s gitarom, sigurno nije zbog toga što bi tim putem želeo slati nekakve političke poruke.

To je nešto u šta nikada neću poverovati.

Preporučujemo

To se može raditi, ali daleko da je to nekakav osnovni motiv.

Osnovni razlog zbog kojeg se uzima gitara u ruke, jeste da ste jednom odlučili da više nikada ne želite ući u tamo neku smrdljivu fabriku, a pored toga, članstvo u nekoj grupi rapidno povećava pristup "mačkicama".

U tome je prava istina.

Svi koji govore nešto drugo su lažovi".

Ovo su reči ikone novog talasa, a danas svakako veoma uvaženog autora i izvođača, Pola Velera.

U ovih nekoliko rečenica mnogo toga je objašnjeno i one suštinski pokazuju koliko su motivi za bavljenje popularnom muzikom gotovo uvek slični, pa i potpuno isti, bez obzira od koje generacije dolaze.

Sećam se jednog davnašnjeg intervjua Gorana Bregovića objavljenog u Džuboksu, gde je on pre Velera rekao nešto slično - kako gitaru svi počinju svirati u onim godinama u kojim maštaju o lagodnom životu ili kada žele pribaviti adut više prilikom udvaranja lepuškastim curicama, do kojih najverovatnije drugačije i ne bi mogli doći.

Pa iako je to bilo pre više od četiri decenije, pamtim kako smo tog davnog leta uživali provodeći dane na jednom od naših omiljenih rečnih kupališta, pa između ostalog čitali i taj pomenuti Bregin intervju i započeli diskusiju na tu temu, pa se to na kraju svelo na žustru raspravu između mene i jednog mog nešto mlađeg drugara.

Kako je on bio ostrašćeni branilac svega što je u nekakvom prefiksu imalo reči pank i novi talas, jasno je da sve ono što je Bregović (i ne samo on) izgovarao, jednostavno nije mogao da smisli i pogrde koje su tom prilikom na njegov račun izrečene, bilo bi sasvim neumesno ovde navoditi.

Šteta što sam za ovu Velerovu izjavu saznao malo kasnije, a bilo bi dobro da sam mu u tom trenutku takav adut mogao sasuti u lice.

Otprilike u to vreme pojavio se kod nas čuveni "Paket aranžman", ploča koju sam odmah kupio, a takođe i singl "Ona se budi", grupe Šarlo akrobata, što je pesma koju i danas smatram malim remek delom.

Elem, s obzirom da moj poznanik koga pomenuh nije imao gramofon, redovno je svraćao kod mene na preslušavanje ploča, pa i da usnimi nešto za svoj kasetaš, zbog čega je donekle u tim našim nadmudrivanjima i imao obzira, ali sam ja svakako znao da je gotovo sve što je u popularnoj muzici snimljeno pre pojave panka i novog talasa za njega bilo samo obično smeće.

Jako su mi interesantna takva mišljenja, a ona se protežu čak i do današnjih dana.

Nešto poput nikad zaboravljene i do kraja razjašnjene priče o četnicima i partizanima, uostalom i u današnjem vremenu ima onih koji govore kako pre njih ništa nije valjalo i kao da ništa nije ni postojalo.

Baš tako su u drugoj polovini sedamdesetih govorili ti neki "novi momci" koji su se najednom zainteresovali za muziku.

Postoje samo dva objašnjenja za takve isključive stavove u bilo čemu, pa i u muzici - u pitanju je neznanje ili bezobrazluk.

Sklon sam tvrdnji da je mnogo češći ovaj prvi razlog, mada, bilo je i ovog drugog, bez svake sumnje.

A da su se bar malo više posvetili muzici o kojoj su toliko voleli da mudruju, mnogi bi recimo znali da su:

Grupu The Stranglers muzički kritičari i novinari optuživali da vrlo često u svojim kompozicijama preuzima neke izvođačke manire grupe Doors;

da je opus grupe The Clash, u mnogome srodan sa rege muzikom. I ne samo njihov. Uticaj regea je očigledan kod mnogih bendova pank usmerenja;

da je grupa Wire bila pod očiglednim uticajem ranog opusa Pink Floyda, što se da primetiti ako se presluša njihov album "Chairs Missing";

kada su gore pomenuti Pol Veler i njegov trio Jam objavili prvi album, kritičari uglednog časopisa New Musical Express, ocenili su ga kao "najbolji album grupe The Who", još od njihovog "My Generation", pa se

potom jedan duži vremenski period nisu mogli otresti etikete plagijatora.

Ako se prebacimo na američko tlo, situacija će biti potpuno ista:

mnogo toga iz ranog popa šezdesetih godina možete pronaći u muzici grupe The Ramones;

uticaj grupe Velvet Underground na Džonatana Ričmana i njegove Modern Lovers, apsolutno je neupitan, a Ričman nikada nije ni krio svoju fascinaciju Velvetima. Naprotiv, tvrdio je da je bio na preko sto njihovih koncerata;

kada je novi talas u pitanju, grupa Television od strane rok kritičara svakako spada u one najpriznatije, a interesantno je da je njihovog frontmena Toma Verlena kao i bubnjara Bilija Fika, povezivala sklonost ka savremenom džezu. Verlenov omiljeni muzičar bio je džez saksofonista Albert Ejler, dok je Bilijev uzor bio bubnjar Toni Vilijams koji je svirao sa Majlsom Dejvisom, a kasnije predvodio čuveni sastav Lifetime.

Njihov drugi gitarista Ričard Lojd, navodio je Rodžera Makgvina iz grupe The Byrds, kao nekog koga je rado slušao...

Mogao bih ovako nabrajati ko zna do kada.

Još je interesantnije, kada mi je poneko kao nekakav adut iznosio kako su se ti "olinjali" i omatoreli rokeri prodali, kako su umislili da su postali bogovi, pa zbog svega toga ne mogu da ih smisle.

Mark Peri, pokretač čuvenog pank fanzina Sniffin' Glue, izjavio je da je pank umro onoga dana kada su Clash potpisali ugovor za "CBS".

Ako je verovati Marku, jer radi se o jednom o najuticajnijih pank glasnogovornika (mada je tu izjavu kasnije korigovao), znači da je iskonska čistoća pank ideje opstala jedva nekih par godina, s obzirom da su The Clash osnovani 1976. a pomenuti ugovor potpisali 25. januara 1977. i to za iznos od 100 ooo funti.

Iz toga proizilazi da je ubrzo sve krenulo po onom starom oprobanom receptu, pa su za snimanje i miksovanje svog drugog album "Give 'Em Enough Rope", momci iz The Clash, potrošili čitavih šest meseci, što svakako podseća na sistem rada nekih starijih bendova.

Opet, ako bi čitavu ovu priču uporedili sa pojavom klasičnog rokenrola, jasno je da se mnoge zasluge za nastanak ove muzike mogu pripisati prevashodno izvornom bluzu i džezu.

Nikada nisam čuo da neko iz tog klasičnog rok miljea govori na uvredljiv i ponižavajući način o svojim prethodnicima.

Naprotiv, rok muzičari su u jednom gotovo uzvišenom smislu preuzeli mnogo toga iz oba pomenuta muzička pravca (i mnogo čega drugog, klasike npr.), pa je sve to postalo toliko isprepletano, da je gotovo nerazdvojivo. Uostalom, spajanjem roka i džeza nastao je jedan sasvim novi pravac nama znan kao džez-rok, koji je u drugoj polovini dvadesetog veka iznedrio nešto najbolje što je rok mogao pružiti, dosegnuvši kvalitete mnogo više nego što je to neko mogao i predvideti.

Ovo je svakako moj lični stav, pa shodno tome i ne tražim da se s tim neko složi.

Izuzev onog mog poznanika sa početka ove priče.

Uprkos očiglednim razlikama u poimanju muzike, još uvek smo dobri prijatelji.

Doduše, u međuvremenusu su i naši stavovi u mnogo čemu, pa i u muzici, postali približniji.

A ja mu i danas, onako više u šali, ponekad citiram onu Velerovu izjavu o razlozima "uzimanja gitare u ruke", na šta se on samo kiselo nasmeši.

(Telegraf.rs)