Sećanja: Slobodan Bodo Kovačević (29. decembar 1946.-24. mart 2004.), dve decenije od odlaska majstora gitare

Foto: Goran Živanović

U nekadašnjoj Jugoslaviji, u ono srećno vreme, bilo je puno dragih bendova.

Ali ako bih birao najdraže, u tom odabiru neizostavno bi se našli Indexi, grupa sa kojom je u dobroj meri odrastao i domaći rokenrol. Jedan od presudnih trenutaka ex YU popularne muzike dogodio se kada su Indexi 13. februara 1967. godine snimili Bodinu kompoziciju "Pružam ruke", koju mnogi smatraju prvom jugoslovenskom, autorskom rok kompozicijom,  snimljenom na našem jeziku.

Doduše, podaci govore da je približno u isto vreme i Grupa 220 snimila svoju kompoziciju "Osmijeh", ali svakako ne  treba zaboraviti da je Bodo "Pružam ruke" (tekst je napisao Nikola Borota), komponovao još ranije, u drugoj polovini prethodne godine.

Kovačević je bio vanserijski autor i sasvim osoben gitarista, ali i samozatajna i jedinstvena ličnost, o čemu u knjizi "Fajront u Sarajevu" koju je napisao dr Nele Karajlić, ima jedan interesantan pasus:

"U prizemlju "Vladinog nebodera" radi mala neugledna kafanica pod originalnim imenom Soliter. U njoj, okrenut ka ulici, okružen prijateljima, sjedi Bodo Kovačević, gitarista Indeksa, jedan od desetak ljudi koji su ovaj grad učinili posebnim. Bodo je nosio tamne naočale i ledeni izraz lica. Smijao se samo u krajnjoj nuždi ili pri izuzetno duhovitoj situaciji. Posjedovao je dubok glas kao i svaki ozbiljan pušač, ali i najbolji ton na gitari u istoriji jugoslovenskog roka. U muzici te grupe nije se znalo šta je bolje: glas, ritam, melodija, harmonija, i na sve to - smirena, uzbudljiva Bodina gitara. Ukoliko bi postojao album sa sličicama pod nazivom Najznačajnije Sarajlije dvadesetog vijeka, Bodo bi zauzeo jedno od prvih deset mjesta. Kao vječni student arhitekture, Bodo je gro svog vremena provodio tu, u kafani Soliter, sto metara niže od svog fakulteta."

Upravo pored te "neugledne kafanice originalnog imena Soliter", prolazio je dr Nele dok je trčao u zagrljaj svojoj devojci Sanji. Naravno, na Bodu i ekipu oko njega mogao je tek izdaleka da baci poneki pogled, jer gitarista Indexa tada je bio naprosto nedostižan.

Foto: Goran Živanović

Takav je i ostao.

Bodu su zbog njegovog umeća baratanja akustičnom gitarom cenili i klasičari, što nije bilo baš uobičajeno kada su rok muzičari u pitanju. Nikada neću zaboraviti moje prvo preslušavanje albuma "Dnevnik jedne ljubavi" Josipe Lisac, gde sam pored njenog čudesnog pevanja, tekstova u kojima je ispričana ljubavna priča kao u nekom najboljem romanu, potpuno opčinjen danima slušao Bodinu lepršavu, akustičnu gitaru, majstorski osmišljenu i odsviranu.

Ta magija njegovih prstiju bila je gotovo neuhvatljiva, a ideje i aranžmanska rešenja koje je prosipao kao iz rukava, još i manje.

Uostalom, dovoljno je poslušati dva velika intra jugoslovenske rok muzike, jedan na akustičnoj, drugi na električnoj gitari, u pesmama koje su proslavile Indexe, ali i Bodu.

U kompoziciji "Sanjam", koju su napisali autorski i bračni par Hrvoje Hegedušić - Maja Perfiljeva, a aranžman Fadil Redžić, Bodo je na samo njemu nonšalantan način, odsvirao onaj prepoznatljiv uvod, valjda jedinu moguću i logičnu pripremu za Davorinov glas i stihove koji nakon toga slede:

Sanjam da te opet slušam kako dišeš

Kako dišeš dok savija se trava

Da me dira tvoja kosa plava

Tvoja kosa na mom licu draga...

Sanjam da ti kažem, vrati mi se draga

Ako treba pobjegni od svega

Jer je život samo ovaj jedan

Nema ništa, ništa izvan njega...

Koliko "mirisa" mladosti nose ovi redovi, koliko snova koje smo sanjali, nadanja koja smo isčekivali i ljubavi zbog kojih smo patili.

Ali tako je to sa Indexima.

Malo je onih koji su ih slušali, a da ih takva ili neka slična osećanja nisu prožimala.

Pa ipak, istinski, veliki gitarski intro jugoslovenske rok muzike, donela je legendarna "Plima", kompozicija za koju je muziku upravo i napisao Bodo Kovačević, dok je autor teksta Kornelije Kovač.

Ono što je pored Bodine gitare u aranžmanskom smislu ovu pesmu učinilo još veličanstvenijom, jeste njegova ideja da u pozadini muzičke pratnje kontra-temu svira violončelo.

Ako znamo da je "Plima" snimljena 15. januara 1969. godine, malo je reći da su njegove aranžmanske zamisli zaista vredne divljenja.

U knjizi "U inat godinama", Josipa Dujmovića, koja prati karijeru Indexa, Kornelije Kovač se ovako seća tih dana:

"Pošto sam se u jesen 1968. preselio u Beograd, a neke stvari su mi još bile u Sarajevu, vratio sam se po njih i doznao da su Indexi u Danijela Ozme (ulica u kojoj se nalazio studio Radio Sarajeva, op. autora) i da nešto snimaju. Otišao sam, znatiželjan, u studio i zatekao ih kako snimaju instrumentalnu matricu. Slušao sam ih i oduševio se. I dan danas mislim da je instrumentalni uvod Plime, gitara Slobe Kovačevića nešto neverovatno uzbudljivo, što nosi pečat vremena, genijalnost Bode i lepotu posebnog zvuka koji je odlikovao njegovo sviranje. Svaki put se naježim kada čujem njegov izvanredni solo i taj brzi vibrato. Onda su mi rekli da nemaju tekst za melodijsku liniju pesme. Rekao sam im da mi daju malo vremena, da ću ja probati da to uradim, pa sam seo u jedan kut velikog studija i počeo da pišem. Povremeno su mi Sloba i Nuno pevali melodiju, jer nisam mogao celu da je zapamtim. Za sat i po tekst je bio gotov. Slušajući matricu, nekako sam odmah imao utisak talasa koji nadiru ka obali u vremenu plime. Jednostavno sam doživeo tu pesmu na jedan poseban, psihodeličan način i reči su krenule sasvim spontano."

U svijetu tame skriven lik

Kroz kolut dima tonem ja u mir

I osjećam da gori moj svijet

Jer ništa od onoga što želim nije tu

Krik iz druge sobe čujem

To mi neko kaže "Nisi sam"

Tako, tako sam umoran

I čekam valove, valove mora

Ti dolaziš s njim

Osjećam da dolaziš ti

To je znak da doći će dan

S toplim vjetrom juga.

Kakvo svedočenje o jednom zaista istorijskom trenutku jugoslovenske rok muzike.

Ipak, kako je ova kompozicija u mnogo čemu bila avangardna za to vreme, na njeno objavljivanje Indeksi će morati da pričekaju sve do samog kraja 1972. godine.

Kada bi pokušao da navedem sve pesme koje je napisao Bodo Kovačević, taj spisak bi svakako bio predugačak, pa izdvajam samo neke:

"Zašto je prazan čitav svijet", "Budi kao more", "Balada" (sa Fadilom Redžićem), "Negdje na kraju u zatišju", "Povratak Jacka Trbosjeka i ostalog zla", "Svijet u kome živim" (sa Fadilom Redžićem), "Ana", "Pogrešan broj", "Prazne noći a beskrajni dani", "I tvoje će proći", "Samoćo, ljubavi moja", "Putevi"...

Naravno, ovde neizostavno moram navesti da su Indexi tokom svoje karijere snimili dva autorska albuma, a za to je najzaslužniji upravo Bodo. Prvi njihov album objavljen je 1978. godine pod nazivom "Modra rijeka" i na njemu je većinu materijala (izuzev dve kompozicije Fadila Redžića), napisao Kovačević. Slično je bilo i na njihovom albumu "Kameni cvjetovi" iz 1999. godine, na kome je od ukupno trinaest, Bodo iskomponovao jedanaest pesama.

Tokom karijere napisao je preko 300 kompozicija, a pored onih koje se nalaze u diskografiji njegove matične grupe pisao je i za druge izvođače, a takođe i muziku za pozorište.

Autor je muzičke teme za ceremoniju Zimskih olimpijskih igara, Sarajevo '84.

Foto: Goran Živanović

Nakon što je 18. juna 2001. godine u Sarajevu preminuo Davorin Popović, Bodo se pridružuje džez kvintetu Sinana Alimanovića, klavijaturiste koji je sa Indexima svirao u dva navrata: prvi put u periodu od 1980. do 1983. godine, a potom od '97. pa sve do njihovog razlaza.

Svirao je i u Plesnom orkestru javnog servisa BiH.

Godine 1978. (zajedno sa ostalim članovima Indexa) dobio je Šestoaprilsku nagradu grada Sarajeva, a takođe je i nosilac Estradne nagrade Jugoslavije, Zlatne značke RTVS i dr.

Slobodan Bodo Kovačević preminuo je 22. marta 2004. godine od posledica karcinoma jetre. Sahranjen je 25. marta u Aleji velikana u Sarajevu.

Što se mene tiče, nekako sam oduvek u mislima njegovo sviranje (i uopšte sviranje Indexa), povezivao sa radovima najboljih filigranskih majstora sa podneblja u kome je i Bodo živeo i radio.

Baščaršije posebno.

I kao što su ti majstori slagali i preplitali fine žice plemenitih metala kako bi dobili najsloženije moguće ornamente koje su zamislili, stvarajući tako nakit kome se i danas divimo, na istovetan način je i gitara u Bodinim rukama prosipala prelepe i začuđujuće slapove muzike, sastavljene od filigranski preciznih tonova i harmonija.

Kažu da su se majstori filigrani, zahvaljujući svom znanju i umeću, nekada davno odvojili od kujundžija.

I Bodo je oduvek bio i ostao poseban u odnosu na ostale sarajevske gitariste.

I ne samo na njih, već i mnogo šire.

Indexa više nema.

Nema ni velikog maga gitare - Slobodana Boda Kovačevića.

Nema ni zemlje u kojoj smo rođeni i u kojoj smo odrasli.

Ipak, ostale su pesme, a one govore više od svega.

One svedoče, u ime nas i za nas, o onome što smo bili.

Ili još bolje: o onome što smo možda mogli biti.

(Telegraf.rs)