Brian Rašić za Telegraf rs: Svaki moj odlazak iz tadašnje Jugoslavije bio je vezan za neku neizvesnost

Te osamdesete godine bile su stvarno divno vreme. S moje tačke gledišta nije bilo baš divno vreme za muziku, jer je između ostalog počeo i neki novi romantizam, pojavile su se grupe kao što su Duran Duran, Culture Club, Boy George, a to je meni bilo sr..nje, ja sam došao da slikam Cepeline, i uopšte hard rok iz sedamdesetih godina, pa ako Bog da i nešto iz šezdesetih, ako je nešto od toga preživelo. Zašto ti ovo pričam? Voleo sam neku drugu muziku, međutim, kada o tome govorimo danas, shvatam da sam bio deo istorije. To vreme s početka osamdesetih, svi ti bendovi koje sam nabrojao, to je bila tek druga britanska invazija na Ameriku. Prvo su bili Bitlsi i Stonsi i tek onda osamdesetih, znači posle dvadeset godina, bila je druga britanska invazija i više nikada nije bilo ništa, a to znači da su to bile važne godine. Danas volim sve te bendove jer to je deo mog života, ali u to vreme sam rekao - ma šta je sad ovo? Ipak, sve sam to fotkao, volim da kažem za sebe da sam objektivan fotograf, video sam da se dešavaju stvari, da je to nešto novo, pa sam tako i radio. To je ta prednost, koju će da istaknu ljudi koji prodaju moje slike, reći će da je moj katalog izuzetno raznovrstan, tu ima džeza, bluza, svih mogućih muzičkih pravaca.