Priče o pesmama: Jethro Tull - "Aqualung", "Locomotive Breath", čudesni, progresivni folk rok međaši

Foto: Goran Živanović

Jedan interesantna detalj svojevremeno je ispričao Martin Bare, dugogodišnji gitarista grupe Jethro Tull. Naime, kada su snimali "Aqualung" i grupa Led Zeppelin je na istoj adresi snimala svoju legendarnu "četvorku". Naravno, radili su potpuno odvojeno i nisu se susretali, ali dogodilo se da je Džimi Pejdž svratio da ih pozdravi baš u trenutku kada je Bare snimao svoju solo deonicu za čuvenu naslovnu kompoziciju albuma. Kako je funkcionisala grupa Jethro Tull najbolje svedoče njegove sledeće reči:

"Došao je red da snimim solo i ušao sam u kabinu, znao sam da imam jedan ili najviše dva pokušaja, u protivnom vrlo lako je moj solo mogla da preuzme flauta. (čitaj: Ijan Anderson). I dok sam svirao ulazi Pejdž i neprekidno mi maše, a ja ne mogu da prekinem, jer ću u tom slučaju upropastiti solo i na taj način ga prepustiti Andersonu."

Preporučujemo

Album "Aqualung" je bio jedan od prvih koji je snimljen u prostorijama novootvoreng londonskog studija Island Recordsa, koji se nalazio u preuređenoj crkvi. Po Andersonovim rečima bilo je užasno teško za snimanje, nisu mogli postići  željenu toplinu zvuka, sve je bilo isuviše hladno i prepuno nepotrebnog eha.

Led Zeppelin su dobili manji studio u prizemlju, a Jethro Tull veći, koji je u stvari bio glavni deo nekadašnje crkve.

Uprkos teškoćama koje je pominjao Anderson, grupa je te 1971. godine stvorila revolucionaran album koji je sadržavao slojevit, "srednjovekovni rok" koji se, kako se neko već našalio, "mogao svirati i na balovima barona i baronica, da su u to doba postojala pojačala i električne gitare." Formula koja je u dobroj meri doprinela njihovom uspehu, odnosila se na fuziju Andersonovog folkom obojenog glasa i "hrapave" flaute, uz izrazite akustične pasaže, užarene rifove Martina Barea i klavijature Džona Evansa koje kao da potiču iz doba kasnog baroka.

Pisati o grupi Jethro Tull i Andersonu, a ne pomenuti njihov zaštitini znak - flautu, koju je Ijan obično svirao koristeći određene egzibicije poput stajanja na jednoj nozi, bilo bi donekle neprimereno.

Kako je došlo do toga da počne da svira taj instrument, s obzirom da u to vreme nije bilo previše bendova koji su ga koristili, tačnije, u vremenu osnivanja Tull-a 1967. godine, samo je nekoliko značajnih grupa koristilo flautu i to jedan američki (Blues Project), i dva britanska (Family, Moody Blues).

Foto: Goran Živanović

Mnogi verovatno misle da je Andersonovo interesovanje da, kako sam kaže, postane "ne-baš-dobar flautista" potiče s te strane, ili eventualno zahvaljujući uticaju džez flautiste Rahsana Rolanda Kirka, čiju jednu kompoziciju je i obradio na svom albumu ("Serenade to a Cuckoo", album "This Was"), ali čini se da nije u potpunosti tako, o čemu govore i sledeće Andersonove reči:

"Direktna inspiracija za sviranje flaute bio je Erik Klepton (!?), jer sam želeo oponašati njegovo sviranje gitare. S druge strane, bila je to i moja odluka da radim nešto drugo osim sviranja sveprisutne električne gitare, što su svi hteli, pa tako i ja, kad sam bio tinejdžer. Međutim, brzo sam shvatio da su Erik Klepton, Džef Bek, Džimi Pejdž i Riči Blekmor, gitaristički čarobnjaci koji su bili daleko ispred mene. To me je nateralo da potražim neki drugi instrument, ali čak i kada sam iz flaute uspeo da izvučem nekoliko dobrih nota i dalje nisam znao šta bih s njom. Pokušao sam svirati bluz, ali to mi je bio samo polaz, ubrzo sam otišao dalje. Kao i u svemu drugom, shvatite da ima još puno toga, pa sam nakon nekoliko meseci počeo slušati i druge svirače, uključujući i Rolanda Kirka. Jedan od mojih favorita iz tinejdžerskog doba bio je i Moze Alison. On je "mumljao" i pevao uz svoje sviranje klavira, što je bilo prilično simpatično. Pretpostavljam da sam od njega i naučio da dok sviram flautu mogu istovremeno koristiti i skat pevanje, a možda i od nekih drugih ljudi iz sveta džeza, svakako više nego od flautista poput Rolanda Kirka."

Ovo Andersonovo gledište u vezi bluza interesantno je svakako, posebno ako znamo da je na prvom albumu grupe Jethro Tull gitaru svirao Mik Abrahams, izraziti bluz svirač, koji je sa Andersonom ubrzo počeo dolaziti u sukob ponajviše oko dalje orijentacije grupe, tako da on nakon prvog albuma odlazi svojim putem. Na njegovo mesto pristiže Toni Ajomi, ali kako ni on nije bio po Andersonovoj meri, ubrzo odlazi kako bi osnovao Black Sabbath, da bi potom konačno "uskočio" Martin Bare koji će uz Ijana postati najdugovečniji član grupe. Što se bluza tiče, Anderson je to ovako objasnio:

"Voleo sam bluz, ali za mene je to bio samo pragmatičan način otvaranja vrata, jer to nije bilo ono što sam zapravo želeo da radim u muzici. U tom smislu za mene su pravi putokazi bili "Sgt Pepper's Lonely Hearts Club Band" Bitlsa i "The Piper at the Gates of Dawn", grupe Pink Floyd. Kada sam to čuo, pomislio sam: "Želim pokušati napraviti nešto takvo, nešto što je baš eklektično."

Jethro Tull su svakako po mnogo čemu bili neobična grupa koja je usred glam roka sedamdesetih bila izrazito neglamurozna, ipak, vrlo brzo su odbacili svoj otrcani izgled da bi prihvatili kitnjasti način oblačenja.

"Oblačenje je bilo zabavno - kaže Anderson - možda čak i previše. U stvari, većina toga je bila savršeno glupa, ali u to vreme mislio sam da ako će neko nositi helanke i baker, to bih mogao biti i ja."

Anderson je od samog početka izgledao kao sasvim ekscentrična ličnost: štrkljava kosa padala mu je na preširoki ogrtač koji se vijorio za njim dok je skakutao po bini držeći flautu u jednoj ruci, a njegova gestikulacija često je prelazila granice autoparodije. Ako pogledate fotografije grupe Jethro Tull iz kasnih '60-ih i ranih '70-ih, možete primetiti da je Anderson izgledao poput nekog hipika, ali on se s tim nikako nije slagao. Poznato je da je on '69. godine odbio ponudu da Jethro Tull nastupe na sada već legendarnom festivalu Woodstock, uz objašnjenje da nije "voleo hipike". Tokom sedamdesetih znao je ponekad izraziti nezadovoljstvo prema onima koji na njegovim koncertima puše marihuanu jer je dim uticao na njegovo pevanje i sviranje flaute.

"Jasno je da moj stav nije bio u skladu s hipijevskim životnim stilom, posebno kada je reč o drogama. Možda su neki od njih i bili dobri ljudi, ako su se ikada tuširali, ali njihov stil života je bio sinonim za sve moguće droge i "besplatni seks", što jednostavno nikada nisam mogao da prihvatim, nisam išao u tom smeru i drago mi je da je tako. Ali u svojim poslednjim godinama, možda ću i morati to da nadoknadim. Postoji 50% šanse da ću završiti svoje dane na morfijumu. Treba biti realan u pogledu dugovečnosti, potencijalnog lošeg zdravlja i pojave demencije. Jedino što nas može spasiti su naši geni, mada u određenoj meri i sa muzikom možete povećati izglede za dugovečnost."

Ovakvi stavovi su na prelazu iz šezdesetih u sedamdesete od Andersona stvorili jednu sasvim posebnu autorsku i predvodničku ličnost, što je najverovatnije dovelo do toga da u vreme snimanja albuma"Aqualung" ni on sam nije bio ubeđen u neku njegovu preveliku vrednost i mogući komercijalni efekat.

Danas svi znamo da su takve sumnje bile pogrešne.

Biće to ostvarenje koje će označiti prelomnu tačku u razvoju grupe Jethro Tull i koje će ih učiniti predvodnicima progresivnog muzičkog pravca tog vremena. Nakon ovog LP-ija postali su velika koncertna atrakcija, što je Anderson ovako komentarisao:

"Koncerti ti daju priliku da stekneš neke nove prijatelje, ili neke nove neprijatelje. Nakon predstave ja obično nestanem u svojoj maloj garderobi i negde se zavučem, jer nisam društveno biće. Ponekad se ljudi, koje ne želite upoznati zbog lažnih priča koje kruže o njima, pokažu kao najljubazniji. Nažalost, ima i onog suprotnog, ispostavi se da oni za koje mislite da će biti dobri, to baš i nisu. Mislim da se ni ja ne razlikujem previše: ako me uhvatite u pravom času sve će biti u redu, ali verujem da sam razočarao neke ljude koji su mi prišli u pogrešnom trenutku, jer recimo nisam htio prekinuti svoj ručak u restoranu da bih napravo selfi s njima."

No da se vratimo našoj priči.

Kompozicija "Aqualung" inspirisana je fotografijom beskućnika nastalom u južnom Londonu i bila je poput nekog bolnog društvenog dokumentaraca koji se bavi raznim temama - od beskućništva do pokušaja razlikovanja religije i Boga. Taj snimak napravila je Andersonova tadašnja supruga Dženi Frenks koja je u to vreme studirala fotografiju, takođe, ona je napisala i neke uvodne stihove pesme. Anderson je kasnije kroz smeh tvrdio da neke od tih stihova, poput onog - šmrklji mu cure iz nosa, on svakako ne bi napisao.

Kolorizam ove kompozicije je tipičan. Prvi takt započinje odmerena gitara, da bi im se već u sledećem pridružili gromki bubnjevi, bas i nenametljivi klavir, dok gitara pojačava svoju prisutnost, da bi sve bilo naglo prekinuto neočekivanim akustičnim pasažom. Potom sledi brža deonica i domišljati Martinov solo.

Interesantno je da "Aqualung" nikada nije objavljen na singlu.

Ako ova kompozicija otvara album, "Locomotive Breath" je pretposlednja na B strani, ali to joj nije smetalo da postane jedan od koncertnih favorita grupe.

Pesma je govorila o zahuktalom vozu kapitalizma i prenaseljenosti planete koji sigurno vode u katastrofu.

"Mi smo u ovom ludom vozu, ne možemo izaći iz njega, ako imamo na umu da se od 1947. godine do ovog trenutaka planetarna populacija više nego utrostručila. Pomislili bi ste da rast populacije donosi prosperitet, sreću, hranu i razumno širenje bogatstva, ali dogodilo se upravo suprotno, to je ono što stoji iza te pesme" - rekao je Anderson u jednom intervjuu.

Samo snimanje te kompozicije nije teklo glatko, jer je Andersonu bilo teško da članovima benda prenese ideje o pesmi koja je osmišljena tako da u svom ritmu reflektuje zvuk voza u pokretu. Zbog toga su njeni delovi snimani zasebno, a potom kalemljeni jedan na drugi. Tih trenutaka ovako se prisetio:

"Locomotive Breath" je zapravo bio potpuni neuspeh kada smo pokušali sve to odsvirati. Nije uspelo. Nismo dobili potreban gruv, pa smo krenuli po segmentima. Mislim da je prvo Džon Evan snimio uvod na klaviru, potom sam ja uradio svoj deo uz pomoć haj-heta i bas bubnja. Na sve to je Klajv Banker dodao tom-tomove i činele, a u sledećem krugu sam svirao ritam električne gitare do kraja i tek onda smo imali nešto što je pomalo počelo zvučati kao pesma sa ritmičkom strukturom kakvu sam želeo. Radi se o vozu koji ide po šinama i bio nam je bio potreban takav takt."

Za razliku od naslovne, ova pesma je doživela dva singl izdanja. Na prvom, koje je izbačeno iste godine kada i album, na B strani se našla kompozicija "Wind-Up", dok je izdanje iz '76. dosta bolje prošlo, možda i zbog toga što je na drugoj strani te ploče bila kompozicija "Fat Man."

Ijan Anderson je za "Locomotive Breath" rekao da spada među deset njegovih najboljih pesama, a postoje i brojne obrade ove kompozicije, između ostalih i od grupa Stix i Hellowen.

Uprkos svih sumnji članova grupe da četvrti album može nadmašiti prethodna tri, pokazalo se da je to remek-delo grupe Jethro Tull, potaknuto Andersonovim razmišljanjima o beskućništvu, ljubavi, Bogu i prenaseljenoj Zemlji, a takvi elementi razvijaće se i dalje na većini sledećih izdanja grupe. S obzirom da su mnogi kritičari ovaj album označili kao tematski, mada je Anderson uporno tvrdio da nije tako, to je na kraju dovelo do njegovog nesvakidašnjeg odgovora u vidu LP-ija "Thick as a Brick" (1972.), koji je bio smišljeno "preterano bombastičan" konceptualni album, s jednom jedinom kompozicijom koja se prostirala na obe strane ploče u trajanju od 45 minuta, ali o svemu tome možda nekom drugom prilikom.

Tiraž albuma "Aqualung" do danas je premašio cifru od 12 miliona.

I dok mnogi autori tvrde da u pesme koje pišu pretaču svoje emocije, Anderson čak i vezi toga ima sasvim drugačiji stav:

"Ne pevam često o svojim emocijama, ali često pevam pesme u prvom licu gde se uživim u lik kao u pozorišnoj predstavi ili filmu. Pevam glasom glavnog lika, iako to nužno ne znači da vam govorim neke svoje duboke emocije, vlastita uverenja ili mišljenja. Ne vidim zašto bih to radio, uostalom tako nešto ne dobijate ni kada idete u pozorište ili bioskop."

Ijan Anderson je možda imao sasvim suprotna mišljenja od mnogih njegovih muzičkih saboraca, ali s druge strane taj dugokosi, bradati, naizgled otkačeni muzičar, koji je često svirao flautu i pevao dok je stajao na jednoj nozi, jedini je stalni član u nekih tridesetak postava (!) grupe Jethro Tull, a njegov doprinos imidžu i privlačnosti samog benda ostao je do današnjih dana od ključnog značaja.

(Telegraf.rs)